Метохија, једна прича

Пише: Пеђа Ковачевић

Празник је. Покров Пресвете Богородице, манастирска слава Пећке патријаршије. У рану зору спуштамо се низ Проклетије. У даљини се виде свјетла Метохије. Још није свануло, а ми смо стигли пред главну капију. Можда сам мало свијета видио, па ми је на самом улазу дах застао од љепоте ове светиње.

Покрај Пећке Бистрице, на улазу у Руговску клисуру, налази се скуп цркава, других објеката и имање – манастир који одолијева вијековима. Један од најзначајнијих споменика српске прошлости грађен је између 13. и 14. вијека, а одржаван и обнављан, и данас је бисер српске духовности и архитектуре. Од свог оснивања себи је привлачио многе теологе, књижевнике и друге умјетнике, који су овдје остављали своје најсјаније трагове. Стољећима је овај манастир био сједиште Српске православне цркве, њених архиепископа и патријараха. Налази се на територији Рашко-призренске епархије, али је под директном јурисдикцијом српског патријарха, који данас столује у Београду.

Јесам дошао због манастира, манастирске славе и свог народа. Али ме интересује и Пећ, народ који ту живи и њихов однос према Србима. Немам благослов од цркве да се сам крећем градом, али се нисам освртао на благослов и препоруке. Не бих пропустио прилику да се на српском језику обратим сваком другом пролазнику и упитам за центар града, добар ресторан, цркву, џамију, те на тај начин провјерим однос становника Пећи према Србима и српском језику. Пред манастирском капијом два полицајца, један Србин, други Албанац.

– Смијем ли у град? – упитах с осјмјехом.
– Смеш, ако не претераш – одговори Србин.
– У чему да претерам? – покушавам, опет с осмјехом, да опонашам локални говор.
– Знаш ти, хајде, чувај се, све ће бити добро, немаш километар до центра града – рече Албанац.

И док су из свих српских земаља на јутарњу литургију пристизале стотине људи, ја сам ишао у супротном правцу, мимоилазио се с њима. Богу се молим у тишини и самоћи. Сметала ми је та гужва.

Неуредна касаба – ресторан, бензинска пумпа и тако у недоглед. Док сам се распитивао за центар града и друге локације, осјећао сам се као било гдје у својој земљи. Од свакога сам добио одговор на скоро чистом српском језику. Истовремено сам се, колико год сматрао да је Косово и Метохија саставни дио Републике Србије, питао за шта се то боре наши политичари?! Оваквих касаба, слава манастиру и свим светињама, у српским земљама је превише. Одабрао сам кафану с карираним столњацима, мало, мирно мјесто, намјењено насељу у којем се налази. Рекао сам с осмјехом : „Mirëdita” и „Добар дан”. Газда сам у кафани. Насмија се и обрати ми се на српском језику.

– Добар дан. Јеси Србин? – упита ме.
– Јесам, Србин из Сарајева, а има ме на свим странама.
– Не би ме могао преварити, знам све акценте. Ови ваши се претварају да су Хрвати, Муслимани, али их ја провалим, знам сваки акценат. Из Сарајева? Много сам пута био тамо. Леп град. Седи, шта ћеш да попијеш?
– Чај ћу, било који, само да се угријем. А који „наши”, зашто бих се ја претварао, забога, домаћине? – правим се неупућен.
– Окупација, век и више, овде је народ огорчен. Откуда ти овде? – упита ме.
– Слава манастира, хиљаде људи долази, и патријарх је ту, па и ја с њима – заобиђох „окупацију” и одговорих на питање откуд ја у Пећи.
– А, лепо. То је стари албански манастир. Ми смо пре него што смо примили ислам сви били ортодокси. Него, ту и јесте место свим патријарсима. Наши су се ту крунисали.

Прешутјех. Да сам млађи и бунтован као што сам некад био, ко зна како би се завршило. Пијући чај, наставили смо о Југославији, братству и јединству и уз лијеп поздрав кренух даље.

У повратку сам на више мјеста чуо људе који говоре српски. Очигледно некадашњи становници Пећи, који су овом приликом посјетили манастир и свој родни крај. Обрадовао ми се и газда једног маркета, муслиман којем је српски језик матерњи. Почастио ме топлим осмјехом, разговарао са мном, задржавао ме, очигледно жељан да с неким разговара на матерњем језику.

На једној клупи, у манастирском комплексу, дочекала ме је једна бака у позним годинама.

„Веруј, сине, нема горега рода од овога нашега, овога проклетога словенскога, који збори овај нам језик. Неслога. Зато нам се и дешава ово што на кожи осећамо.

Као девојчица сам црнину обукла и ево још је нисам скинула, а колико ми је лета. Ту сам, из Гораждевца. Било је ратова, али кад беше оно с оном децом, код нас, први пут сам се уплашила. Не за себе, него, рекох – отераше нас сад за век-векова. Коме манастир да оставимо? Некад, док смо бежали, било је моћних људи, па смо плаћали угледне шиптарске породице да нам чувају светиње док нас нема. Ко је данас од нас моћан? Ко је моћан давно је и Метохију и Косово заборавио и постао Београђанин. Чиме да платимо? Од чега да одвојимо? И кад беше то време, себи сам рекла да не идем, укућанима, комшикама, КФОР-у, ама свима, само ме мртву из Метохије могу однети.

Много смо се од Бога отуђили.

Јесу, ходила сам и кроз град, кроз Пећ, јесу, тукли су ме, него не замерам. И у миру су патријарха нашега Павла овде још као монаха и тукли и понижавали, па што не би и мене. Чувао нас је те 2004. КФОР. Шта ће момчад, не замерам ја њима, они долазе из земаља које … Они више не славе, како каже онај песник, ни кад им се свадбује, ни кад им се рађа, а не да схвате нашу муку и њу на душама нашим.

Постим, да. Постим, ево, цео свој век!

И не могу душу да грешим. Ево, Карићи, коју већ годину, овде за манастирску славу хлеб и сву ову лепоту што видиш они дају, организују за хиљаде душа. И овај културни програм, ове девојке, момчад, старе ношње… Много то кошта. Нисмо сви камен постали.

Сваке године сам ту, о Покрову. Различите су и те године. Ова је лепа, баш лепа. Пећка патријаршија – никад лепша! Дошли сви. Хвала им. И патријарх је ту. Ваљда некад и без војске и обезбеђења прође.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: