Марко Милачић: Црна Гора је део система атлантистичког поробљавања

Политика која не подразумева критику глобалног Система или је недорасла и неозбиљна или је део те неслободе. Марко Милачић, лидер подгоричког покрета Отпор безнађу, важи не само за најгласнијег противника уласка Црне Горе у НАТО већ и ретког који је у стању да се суочи са свим политичким импликацијама тог потеза. Таква позиција Милачића – будући да не проблематизује само улогу владе већ самог система – не ставља само у положај противника црногорске власти већ и већег дела опозиције.

Из тог ракурса гледано, како каже Милачић, „Мило Ђукановић је мање човјек, а више НАТО пројекат. Од расцјепа у јединственом ДПС 1997. године, он је, скупа са својим колегама, машина која функционише на даљинско навођење: ни у тоалет не иде – колико год да је снажна политичка нужда – док газда у Вашионгтону не притисне дугме са иконицом Ве-Це шоље. То је типични ауторитарни садо-мазохистички однос, и атлантистички партнери су се савршено нашли: Ђукановић је талентован и пожељан слуга, који кидише на слабије и ненаоружане, баш као што планетарно чине и они.“

— Ријеч је, дакле, о до детаља скицираном плану пута атлантизације овог региона, гдје је Црна Гора тек један дио пуне слике, никако безначајан. Насилно увођење земље у НАТО – мимо референдума, мимо опозиције и мимо воље већине – јесте финализација те дводеценијске операције на тијелу Црне Горе, на живо и без анестезије.

Ипак, механизам преваре не састоји се само од владајућег клера и са њим повезаног криминалног миљеа, подземља, већ се западни стартези ту понашају цјеловитије, јер зло увијек тежи да буде свеобихватно, тотално. Атлантистички механизам у Црној Гори, та машина која је гурала цијелу ову неправду годинама, обухвата много шири дио друштва: системску опозицију, невладин сектор, медије, послушне интелектуалце, појединце…

Да ли је могуће у Црној Гори препознати које су све то организације и партије укључене у службу одржања постојећег система?

— Глобални систем, над-систем, на локалу, па и у Црној Гори, функционише по принципу хоботнице – пипци су бројни, а, као што сам раније поменуо, тек један од них је марионетска власт. Но кључна дугорочна борба је на другом дијелу спектра, оном који номинално није власт. Ту Вашингтон, са својим сателитима, улаже пуно напора, јер се у том дијелу налази и нека будућа власт, па је треба зграбити на вријеме, у фази клијања. То се зове пројектовање.

Питали сте да ли је могуће препознати које су то организације укључене у службу одржања постојећег система. Све је одвећ очигледно, зло је транспарентно у Црној Гори. Најлакше је препознати оне који за свој ангажман примају новац од атлантистичких центара моћи, и ту нема дилеме, колико год се такви прикривали иза наводних универзалних принципа, као што су разноразне демократизације, људска права и слично.

Грант је модеран израз за плаћеништво, семантички слично као, рецимо, када вам се проститутка представи као старлета. У оба случаја ријеч је о својеврсном духу прикривања и преваре. Ако вам страна амбасада додијели новац, она то не ради зато што брине за ваш народ, већ за сопствене интресе, а превасходни интреси великих сила су контрола над ресурсима, територијом и људима. Невладине организације – које су, наравно, владине, само је питање да ли под контролом стране или домаће владе, или и једно и друго – преовлађујуће у Црној Гори, макар оне најгласовитије, дио су тог атлантистичког поробљавања. Нема за то бољег практичног примјера него њихова улога у такозваним НАТО интеграцијама: у том манипулаторском процесу није се знало гдје завршава Мило, а гдје почиње НВО. Исти најамници, исти задатак, различите методе.

Слично је и са медијима. Један конкретан детаљ: када сам јавности понудио аферу „Депеша“, интерна документа Владе о НАТО интеграцијама, ту је било све црно на бијело – приватна гласила, чак и поједина опозициона, добијали су новац од Владе како би ширили НАТО пропаганду, што је неопјевано кршење новинарског кодекса, узуса струке. Нико од њих није изустио ни слово како би демантовао наречено, оправдао се евентуално, ништа, само тишина и наставак бестијалне, бљутаве окупаторске пропаганде. Ту нема образа, завршава се НАТО задаћа, а грешке и офирања дио су пословног ризика.

А политичке партије?

— Црна Гора је у овом интеграционом процесу, насилном прикључлењу НАТО, планетарној политичкој компаративној пракси понудила један потпуно нов феномен, који ће, вјерујем, ући у уџбенике политичких наука за будуће генерације. Наиме, у јеку најжешће владине кампање за улазак у НАТО, дакле крими-кампање са свим елементима преваре и насиља над читавим друштвом, поједине не мале опозиционе партије, чији гласачи су листом против учлањења у НАТО, нијесу жељеле ни по коју цијену да се програмски одреде о овом тако важном спољнополитичком, државном и друштвеном, чак цивилизацијском питању.

Осим што је ту ријеч о елементарној политичкој неозбиљности – јер је неозбиљно немати став о круцијалним питањима данашњице, па и некоректности, да будем благ, према сопственим бирачима – овдје је у питању дугорочно веома опасан феномен у којем се учитава и очитава дјеловање над-система: ко му се супростави ризикује да изгуби његову подршку и привилегије. Тако се рађа конформизам и инфериорна политика, која избјегава да се бави најважнијим питањима савремености, а то води у политику без политике, технократију, политику лишену идеје, ријечју – служење Систему.

То је системска опозиција, која не доводи у питање глобални Систем, али проблематизује онај локални, који је, разумије се, инсталиран од стране оног глобалног. Овдје не говорим о побуни против глобалног Система у анархистичко-бакуњиновском смислу, већ прије свега у домену оног окупатора који нас преко својих проконзула деценијама уништава: атлантистичког центра и те идеологије. Политика која не подразумијева критику тог зла или је недорасла и неозбиљна или је дио, свјесно или несвјесно, те неслободе.

Осим поменутих политичких снага – а не би их ни помињао да то није дио глобалне матрице контроле – ту је и класична америчка Б екипа, као дио механизма о којем говоримо. Рецимо СДП Ранка Кривокапића и сличне политичке карикатуре и креатуре, партије, мање или више опозиционе, које се програмски залажу за НАТО интеграције. То су вам оне структуре које су идеолошки затрованије атлантизмом од власти (прецизније: власт нема идеологију осим криминала и грабежи), али немају превелику подршку, па онда служе као амерички подизвођачи радова, у сталној нади да би могли постати главни играчи. Такви се политички комедијаши, рецимо, у НАТО жале на Мила, што је њихова редовна политичка поза, док је тај исти НАТО створио Мила и подржава га деценијама.

Често се стиче утисак да је црногорска политичка сцена задата да се креће искључиво у одређеним оквирима и да свако ко није спреман да поштује извјесне „датости”, као што је нпр. члансто ЦГ у НАТО, није пожељан кандидат за озбиљније аспирације у политици. Колико у том контексту заиста можемо говорити о демократији у земљи?

— Већина политичких снага залаже се за дјелимичну демократизацију. Овдје говорим о онима који се декларишу као опозиција и као прогресивни дјелови друштва, јер власт, разумије се, спроводи пуну криминализацију. Таква дјелимична демократизација је демократизација по мјери Система, и таква „борба” је прихватљива, па често и пожељна Систему који контролише процесе споља. Пожељна је јер камуфлира једноумље које је иза сцене, фингира се политичка динамика, а уједно Систем тако поручује власти да је смјењива, те да, уколико не слуша, може бити замијењена другим системским играчом. Добици по Систем су, дакле, вишеструки.

Међутим, свака демократизација, шире – борба за слободу, нарочито у овако дубоко криминализованом друштву у коме власт функционише по принципима модернизоване мафије, која није потпуна, која се не буни против узрока проблема већ доминантно против посљедица, заправо доприноси одржању Система, тј. оваквог стања у којем се налазимо три деценије, па и знатно дуже.

Мило Ђукановић, да потпуно конкретизујем, није суштински црногорски проблем, он је само нуспојава наше цивилизације, трулог позног капиталистичко система, модерног робовласништва, тек последица болесног атлантистичког духа у једној малој медитеранској земљи. Фокусирати борбу само против њега и његових у Црној Гори и тако дефинисати демократизацију, а не борити се против тог атлантистичког духа који га је изњедрио, исто је као када би се човјек оболио од рака лијечио кремом против љетњих опекотина.

Шта мислите о апелу одређених политичких субјеката о потреби за „мирном смјеном власти”? Шта у конкретном случају значи једна таква иницијатива?

— То је глас самоодржања Система. Иза тога се, разумије се, не крије страх за евентуелне невине црногорске жртве, већ за сопствене бизнисе, интресе и пројекте Система, који су гарантовани од стране овдашње власти. Зато је важно да и промјене, ако их буде и ако се планирају, тако размишља НАТО систем, буду мирне, а преведено то значи – контролисане.

„Мирна смјена власти” је планетарна мантра Система, којом се покушавају амортизовати оне снаге које своје ставове изражавају снажно и бескомпромисно и које размнишљају о ванпарламентарним начинима борбе. И то вам говоре они – замислите то лицемјерство – који широм свијета насилно смјењују њима непослушне режиме, а, када треба, уништавају државе и народе.

Извор: Стандард.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: