Насловна Колумне Мики Ворд и ДПС са Ђиласом

Мики Ворд и ДПС са Ђиласом

6
ПОДИЈЕЛИ

boks Мики Ворд и ДПС са ЂиласомСтрашан је био Мики Ворд, боксер који је на заласку каријере добио шансу да се лансира још једном. Успио је, побјеђујући Артура Гатија, шампиона у пет тежинских категорија, који му је дао шансу таман као што је у филму “Роки” Сталонеу, тј. Рокију, шансу дао Аполо Крид. Та битка из 2002-ге је остала у аналима боксерске вјештине за сва времена, коме није мука нека укуца ова имена на Youtube-u и схватиће о чему причам.

У тој борби није било митоманије, лажи, фолирања, става да се може спасити образ и богме глава ( бокс је то!!! ) већ су обојица боксера ушла у ринг да побиједе по цијену свега. Више је имао да изгуби Гати, а није имао ништа да изгуби, страховити Ирац, Мики Ворд. Као по правилу, у таквим биткама побјеђује Давид, а не Голијат, па је Мики Ворд, у тридесет седмој години живота, опет засијао као дијамант и то онај небрушени, као из приче о Аладину и Јасмини. Касније ће услиједити реванш, Гати разбија у другом мечу Ворда, а у трећем, јунак, Ворд не пријављује сломљену руку већ боксује до краја, те губи и завршава каријеру…

Филм о Ворду и његовом брату, зависнику о дроги, који је бацао на кољена Реј Шугер Леонарда а потом нестао у расплинутости кокаина и хероина се зове FIGHTER, који је код нас ружно преведен као “ Боксер “ а не “ Борац “ , како је требало, добио је пар Оскара, прије пар година, али и онај најважнији, за глуму отишао је Кристијану Бејлу ( игра и Бетмена ) за тумачење улоге Микија Ворда.

Елем, Ворд је, после те три борбе, коначно узео своје милионе, са братом који се извукао, води престижну теретану и учи младе боксере првим корацима, а Артуро Гати, страховити јунак ринга, свјетског ринга да се напомене, гине тако што га, недоказано, упуцава сопствена жена у главу, у њеном родном Бразилу, прије непуних двије године…

Него, волио сам бокс, добар, не ову анти-пропаганду од Кличка и Поветкина, на примјер, више од живота, па гледам исти тај живот као арену у којој се мора борити, пасти, дићи, задати ударац да би се опстало, јер истина је једна, бокс је живот, а зивот је бокс. Нисам чуо да је то неко рекао, али је тако…

Таман као и љубав, за коју се вриједи борити, бокс доказује да мора да се истрпи да би се добило. У љубави трпиш да би остварио, отмеш да би добио, волиш да би доказао да има нечег вреднијег од тебе самог, ма какви били проблеми са којима се суочавао као човјек, или онај који воли. Ту полтронска маса мастодонтских размјера, нема шансу када фајтер уђе у рат, или можда има, Црна Гора је ово. А и Мики Ворд је рјеткост, да се разумијемо. Кажу да је и Црна Гора, додуше ови што нису нигдје путовали ван Будве, али нека буде да је тако.

Зашто ово пишем?

Вјерујем да је опозиција, а поготову ДФ данас, тај Мики Ворд, да је Артуро Гати ДПС, а она жена која би могла повући ороз, мада никада није доказано да јесте, СДП… Остало су неопходни статисти. Можда и статисти са задатком, али такви брзо нестану у амбицијама свог незнања.

Буде ли такве прилике, која се пружа, јер пут којим ова држава иде је страховита емоционално, културолошка, политичка и свака друга странпутица, не смијемо је испустити, јер као Мики Ворд, морамо јурнути без обзира на број удараца које ћемо примити. ДФ, данас, има снагу да води, а ове мале, ситносопственичке, паланачке тираде, лишене морала, а увећане амбицијом која налаже да се прескаче и она елементарна пристојност, која тјера да се поштује старији и систем који те прима, су ударци оних претходника који нису могли доћи у ситуацију да оскрнаве настојање једног борца да буде најбољи када је најважније…

Артуро Гати, оличен у владајућој номенклатури, има само један циљ у овом налету. Спас главе, образ је давно ђониран, витло судбине је отишло тамо гдје је морало, па макар данас узимали да је Ђилас једнако Његош, а Његош једнако Ђилас, на двијестоту годишњицу рођена генијалца испод Ловћена, правећи тираду у такође националном театру од Ђиласа, кога су извели на дан Негошевог рођења. Каква земља!!! Таман бесудна, у којој је Ђидо судио без суда, јер суд је био он, барем тако кажу.

Дали су му национални празник, Његошу, само да се прво утврди које је нације био Његош, а богме и Ђилас, па да схватимо куда је то витло, не клатно, судбине ове власти отишло? Изгледа да то витло иде у свим правцима не би ли задовољило једину и једну, а можда и јадну, тежњу, опстанка на власти која има мантричку примјесу лудила, јер без ње изгледа да не може да се дише, а камоли спава. О вођењу љубави, говора нема, јер народ да се воли, он се не би лагао бесомучним крицима, непријатељствима, позивима на ратове, мирења, тражење непријатеља и осталих спасоносних идеја лудака који није глуп, већ је луд…

Опет…” Воља ви је што је вама драго”… ”У вас стење на свакоју страну, зло под добрим ка’ и добро под злом”… То Његош пише.

А нека овај мањински партнер нека његошевски, ако скопости има, одговори “ Спуштавах се ја на ваше уже…” само ако може. И смије, дакако.

Артуро Гати, онда може мирно у гробу спавати. Његоша су тумбали како је ко стизао. Ђилас је опојан од стране пет владика, а за овима неће нико сузу пустити. Можда једино путујуће, квази национално и народно ( намјерно малим словима) позориште којем су дали прилику да их споји све на једном мјесту, првог новембра 2013-те може заплакати ако има ишта од стида када ништа стид није. Него…Аска је постала Вук, а Вук мазга … мислим на ово позориште путујуће, не на “  Шопаловиће”… и ову путујућу власт. У пакету, дакако.

6 КОМЕНТАРИ

    • 0
      0

      Нама ,Србима,главе су дошле неосноване хвале.

      А у тексту велика су само почетна слова.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here