Мали НАТО војник: Чкаљин мали напао Чомског

Чедомир Петровић, глумац, редитељ и син чувеног Чкаље, често се огласи ауторским текстовима на антисрпском порталу „Е-новине“. Последњим ауторским текстом он само наставља оно што је и до сад радио, а то је да су за све несреће и злочине над Србима, окриви Србе. Наиме, по њему су кривци за страдање радника РТС, Срби и њихови тадашњи лидери. Чедомир Петровић никако не сме да спомене у лошем контексту НАТО пакт и главешине са Запада. Ауторски текст са портала „Е-новине“ преносимо вам у целини:

Господине Чомски,

Знам да ове реченице које пишем нећете сигурно никада прочитати. Штета, зато што нећете дознати праву истину о РТС, људима који су га водили, власти и њеном председнику Милошевићу и зашто не може да се упореди трагедија која се догодила у редакцији листа „Шарли Ебдо“ са нарученим бомбардовањем и убиством шеснаесторо жртвованих мученика РТС од стране српске власти и њеног председника Милошевића у прећутном договору са челним људима НАТО пакта.

Промашили сте тему онолико. Ви напомињете да поводом ваздушног удара на РТС није било протеста нити израза згражавања, није било парола „Ми смо РТС“ нити истраге о коренима напада у хришћанској култури и историји. „Напротив, напад на новинаре је поздрављен”.

Писати о овако трагичним догађајима, а бити апсолутно неупућен у право стање ствари је недопустиво. Ви пишете: Напад на новинаре је поздрављен!? Могли сте бар толико да се информишете и дознате да међу шеснаест жртвованих мученика није био ниједан новинар.

Било је новинара те ноћи на РТС, али у другом делу зграде. Гађан је мастер, гађано је срце телевизије. Ту раде углавном техничари. Била је те ноћи на “дежурству” и Јелица Минитлак, шминкерка. Па кога ће да шминка у то глуво доба ноћи? Призиваоци смрти, разарања и уништења, долазили су по дану и као група националистичких умоболника, са нацртаним метама на грудима, држећи се за руке, играли коло око зграде РТС у Таковској улици. Ноћу, пре сирена које су најављивале долазак авиона, бежали су у своје пацовске рупе, да би сутрадан поново одлазили на мостове и позивали и призивали бомбе које нису погађале њих. Ленард-Тркуља, Штула, Комраков и… не могу даље набрајати, припада ми мука. Да је правде, жртве су требали бити они са својим руководством.

Питате зашто народ Србије није носио беџеве са натписом “Ми смо РТС” изазива гађење и подсмех. Српска телевизија је била део Милошевићеве убилачке машинерије исто као и војска. Због ње је срушен и торањ на Авали. На екрану су се смењивали из вечери у вече, не четири, већ читаве коњице јахача Апокалипсе. Бљували су жуч и несварену патолошку мржњу према свима који су били против њих.

Уз потпуну медијску блокаду и пркосне поруке целом свету, Милошевићева пропагандна машинерија радила је 1999. године пуном паром. Милован Бојић, некадашњи потпредседник Владе Србије у данима бомбардовања поручује „Напад на Југославију, напад је на Русију и Белорусију.“
Док породице сахрањују своје најближе, Милошевићев режим организује масовна окупљања на трговима и мостовима „Српска се труба са Косова чује Србина сваког да обрадује.“

За ово време, полиција и војска врше масовне злочине на Косову, а стотине хиљада албанских цивила бежи према граници. Постоје извештаји официра безбедности са цитатима пресретнутих разговора НАТО пилота, који указују да су надлежни знали да ће зграда РТС-а бити бомбардована. У том материјалу налази се и део извештаја војног потпуковника Лакића Ђоровића вишој инстанци у којој се цитирају ти транскрипти. Лакић Ђоровић, у време бомбардовања био је службеник Министарства одбране СР Југославије.

Војни и државни врх био је упозорен на време о нападу на РТС.
Постоји документ у ком је забележено да су тог 23. априла 1999. године домаће службе пресреле комуникацију пилота НАТО авиона са својом базом. Три пута су они хватали – кад су кренули, кад су извршили и у повратку. Па каже се да крећу на циљ, РТС, после тога се јавља да је извршен задатак, и трећи је у повратку. То показује да је војска, заправо, главни саучесник у том злочину. Они су имали пресретнуте те разговоре. На страну све оне тајне везе, дипломатске, јавне и полујавне, којима је јављено да ће бомбардовати РТС.

Иако породице погинулих све време тврде да за погибију у државној телевизији највећу кривицу сноси државно и војно руководство режима Слободана Милошевића, једино је осуђен, на десет година затвора, тадашњи директор РТС-а Драгољуб Милановић, који је после дугог бекства ухапшен у Црној Гори. Двадесет трећег априла руководство РТС-а на челу са Драгољубом Милановићем оставља људе на радним местима, иако су били обавештени да ће зграда те ноћи бити мета. Са државне телевизије свакодневно су поручивали: „Пуцајте, ми чекамо, наша адреса је Таковска 10.“

У нападу НАТО, у ноћи између 22. и 23. априла, погинули су: Јелица Мунитлак (27), шминкер, Ксенија Банковић (27), видео-миксер, Дарко Стоименовски (25), техничар у размени, Небојша Стојановић (26), техничар у мастеру, Драгорад Драгојевић (27), радник обезбеђења, Драган Тасић (29), електричар, Александар Делетић (30), камерман, Славиша Стевановић (32), техничар, Синиша Медић (32), дизајнер програма, Иван Стукало (33), техничар, Дејан Марковић (39), радник обезбеђења, Милан Јоксимовић (47), радник обезбеђења, Бранислав Јовановић (50), техничар у мастеру, Милован Јанковић (59), прецизни механичар, Томислав Митровић (61), режисер програма и Слободан Јонтић (54), монтер.

Бескрајно непотребни људи са својим професијама у то доба ноћи и баш те ноћи када је НАТО пола сата пре гађања зграде РТС-а упозорио Србију шта ће бити мета, али да нико није желео да евакуише новинаре и техничаре. Све се зна. Сва имена се знају. Ближи се шеснаеста година од страхоте. Свака година за поједног мученика. И још увек тишина. Полегла нека хладноћа и туга голема по оном камену и стаклу телевизије и видиш у њима ноћу сенке – Петра Пајчина, Милорада Комракова, Душана Јаковљевића и Душана Војводића, који је у ноћи када је бомбардован РТС дошао да изведе своју ћерку, такође запослену на телевизији. Једна од запослених новинарки ушла је у информативну редакцију и рекла: “Идем по грисине”, што је била лозинка да ће зграда за који тренутак бити бомбардована… Мирно је изашла, прошавши поред мастера и других соба, а да никог није упозорила да за њих јутро никада неће сванути.

Злослутно и крваво враћање у ноћ када су бомбардовали РТС, Милошевић и његова клика и НАТО пакт. Када се догодио најмонструознији злочин који боли и раздире душу и срце више од свега, издатих од „колега“, „пријатеља“, руководилаца РТС, под наредбом Милошевића – Жртвујте што више запослених. Више ће одјекнути у свету и сви ће бити за нас. Шеснаесторо радника РТС, мало је лакше кад се зна да међу њима није било ниједног новинара, само ситна боранија којој је запрећено отказом уколико напусте своја радна места, бива жрвтовано. Утерано у тор. Само су се још чекали вукови.

У време када је човек висио на челичној конзоли и из главе му цурео мозак, а на два метра од њега Комраков урлао на унезвереног младића који је носио на десетине касета и балансирао да се не сруше – Мало. Мало је то касета. Дај још. Јебеш шта је на њима… преснимавај.

Све се те слике и јауци враћају када се спомене убиство жртвованих радника РТС. Наређење је било спремно још од раније. Зато ми, господине Чомски, нисмо носили беџеве са натписом “Ми смо РТС”. Све смо били само то никада.

Предлагао сам као члан Програмског одбора РТС (2006-2009) да се постави плоча на један од језиво усамљених зидова главног хола РТС, на којој би писало – Жртвованим радницима РТС од стране њеног руководства, руководства Србије и НАТО пакта. Ни покојни ген.дир, ни овај садашњи Никола Мирков који више воли да организује изложбе наших ликовних уметника него да ради свој посао нису поставили никакав запис о великом злочину у коме је РТС највише учествовао. Нису увек уметничке слике лепше од спомен плоча које говоре о моралу, сећању и признању неопростивог злочина према немоћним и жртвованим. Да је председник Француске Франсоа Оланд знао за напад на редакцију листа “Шарли Едбо”, дигао би целу земљу на ноге, наредио хитну евакуацију угрожених и блокаду читавог краја.

Овде је било све другачије. Овде су убице молиле бога да буде што више жртава јер ће се тако у свету добити слика о Србији као мученој земљи у којој чак убијају и раднике телевизије. Господине Чомски, упоређујете терористички напад исламских фанатика на редакцију листа “Шарли Ебдо” и убиство дванаест новинара, карикатуриста и осталих запослених, са бомбардовањем и убиством шенаесторо радника РТС?! Те две трагедије немају никаквих додирних тачака.

„Њихови злочини против нас“, закључује Чомски, нису исто што и „наши злочини против њих, пошто потоњи нису злочини већ племенита одбрана највиших вредности, понекад с ненамерним пропустима“.

Очигледан је тотални промашај и непознавање менталитета и ситуације у Србији. Зашто се господин Чомски упустио у ову изгубљену и компромитујућу авантуру, зна само он, а можда и још неко.

Чедомир Петровић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: