О, склопи усне, не говори, ћути: Искрена песма
Милан Ракић
О, склопи усне, не говори, ћути,
остави мисли нек се бујно роје,
и реч нек твоја ничим не помути
безмерно силне осећаје моје.
Ћути, и пусти да сад жиле моје
забрекћу новим, заносним животом,
да заборавим да смо ту нас двоје
пред величанством природе; а потом,
кад прође све, и малаксало тело
поново падне у обичну чаму,
и живот нов и надахнуће цело
нечујно, тихо потоне у таму,
ја ћу ти, драга, опет рећи тада
отужну песму о љубави, како
чезнем и страдам и љубим те, мада
у том тренутку не осећам тако.
И ти ћеш, бедна жено, као вазда
слушати радо ове речи лажне,
и захвалићеш богу што те сазда,
и очи ће ти бити сузом влажне.
И гледајући врх заспалих њива
како се спушта нема полутама,
ти нећеш знати шта у мени бива –
да ја у теби волим себе сама,
и моју љубав наспрам тебе, кад ме
обузме целог силом коју има,
и сваки живац растресе и надме,
и осећаји навале ко плима!
За тај тренутак живота и миља,
кад затрепери цела моја снага,
нека те срце моје благосиља.
Ал’ не волим те, не волим те, драга!
И зато ћу ти увек реци: ћути,
остави душу нек спокојно снива,
док крај нас лишће на дрвећу жути
и тама пада врх заспалих њива.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
