ИН4С

ИН4С портал

Ломпар: Помоћи Србима у ЦГ, у моралном и сваком демократском смислу

1 min read

Српска култура налази се у позицији потенцијалне дезинтеграције: под претњом да се Грачаница и Дечани – непрестаним настојањем западних (америчких) сила – издвоје из надлежности Србије у Унеску; преименовањем и потискивањем српског језика, кривотворењем Његошевог дела, преиначавањем српске традиције у Црној Гори; драстичном дискриминацијом српских националних и културних права у Хрватској; непостојањем културне политике у Србији: небрига о ћирилици, непостојање посебног наставног статуса српског језика, одсуство учешћа српске дипломатије у учењу српског језика у расејању. Сви ти чиниоци показују одсуство целовитог, степенастог и прикладног облика културне политике као просвећеног и поузданог чиниоца у обликовању српске културе, каже на почетку разговора за „Вести“ проф. др Мило Ломпар, професор Универзитета у Београду, који је био гост српске заједнице у Канади, а на наше питање – какво је стање српске нације данас кад је култура у питању.

– Свети Сава је утемељитељ Српске православне цркве, али и писмености, као и културе уопште. После се појављују, као постављачи угаоних каменова културе, књаз Милош Обреновић, Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Петар ИИ Петровић Његош. У двадесетом веку готово нико, изузимајући донекле (онемогућеног) Слободана Јовановића.

Шта је узрок да се код Срба култура сведе на најнижи могући ниво?

– Околност да је српска историја испуњена бројним прекидима, да су се различите традиције у њој често претицале и трајале напоредо, да нису биле у времену наслоњене једна на другу, свакако да је условила изостајање српског културног обрасца као оформљеног и садржајима нових времена непрестано прилагођаваног начина постојања и представљања српске културе.

Да ли је 1918. „породила“ 1945, а да су године после тога „породиле“ ране деведесете прошлог века, када су Срби постали, како у сопственим, тако и у очима света, народ нижеразредног ранга?

– Унутар унитарног југословенства – то је период између два светска рата – постојао је покушај да се обликује једна југословенска култура као синтеза елемената српске, хрватске и словеначке традиције. Та синтеза је – по речима Ендруа Баруха Вахтела – имала мултикултуралистички облик. Покушај је пропао због снажног отпора хрватске и словеначке интелигенције. У титоистичком југословенству, пак, формирана је културна ситуација која је почивала на изричитој негацији српске грађанске и културне традиције. Услед тога су елементи српске културе кривотворени и преиначавани да би се уклопили у културне садржаје новоформираних нација: црногорске, македонске и муслиманске. Распад титоистичке Југославије, до кога је дошло превасходним настојањем западних (америчких) сила, значио је историјски пораз српског народа: околност да се распад одигравао у складу са претходно усвојеним титоистичким решењима открива везе које су се образовале испод идеолошких несагласности комунистичког и капиталистичког поретка.

Колонијализација на делу

Бити Србин у Хрватској постало је опасно, о колевци српства – Косову и Метохији – да и не говоримо. Република Српска је на удару на дневно-политичкој бази, али и у Црној Гори политичка врхушка Србе третира као да и не постоје, у Србији је модерно бити космополита због чега се Срби осећају као странци на сопственој земљи?

– Околност да нема националних момента унутар српске јавности, да су они маргинализовани или обезвређени, да се такво схватање света све више протеже на институције и да као такво омогућава власти да спроводи политику Европска унија нема алтернативу, која подразумева потпуну колонијализацију земље и у привредном, друштвеном и у културном смислу. Отуд би и отпор таквом кретању морао да иде истим стадијумима: освајање места у јавности, па у институцијама, па у власти.

Данас се, на развалинама бивше Југославије, говори црногорским, босанским, бошњачким, хрватским, нашим, чак је било идеја да се говори некаквим моравским језиком. Шта је, односно ко је ту језичку магистралу, која се звала српски језик, скренуо у више мањих, локалних путева?

– После распада титоистичке Југославије долази до борбе око њеног наслеђа: све новоформиране државе настоје да легитимизују своје постојање на прошлим симболичким, културним и уметничким засадима. Такво наслеђе је и језик који се – до последње деценије двадесетог века – звао српскохрватски, односно хрватскосрпски језик. Како би се неутралисало српско постојање у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори, појављују се нови језици. Њихова улога је да окончају (у Хрватској), појачају (у Босни и Херцеговини и Црној Гори) однарођавање српског народа који живи у новоствореним државама.

Иначе, лингвистичка је чињеница да је реч о једном језику, док је културнополитичка чињеница да постоји процес његове употребе у процесима денационализације српског народа. Такви процеси – помоћу језика – нису непознати у европској историји: такав је био процес денационализације, Немаца, Срба, Хрвата у Угарској после аустро-угарске нагодбе 1867, или процес денационализације Срба у Хрватској после Устава Хрватске из 1974, који је прописивао хрватски књижевни језик као обавезни облик комуникације у социјалистичкој Хрватској.

Општепознато је да нам у свим тим нашим посрнућима здушно помажу страни фактори, али зашто Срби, такорећи врло радо, учествују у тој работи самоодрицања од свог темељног националног бића?

– На понашање страних чинилаца можемо неупоредиво мање утицати него на своје понашање. Очигледно да као народ који живи у колонијално-окупационим условима, који је устрашен потпуним неосвртањем европских држава на драстичне облике дискриминације српског народа у Хрватској, који је устрашен америчким подстицањем дискриминације српског народа у Црној Гори и Косову и Метохији, нема развијен систем пасивног отпора који би – са најмањим могућим ризицима у неповољним условима – био најбоље оруђе у заштити основних националних и културних права. Он нема такав облик борбе у свом културном памћењу, јер нема развијен културни образац који би био права подлога сваког историјског и индивидуалног настојања.

Милош Црњански је написао култни роман „Сеобе“. Да ли Србима прети опасност да постану народ који живи у збеговима?

– То је константа наше историјске и културне егзистенције. Парадокс је у томе што смо у ранијим временима показивали више чврстине у тешким условима, од Америке и Канаде до Африке и Аустралије, поготово у Европи, док данас – када су средства комуникације знатно напредовала – показујемо запањујућу неспособност да створимо заједничку културну мрежу и да комуникацијским каналима надокнадимо оно што нам је историјски онемогућено или оно што смо – у стицају људских избора – учинили далеким.

Дискриминација у Црној Гори

Испод Ловћена ових дана је изгласана одлука да НАТО армада умаршира у некада српску Црну Гору. Зашто је званично Цетиње постало центар антисрпског деловања?

-То је омогућено титоистичким наслеђем, које је завештало награђивање сваког антисрпског понашања у Црној Гори, потпуном подршком америчких сила у складу са доктрином русофобије, као и криминализацијом друштва која све политичке уступке чини по дефиницији јефтинијим. Отуд би наш напор требало да буде везан за помагање – у моралном и сваком могућем демократском смислу – Срба у Црној Гори који су изложени облицима драстичне дискриминације.

(Вести онлајн)

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

23 thoughts on “Ломпар: Помоћи Србима у ЦГ, у моралном и сваком демократском смислу

  1. Strašno je kad nepismeni „botovski“ polusvijet nipodaštava vrhunske intelektualce poput prof. Lompara i to samo iz razloga što se „drznuo“ da prokomentariše ovdašnju „smrdljivu pseudokulturnu kaljugu“!

    1. ја сам инжењер, брате, добар инжењер… ево портала, подржавамо се подржавајући Га,
      извињавам се што сам овако нарокАо… не фали нама информација… „ко ХОЋЕ нађе решење, ко неће нађе оправдање“

      уздравље, с Божијом помоћу нам+

  2. Стари Наши су знали… у Херцеговини има она „није школа кењац“, а блаженопочивши владика Николај нам је растумачио да

    …“образован је онај ко има образа. Мала знања добијају се учењем. Велика знања добијају се вером и поштењем…“+

    блаженопочивши Жарко Видовић, вели,…
    …“– државе, од којих је мисао начинила субјект, теже да се неограничено шире и да постану империје;

    – култура има потребу да се претвори у тзв. универзалну културу и потом цивилизацију која жели да све потчини својим „вредностима“;

    – црква, која је заправо духовна заједница, постаје клерикална организација моћи, као нека политичка партија, а када је клерикалци још замисле као универзалну „заједницу“, онда она постаје „света“ (и светска) држава;

    – нације, уместо да буду заједнице саосећања окупљене око свог духовног центра и да теже успостављању мира међу осталим нацијама, оне (у метафизици) настају делатним моћима институција световности, па зато имају усађену потребу да се шире постану ратне формације у сталном сукобу са другим нацијама;

    – филозофија се у својим крајњим дометима претвара у идеологију;

    – језик, као систем обичајности потекао из потребе замене непосредног показивања, постаје „кућа битија“;

    – институције световности се обоготворавају, а Бог постаје само појам потребан таквом, метафизичком мишљењу… а пошто је тада Бог само потреба мишљења, оно га, таквог, заиста непостојећег, кад-тад истим тим мишљењем мора укинути;

    – човека и све у свету дефинише положај у космосу, па је човек метафизичким мишљењем упућен на свет и на вољу да га савлада и постане надмоћан над њим, те из моћи ума рађа технику којом ће покушати да овлада тим светом, да влада над другим људима, баш као што нација жели да завлада другом нацијом, а цивилизација другом цивилизацијом све док не постане „универзална“, па ће и тада, нарочито тада, покушати да завлада целом планетом и космосом. Но, мишљње је ограничено на онога који мисли, па тако човек мишљењем и у мишљењу може скоро све – само не може оно што је за правог философа најважније, да мишљењем сагледа самог себе и дође до самоспознаје.“… е, „ту почиње Бог и сновиђење“

    +„гласови мртвих нису мртви гласови…“
    +“Бог ће помоћи, ако буде имао коме“, говорио је блаженопочивши патријарх Павле

    ладовину смо ухватили под собом, не ваља, а не може на силу Добро, Бог није стечајни управник, дао нам је слободу

    опасно ћемо пострадати, па ће то доћи на мјесто, “ па с њим, Боже, крени из почетка“…

    е, онда ће се у правом кључу читати, чути и осетити оно што нам поручују они чији гласови нису мртви, Прави Наши бити у свим школама, да сећајући се свега, памтимо и никада не заборавимо ЦЕНУ

    ваља чут Матију,
    +Јеванђеље по Матији
    https://www.youtube.com/watch?v=7OvP5fnFQDs&t=620s

  3. сезона је трешања… попишане трешње се поједу на крају

    ….“Немогуће је не уважавати људе који чувају своју породицу, помажу једни другима, поклањају се Богу у Духу и истини, поштују свог суседа и једу поштено зарађени хлеб. Али је зато могуће гнушати се оних који ништа од тога не раде. И тада њихова земља полако и неприметно престаје да буде њихова….“, из беседе протојереја Андреја Ткачова

    http://www.pravoslavie.ru/srpska/97362.htm

    +Само Српкиња Србина Спасава!….

    +“Срби, јебите се…“, збори нам Ршум, мислећи као и увек, на рађање деце и православну породицу, а не никако на секс без обавеза….

    +Срби – народ који нестаје (цео филм)

    https://www.youtube.com/watch?v=lO9UyfUL6Wg

  4. …Ршум о говору, ћутању, а понајвише о ДЕЛИМА, која није поменуо

    +Прозбор о ћутању

    Овај који вам говори слободнији је од овога који ћути,
    Овај који ћути – шта је, него тамничар?
    А оно што ћути – сужањ у неговој души.
    И оно што знам, и оно што не знам – тиче се само мене,
    Зато ми је лако да опростим сваку недореченост и да кажем, цитирајући ваздух:
    Ако не видите оно о чему ћутим,
    То не значи да не постоји.
    Много је више онога што је прећутано,
    Од онога што је изговорено.
    Речи које проспем на папир нису више моје речи,
    Речи које изговорим, постану моје судије,
    Али, речи које ћутим сво су моје богатство!
    Њима купујем спокој и њима се од зла браним.
    Неизговорене речи су стражари пред улазом у истину…
    Говорити може свако,
    А ћутати само онај који би имао шта да каже!
    Понекад више ћути онај који говори
    Кад говори о оном што неће да каже.
    Увек више говори онај који ћути,
    Јер он ћути о свему осталом…

    Говорити може нико,
    А ћутати само онај коме је Бог поверио свој новчаник.
    Равнодушни људи ћуте јер су равнодушни,
    Бесни људи ћуте јер су бесни,
    Уплашени ћуте јер су уплашени,
    Само глупи људи не ћуте што су глупи,
    Него што су паметни.
    Никад се нисам кајао због онога што сам прећутао,
    Скоро увек због онога што сам рекао.

    Љубивоје Ршумовић

    +Ансамбл Завичај, аматерско друштво
    https://www.youtube.com/watch?v=-V_J_91Re1U

    +Српкиња, Исидор Бајић

    https://www.youtube.com/watch?v=_IV60XRWiYE

    1. знак за Сабирање има облик крста, брате, није ништа случајно, то је смисао … и наших одговора…

      …“каже Откровење: Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 15–16). Комуниста је био хладан према Богу, али је хладан, каже Господ, бољи од млаког, зато што су тих година и у космос полетели, и БАМ су изградили, и фашистима су кичму сломили. Млак то не може…“, из беседе протојереја Андреја Ткачова

      …а „од Г питу не направи“, или Богишић о грбо рођеном

      http://www.pravoslavie.ru/88112.html

      +блаженопочивши патријарх Павле је волео да нам каже за оне „којима уши служе да их чешу по ушима…, дижи руке од њих…“
      +
      https://www.youtube.com/watch?v=hj6xH4eRTso

  5. и,…опет (све стари коментари… „нови грешници старе грешке греше…“… копи пејст…)

    +мир мученим душама

    …“Сваки грех у Цркви није грех Цркве него грех против Цркве. То не смемо да заборавимо! Коме год пада на памет да се „разочарава“ Црквом или да незадовољан стањем црквеног живота улази у расколничке активности, треба да постане свестан да је подлегао религиозној глупости, непромишљености, а често и гордости.

    С друге стране – побожни који сматрају да не треба критиковати стање у Цркви морају да размисле да ли они заправо подржавају мрачног двојника, а не Цркву саму, Христа самог.

    У суманутој калкулацији награде коју капаришемо у замишљеном савршеном и вечном пензионом осигурању, прети нам опасност да зарадимо осуду!

    Због своје млакости и себичности, неодговорности и неприхватања слободе. Сећамо се онога из Христове приче о талантима: „ зли и лењи слуго“…

    Пример – једна пријатељица хоће да се крсти. Побожни човек је упућује у веру, пошто нема ко други и каже јој да кад се буде крстила треба прво да одустане од своје слободе! Има ли нешто нетачније а истовремено присутније као мишљење и у Цркви и у свету који дистанцирано посматра Цркву. Христос је васкрсао да нам омогући пут слободе. Али наша воља је ту неопходна. Или да се предамо мрачном двојнику?…“, ђакон Ненад Илић, ових дана беседи

    https://stanjestvari.com/2017/04/25/crkva-i-njen-tamni-dvojnik/

    „Цела природа личи на један велики клавир, на коме су сва створења у ствари дирке. Које се год дирке човек дотакне, чује ехо своје сопствене душе…“, говорио је блаженопочивши владика Николај+

    …“ЛИТУРГИЈА је највећи ауторитет у хришћанству, већи и од Васељенских сабора. Литургија је дијалог јереја који служи и верника, дијалог пред Богом. Ми врло често не схватамо ту природу Литургије, па се дешава да, рецимо, протођакон чита Господњу молитву, Оченаш, чита Символ вере којим ми верници исказујемо нашу веру, Господњу молитву којим се обраћамо Богу да нам опрости грехе као што ми праштамо… Нас не може нико да замењује у тој молитви, као што не може да нас замени у причешћу или крштењу.

    Тај дијалог је оно што се дешава пред Богом у Цркви и због тога се људи и окупљају, јер дијалог је пред Богом и у том дијалогу су подједнако важне обе стране, оба саговорника, с једне стране народ који на грчком значи хор, а код нас значи коло. Тога има у Његошевом Горском вијенцу: верујући народ који разговара са Владиком Данилом, који је једини сагласан са њим, док га главари уопште не разумеју. Једини ко разуме и Владику и народ је Игуман Стефан који је изнад Владике, као што је манастир изнад световне власти…

    …аутентична заједница је заједница саосећања. МОРАЛ је осећање дужности према заједници којој осећам да припадам…“, говорио је блаженопочивши Жарко Видовић

    ако не осећамо једни друге и не саосећамо, нисмо Заједница… то вреди за пријатељство, брак, породицу, нацију, спортску екипу, Цркву, сваку људску заједницу

    “Добра је свака мука која нас повезује и лоше је свако добро које нас раздваја“, зборио је Душко Радовић

    Него, увек је питање с ког извора ћемо МИ да пијемо.

    +Христос Анести
    https://www.youtube.com/watch?v=07fOUEkGdMs

  6. +…“Quo vadis ?

    Ђе ћеш?

    -на Западу. Данас. Немачка, малопре

    https://www.rt.com/news/386418-germany-full-face-veil-ban/?utm_source=browser&utm_medium=aplication_chrome&utm_campaign=chrome

    +Lavrov on „Pussy Riot“ | С.Лавров о „Пусси райот“

    https://www.youtube.com/watch?v=EfL_bErhJ0w

    +правно стање нашег стања, на македонски случај, исто вреди укруг

    …“тражила од председника македонске државе да мандат за састав нове владе преда Зорану Заеву, јер како је том приликом истакла, „демократска правила предвиђају поштовање воље већине и позивамо председника Ђорђа Иванова да преиспита своју одлуку о додељивању мандата за формирање владе”.3) Своју политички храбру одлуку Ђорђе Иванов је у најкраћем образложио тиме што мандат за састав владе не може да уручи коалицији која је окупљена око једног противуставног програмског документа, тзв. Тиранске платформе.4) Ово је сасвим у складу са начелом владавине права, које се пре свега изражава кроз принцип апсолутне суперматије (превласти) закона над самовољом појединца. У државама које имају устав, каква је и Македонија, слобода законодавца (парламента) је ограничена уставним нормама као lex superior. Једном речју, начела законитости и уставности су средства која по речима, Ханса Келзена, „самоограничавају демократију да ова саму себе не би разорила”.5) Позивајући се на овог класика западне правне мисли, Ђ. Иванов је морао да подсети Могеринијеву да у условима владавине права воља парламентарне већине не може да буде старија од устава.

    Међутим, када је у питању примена западних вредности на Балкану, од онога што је Иванов рекао, много је битније оно што је Могеринијева прећутала. Њен став да у парламентарним системима, какав постоји и у Македонији, важи „демократско правило” да мандат за састав владе добија странка или коалиција која обезбеди већину у парламенту само је делимично и условно тачан.

    Како је В. Британија колевка парламентаризма, онда при утврђивању „демократских правила” која важе у овом систему власти треба поћи од британске теорије и праксе као својеврсног еталона. У најкраћем, парламентарни режим је такав облик власти у коме је парламент центар политичког живота, па влада, као орган извршне власти, мора да ради не само у складу са законима, већ и у складу са вољом парламентарне већине. Сходно томе, владу саставља странка или коалиција која има парламентарну већину, а председник владе и министри остају на положајима док уживају подршку парламентарне већине. Иако је жижа политичког живота и носилац законодавне власти, парламент нема оригинерну власт, већ је он, сходно теорији народне суверености, носилац делегиране власти коју путем слободних избора народ, као носилац оригинерне власти, преноси на парламент.

    Парламентарна пракса је показала да влада, односно партија која има парламентарну већину, често долази у искушење да води другачију политику од оне која је кандидована на изборима и којој су бирачи дали већинску подршку. Уколико би се то дозволило била би изиграна воља народа, као јединог изворног носиоца целокупне (суверене) власти, па би тако добили власт са фингираним легитимитетом. Да би отколнили овај недостатак парламентарног система Енглези уводе још у 19. веку тзв. теорију мандата, која данас у британском политичком систему има својство уставног обичаја.6) А оно што има снагу неприкосновеног принципа у колевци парламентаризма, требало би да важи и у државама које су преузеле енглески парламентарни модел организације власти. У најкраћем теорија мандата означава следеће: „Једна влада нема права да – она сама или користећи своју позицију у Парламенту – донесе неку значајнију одлуку за чије доношење јој бирачко тело на изборима није дало мандат. Узима се, у начелу, да су политичке партије дужне да у својим изборним програмима најаве све значајније мере које, ако добију већину на изборима, имају намеру да спроведу; у супротном, оне злоупотребљавају поверење бирачког тела. Бирачко тело ни једној партији не даје carte blanche за управљање земљом, него своје поверење ограничава постављањем одређених услова. Оно, дакле, хоће да зна како ће се земљом владати”….

    http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/janusovo-lice-evropskih-standarda-na-primeru-makedonije/

    +“Слобода је тешка а ропство лако“, Мило Ломпар, цитира речи Николаја Берђајева на трагу анализе Достојевског

    +Мило Ломпар: О слободи, политици и српском становишту!

    https://www.youtube.com/watch?v=b3dmNBPVZrs

  7. ово се не учи у школама,

    с разлогом, јер како каже Мило Ломпар:

    …“Па како ћете једну колонијалну власт натерати да ради нешто друго осим онога што се од ње тражи. Њена једина слобода је да краде: имате колонизатора који даје налоге, имате колонизовани народ који треба да удовољи тим налозима и имате класу (власт) оних који то обезбеђују по цену да могу да се обогате. То је све.“,

    The Merchant of Venice

    https://www.youtube.com/watch?v=C8qs_Nv4fgw

    +Пропаст империје – Византијска лекција, руски филм

    https://www.youtube.com/watch?v=_fLuI92iHR4

  8. Хаха, па ја кажем да се о културним темама слабо чита, а проф. Ломпар говори о култури, то је кључно.

    Но ево, није ни ово мало, за сад – пет коментара… Коментар по коментар…:)

  9. … Iznenađen sam, bezmalo frustriran, da ovog „naškog “ Srbina i vrhunskog intelektualca, slabo ko čita na ovom blogu!?
    Po mom skromnom sudu, teško da danas u našem srpskom rodu ima učinkovitijeg i prestižnijeg naučnog radnika sa većim nacionalnim zamahom!
    Koji je sav svoj potencijal, ne samo naučni, stavio u službu rješavanja “ svesrpskog pitanja „.
    Njegovo razumijevanje “ srpskog stanovišta “ je bukvar našeg pogrješnog samorazumevanja i odsustva svesrpske državotvorne svijesti!
    Zanemarivanje g. Lompara i njegovog, za razliku od političkog, naučnog stava o gorućem svesrpskom pitanju, kao pitanju svih pitanja našeg podeljenog naroda, samo potvrđuje nepostojanje jasno artikulusane naciinalne ideje i drzavotvorne svijesti u srpskoj eliti i srpskom narodu u cjelini!?
    Lompar i sav njegov podvižnički naučni i javni angažman, njegov inokosan položaj , bezmalo usamljenost, na obzorju starih-novih svesrpskih državotvornih ideja, samo potvrđuje samorazarajuću prirodu Srbai poslovično odsustvo iz političke, državotvorne i svake druge prakse i budućnosti!
    Tamo đe je Lompar stizao u svojim naučnim analizama “ srpskog pitanja, juče, danas i sjutra, najdalje je od duševne, državotvorne i svake druge apatije koja je pustila duboke korene u društvenom, političkom i socijalnom životu srpske zajednice!
    Njegova strogo formalizovana, studiozna i slojevito formatizovana analiza, skoro nepostojećeg “ srpskog stanovišta“, taj fenomenološki ekspirijum “ kratkog istorijskog daha “ u političkog Srbina, koji Lompar bespoštedno i nepristrasno secira, samo potvrđuju nekonzistentnu prirodu, rastrojen mentalitet i karakter našeg čovjeka i srpskog korpusa cjelinom!
    Surovost njegova postupka u naučnoj analizi srpskog nacinalnog i državotvornog nasleđa i odsustva racionalizovane i jasno formulusane srpske perspektive, bolno, ali otrežnjujuće svjedoči o našoj nesposobnositi da planiramo i da na dnevno-političkom i strategijskom planu osmišljavamo, ne bili koju i kakvu, nego održivu budućnost srpskog nacionalnog korpusa!
    … Bezmalo bez elementarnog nagona za samoodržanjem!
    A Lompar, on skoro jedini, ni on nam nije od pomoći, kako mi ne gledamo ni iza, ni isprijed sebe.
    Zagledani u ništa, u nigdinu srpske svakodnevice, mi ni Lompara nijesmo valjano osmotriti, a kamoli što drugo!
    … I na ovom srpskom portalu, zanemarenog Lompara, kao i svuda drugdje! ???
    Pa se onda čudimo!?

    1. Не чуди се добри Ђикане, да смо овакве читали и слушали не би дошло довде…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *