Милош Ковић: Референдум уместо „унутрашњег дијалога“

Пише: Милош Ковић

Поводом текста С. Стокића „Примат суверенитета над територијом“ (Политика, 14. 9. 2017)

Поводом мог текста Велики и мали (Политика, 11. 9. 2017), у „Политици“ се огласио дипломирани правник Симо С. Стокић, чудноватим чланком под насловом Примат суверенитета над територијом (14. 9. 2017). Ту се, наиме, полемише са нечим чега у мом тексту нема. Симо Стокић упозорава на то да, залажући се за очување Србије и отпор сецесији дела њене територије, свесно или не, заговарам етничко чишћење Албанаца са Косова и Метохије. Напишете да су Срби и Албанци вековима упућени једни на друге, да морају да сарађују и да буду разумни, због будућности своје деце, уместо да, на наговор великих сила, једни другима наносе зло, а оптуже вас да сте за геноцид над Албанцима.

Циљ мога чланка био је да, на основу историјског искуства и данашњих међународних односа преиспита могућности које стоје пред државом суоченом са намером велике силе да јој одузме део територије. Повод је, наравно, притисак САД и ЕУ на Србију да се одрекне Косова и Метохије. Мање државе, наиме, уколико не желе да нестану, трагају за подршком великих сила које су кадре да се супротставе њеним непријатељима. Оне, такође, рачунају на одлучност својих грађана да бране свој суверенитет, своју слободу и независност. Тако су радили државници од самих почетака међународних односа, од времена старе Грчке и старог Рима, до данашњих дана. Тако су чинили Илија Гарашанин, Јован Ристић, Стојан Новаковић, Милован Миловановић и Никола Пашић. О томе је у мом чланку реч.

Осврнућу се, ипак, на аргументе Симе Стокића. Он се залаже за предају Косова и Метохије или њихових делова, албанским шовинистима. Управо ово решење водиће, међутим, ка етничком чишћењу Срба којих на Косову и Метохији има преко 120.000. Да ће се то догодити потврђују нам историја и садашњост Косова и Албаније, од 1878. до данашњих дана, као и историја САД и неких земаља ЕУ, које су испуњене планским и систематским уништавањима целих људских популација. Он даље, тврди да „ми морамо ратове да посматрамо као освајачке и геноцидне“. Српска историја, ето, сведочи да постоје и ослободилачки ратови. У њима су Срби, по правилу, побеђивали. Етничка протеривања су, каже Симо Стокић, ствар „старих времена“ а не „21. века“. Данас, 1999. и 2004, пред нашим очима, одиграло се највеће етничко чишћење у историји Косова и Метохије. Симо Стокић тај масовни злочин у потпуности прећуткује. Је ли за овог дипломираног правника стање настало злочином легално и легитимно? Он каже да су Албанци на Косову „аутохтона етничка целина“. Није јасно шта писац овим жели да каже, али се зна да је „аутохтоност“ појам који нас враћа на теорије „крви и тла“. Узгред, можда су баш Срби „аутохтони“ на Косову и Метохији“? Симо Стокић даље тврди да се не сме прећи преко суверенитета албанског народа на Косову и Метохији, при чему суверенитет српског народа у Србији, чији је Косово правни, уставни део, у потпуности прећуткује.

И како Симо Стокић, после ове убоге аргументације у прилог Велике Албаније, види правце деловања српске државе, дипломатије, привреде, оружаних снага? Шта би српски народ требало да чини? Требало би, каже он, да, по угледу на Светог Јована Владимира, „иако знамо да ћемо бити посечени“ „храбро са дрвеним крстом уз Божији благослов постанемо неуништиви“. После ове велике стратешке мисли следи, сасвим очекивана, похвала мудре политике актуелних српских власти на Косову и Метохији.

Крајње је време да они које Стокић подржава – уместо да, користећи медије, на недостојан начин глуме и усмеравају тобожњи „унутрашњи дијалог“ – коначно закажу референдум и дозволе грађанима Србије, на целој њеној територији, да се изјасне о косовском питању. Чули смо албанске шовинисте и њихове заштитнике из САД и ЕУ. Време је да чујемо глас свих грађана, свих националности, који данас живе у Србији. То ће бити истински, јасан и недвосмислен израз народног суверенитета.

Напомена: Пошто је текст С. Стокића на сајту Политике „закључан“, доносимо га у овом облику, да бисмо поштовали оно „да се чује и друга (у овом случају прва) страна“.

(Извор: Политика, Стање ствари)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: