Ловћенском Тајновицу и пустињаку

Аутор: Лука Вукадиновић

Учитељу последњи Црногорче, вјечни пјесниче небеског погледа.

Тајна душе Владико свети, тајном живота сија из тебе.

Гледао си пророче ти свети, гледао си наше стазе луде, за наше будуће дане кајао си стихове боли, квасио пештеру сузама, глад физичку мијењ’о за храну духовну.

Колико си и колико путах, сам са Творцем провео у бдењу, колико и колико путах, самог себе завио у трње.

О Владико, мој Владико свети, погледај на своје изгубљено стадо, па замоли мог љубљеног Христа да ојача народ изабрани, да оснажи народ изгубљени.

Небески пјесниче, пустињаче Црногорски, свети Петре, Владико Раде, Његошу силни, ловћенски тајновидче, опрости оче, последњи сине, први медју живим, Христов ратниче, опрости што Ловћенски олтар срушише људи, опрости што звона цркве не звоне у нама.

Владико, оче мој, опрости што Ловћен, гора твоја света, постаде тамница твојег светог тијела, опрости лудилу људском па састави нове слуге правде да избаве твоје последње жеље.

Са Ловћена мој Владико свети, сија слава слободе и правде, сија Христос сија твојим ликом.

Не љути се оче, Петровића дико, не кажњавај лудост и незнање људи.

Молимо те пророче свети да ојачаш вјеру нашу, да покажеш славу своју, да докажеш народу своме силу Творца и његовог сина.

Пјесниче неба, чувару тајне. Космоса тајна лежи у слову, ти си Космос пјевао у стиху.

Понос си царства и чувар слободе, тајне твога слова, нараштаји уче.

Ризницу ума и љепоту душе краси сила цара, последњег јунака.

Овјенчан си мој Владико свети, овјенчан си стихом и славом, овјенчан незаборавом, овјенчан си словом.

Владико мој, Христов ратниче, није више као што је било, нема више твојега народа, нови народ Бога се не боји.

Оче, учитељу, мирис трулог завладао мира, трулеж смрди у траговима њиним.

Слобода ропству страшноме предходи, све се одје своди на ништа.

Није Владико као што је било и није лако твојему роду, тиранија рањава не тијело но душу, рат за душу води се и бије.

Син је оцу отац постао, а очеви родише богаље.

Дјевојке и мајке блуда се не стиде, остављају људе и мужеве своје, оће жена чојек да постане.

Мушке жене, изгубљене душе, поносе се развратом и блудом, па свој разврат не крију, већ хвале.

Родише се мој Владико свети, родише се неки нови људи, нијесу људи ни људима слични.

Трагично је завладало доба у Гори твојој малој, твоји Срби Богу се не моле.

Бога куну и о Богу зборе, клетве Бога спомињу и куде.

Литургију не слусају људи, Мало људи Богу се помоли.

Цркве људи зидају и граде, цркве дижу а без Бога живе.

Али Господ велики и силни, наследника твога дароваше нама, наследника дивног, нашег оца Риста,
да сабере што је изгубљено, да оснажи што је раслабљено, да утврди што је растављено.

Бог му даје а људи га куде, њега куде, Бога не познају.

Брат је брату крвник најљући, па брат брату ископава кућу.

Влада ропство, што слободом зову. Ту слободу дозваше људи па сад људи у слободи труну.

Глад за благом, незасите жвале мељу, глад за благом границе нема.

Гладна душа, чаура пуста, мрак је гута, за љубав не знаде.

О Владико, учитељу силни, страшно вријеме љубав понизило.

Оштар језик ситан чојек има, малу памет што великим знањем зове, црну судбу далеког сјећања.

Твоји људи гријеха се не стиде, млади старе куде и уче.

Молитве су твоје погазили, твоју вољу мијењали за благо, твоје слово геноцидом зову.

Ти нам даде молитве и име, ти нам створи славу и побједу, ти нам остави земљу и молитву и Христово име као славу, а ми црни и несрећни сужњи срамотом и болом изгубисмо име.

Трагови нам смрде нечовјештвом, а језик нам бржи од памети, а мозак из лобање кука.

Тужни дан и тужна судбина и кукавно Српство угашено.

Тајну видиш и тајну нам даде, предсказања књигу отворио па будуче дане испричао.

Далеко си поглед пружио, далеко те Творац даровао, далеко си мислио и мислима небо докучио.

Нема више образа и ријечи, нема више чојства и јунаштва, нема више старих обичаја, сад обичај судбина доноси.

Нема више чувања традиције, традиција умире и блиједи, традицију нико не воли, од традиције ругло направише.

Нови народ мој Владико свети, нема вјере, без вјере живи. О како је тужна душа омалена!

Сви путеви на земљици равној иду правцем паклених друмова.

Најсладја су људима воћа сан, дангуба и љеноћа.

Владико, изгубило се твоје мало стадо, отргла се из буљука овца па све овце повела за собом.

Пастир добри, моли се и ћути, све их гледа оне њега неће.

Појело се добро у људима, мало вјере а пуно невјере, мало вјере а много безвјере.

Високо ти свуд у нас главу диже празан клас.

Како човјек да без Бога живи, како може а истину знаде.

Није ово очајника вапај, већ молитва изгубљеног стада, није ово прича ни кукање, веч једино наше избављење.

Све што није, неће и не може, оно може, али нема коме. Све што гради, оће да огради, оће себи судбу да изгради.

Страх за себе, најљуће је воће, за рад себе другог укопава.

лаж је нова невоља љута, дан без лажи не може да продје. Лажни људи, лажних осјећања, лажна нова нека предсказања.

Лаж нас једе, лаж нас води, лаж нам тужну судбу кроји. Лаже Бога, лаже људе, лаже своју истину будућу.
О како је пуста ова лажна срећа, како ли је теби што нас грешне гледаш.

Владико и оче мој, дје год сиромашни поглед бачим видим умну силу ума, видим бездан трагичности, видим око што нас гледа.

Учитељу вјере живе, водитељу слијепог стада, очи су ти докучиле једно зрно умног блага, како ти је душа света, тајну тајне докучила, како ти је недолаћна душа што је ум познала.

Ствараоче тајновидче, ти молитвом ум прослави, својој души спокој даде, у небеском дивном царству, уму појеш луче нове.

Невидљива сила сија из прашине твојег слова, ту си силу васкрсао, писмом сину ум красио.

Из маленог гнијезда правде, што га лијева рука руши, из колијевке човјечности пјевали су наши давни.

Отвори нам двери часне у недјељу првог јутра, зазвонише тихи гласи, глас жалости дозва Христа.

Из тјескобе повикаше молитвама нови људи, прво су се стари дигли, дигли су се да се моле.

Изнад старог твојег листа, гори славна луча творцу, гори сунце благодати, сија зраком новог јутра.

А јутро је дан дозвало, па га моли да га мијења, јер ноћ неће дозволити да дан краде њене сате.

Уморна и измучена тражи милост дје је нема,а милост је увијек била, задња свера интереса.

У долини дје се суди, судилиште бјеше грдно, судише се изабрани и остали многобројни.

Кану муња из облака, зачуше се грдни гласи, отвори се сјајна звијезда,сија сунце умне снаге.

Како љубиш силу ума,како ти је учениче,Христов сине изабрани.

Христов сине а мој оче,нову лучу,нову наду подај творцу да ублажи.

Принеси му силу духа, ко’ дарове кад си свети, па му предај написану лучу спаса за нас благи.

Помоли се сину Христу, пред престолом гледаш цара, цара моли ум прослављај,па замоли створитеља нек нам прости јер смо пали.

О Владико тиха ватро, распламсај се свети оче, грдно стадо дјаво мами.

У погледу твојем светом лежи тајна непозната, ако ли је кад ко позна више неће бити глади.

Источнику свештеноме понизна је биљка свака,па коријење и стабљика творцу вјечни поклон чине.

А чељаде помијешано,истину оком гледа, но је неће и не може празне душе да угледа.

Савршеног дјеловања мир најпрва бијаше цијена, ко се миром вјенча, тај добије мјесто цара.

Поетскогадуха оче, свештениче царства ума, надахнут си са висине старог неба, нове боје.

Како ли је теби оче и јуначе и тежаче, какво ли је погледати живу слику предсказања.

Ријеч је једна небо дала, од слова је састављена, ријеч је твоја васкрснула у молитви новог дана.

Небо тражи неба нема, обузет је тешком муком, слово му је пут бескрајни а молитва тешка зебња.

Нови творци земљу газе, опрљаше стазе крви, сам се цовјек гаси, сам са собом броји дане.

Од колијевке па до гроба, од макање до пањата,све се мили мој Владико учи словом што га вара.

Обманута и малена,својом вољом изњедрена,тражила је дје га нема слово које није знала.

Окренуло вријеме плача савремену моју браћу, обузело неко биће, обузело вријеме ово.

У љепоти безочности закасниће поглед зрео, биће касно светитељу овој муци да се спаси.

Трновитост лаке траве, гази нога од слободе, савременост поглед нема, савременост душу коље.

Житије твоје писао је камен у камену твоме гори огањ свети.

Камено је доба мој Владико свети, камени су људи, камени и љути.

Од тијела си храм створио, сад ти душа Богу поје, док ти слушаш дивне гласе.

Пустињаче неболетни, пустињу си гору малу освештао својим бићем, пустиња ти земља бијаше, пустиња је све без творца.

У огњишту пусте куће, прошлост спава и почива,док будућа нова снага ново име себи даде.

Над парчетом твога неба у тишини нових дана, лежи тајна сакривена, плаче душа омалена.

Под планином од отаца родила се слава сину, на планини новог сина очеви ће крстит’ дјецу.

Кад по земљу небо додје, земља ће се небо звати а олтар ће бити Ловћен, ти ћеш службу Творцу дати.

Откровитељу вјере живе, мошти твоје показују силу Бога, руке твоје нетрулежне написаше хвалу Богу.

Твоји људи светитељу,мошти твоје заробише, зато сада домовина своје дане одбројава.

У сузама овог часа,моје биће ужас слама, моја снага омалена тражи смијелост коју нема.

Без тебе нам нема дана, ти си отац оцу био, твој је отац за живота сина оца прославио.

Погледај ме свети оче погледај ме и доврши твојом руком нама реци.

Без Косова и Ловћена будући су тешки дани твојој дјеци обећани.

Благослови мој владико, благослови наследнике, дај им снаге тајновидче да обнове олтар стари.

У хорове бесмртне ти си Творцу химну пјево, мучениче дивни оче животну си књигу предо.

Зелен цер обузела ватра, није зрело довршило доба, младо стадо дзелату се јави.

Танка струна зивот носи, на ту длаку сви су стали, са те длаке сви су пали.

Наставниче тихи, светитељу неба, загради нас Лучом, не дај да нас лажу

Слатка варка отровала моју наду умањила, моја нада отрована умрла је у мегдану.

Тајну тражим, тајне нема у човјеку тајна снива.

Тајновидче и Владико, мучениче оче мој, тајну знадеш, тајном дишеш, тајна ти је свака знана, у тајну си нашу гледо’ знадеш свети шта нас чека.

Кад се разум лаки са моћима тешким бије, тад се наша осјећања у тамници мрачној буде.

Није лако кад је добро, слобода је страшна сила, у времену без границе хара болест новог доба.

Заборав и незнање донесе нам јужни вјетар, сад је плата наша скупа, сад је љубав наша дзаба.

Вавилонска и содомска храна, хранила је нове наде, на једног се сви личимо, са једним се сви дичимо.

Сунце твоје величано, огријало ново љето, са паклом се удружило све узете сакупило.

Плаче небо, ко’ да пере оглибану нашу Гору, али гријеси унутрашњи хистерично из нас бију.

Светитељу мучениче Апостоле учитељу, вјере живе наставниче, служитељу, мислиоче, оче свештениче и владару, буди бранич свог народа, не дозволи да нас лукавога води стријела, не дозволи да се гаси вјера жива и слобода.

Погледај нас свети оче, сажали се дивни мужу, не дозволи наш Владико да се твоје тудјим зове.

Будућности нови дани твојим словом нека дишу, у молитви и познању нека хвале славу твоју.

Прогледаће црква нова на тој Гори од јунака, зазвониће звона јака, молитву ће чути небо.

Зазвонише наши гласи, почела је служба Богу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: