Људско лице „Олује“: Сањају ли зликовци уплакане очи и спаљене куће?

Двије хиљаде страдалих, од чега већину чине цивили. Стотине хиљада заувијек протјераних. Спаљени домови, уништени животи. Највеће етничко чишћење од Другог свјетског рата. Злочин какав Европа не памти. Да, све је то „Олуја“, али како она заправо изгледа, „из првог лица“, када искочимо из оквира сурове статистике овог злочиначког подухвата и дамо јој „људско лице“? ИН4С преноси потресна свједочења оних који су се тог августа 1995. године затекли у колони.

Након ових исповијести, остаје једино питање: сањају ли злочинци, након што им сваки хрватски режим удијели по један нови орден и након што Томпсон сиђе са бине, уплакане очи, спаљене куће и непомична тијела старица, као „споменике њиховог херојства“?

Мама, зашто морамо да идемо?

Ђорђе Дмитровић, пјесник и представник дијаспоре у Словачкој

Из „Олује“ су ми се у сјећање урезале три потресне слике. Прва, је једна онемоћала бака са коњским колима и двоје коња, од којих је један рањен гранатом која је промашила Колону. Оставила га је по крај пута и оплакивала, као човјека. Друга, група стараца који излазе из шуме, ћутке и спуштених глава, јер су тамо закопали страдале жене. И треће, мој рођак у Панчеву, код којег смо дошли и ако је колона насилно била усмјеравана ка Косову и Метохији, који није имао појма шта се десило, већ се обрадовао нашој изненадној посјети и тражио нам лијепе банијске ракије. Касније сам чуо да је „Олуја“ као вијест презентована у Дневнику РТС-а тек у седамнаестој минути.

Стеван Бабић, правник

Иако сам имао само пет година, сјећам се те колоне као да је данас била. Инстиктивно сам знао да више никада нећу видјети нашу кућу, дом, пријатеље… Да живот остављамо иза себе. Нисам, наравно, знао зашто. Сећам се, а мајка ми је то касније много пута препричавала, да сам је сузних очију питао зашто морамо да идемо, а да је она само гледала у даљину. То тада нисам чуо, али ми она каже да је промрљала себи у браду „само да сачувамо живу главу“….

Невена Илић, докторка

Страшно је кад се осјетиш непожељним, када знаш да о твом животу одлучује воља неког појединца у униформи, а да је тај пун слијепе мржње и бијеса, који је у њему спавао деценијама. Чини ми се да су тада сати дјеловали као вјечност, а ја сам лично, била потпуно безвољна и отписана. Било ми је свеједно да ли сам жива или мртва, јер су нам бахатим понашањем већ узели живот, само су нас оставили да дишемо.

Горан Марковић, учитељ

Данас ме многи питају хоћу ли се икада вратити на своје огњиште. Та одлука није промјењива и донео сам је још у Колони: моја кућа више није тамо, већ тада није била. Гледали смо, уплашени за живот, а ни због чега криви, хорде усташа како спаљују, уживају, пријете, ликују… То више није мој дом, то више није моје село. Неки кажу да сам срећан што сам дошао у Србију, јер шест житеља мог мјеста није. Како време пролази, трудим се да о томе мислим што мање, али можда је заправо њих шесторо било срећнији. Ми жиг носимо кроз живот, а они су понос однијели у гроб.

„Нисмо вас довољно побили“

Јасна Стојковић, виолинстикиња

Мој отац је инсистирао да се вратимо, и то међу првима. Дежа ви, сада није било усташа са аутоматима, али је било оних без њих. Људи у нашој кући, дјелимично реновираној. „Шта хоћете, четници? Куда ћете?“ Пријеки погледи, мржња, увреде… Атмосфера линча. Никад више. Колону сам заборавила. Нисам, лажем. Али, вољела бих да јесам. Зато нећу заборавити реченицу једног дјечаћића, не старијег од 16 година: „Нисмо вас довољно побили“. Расту ли они заиста на таквим идејама? Тужно је то.
Јована Луковић, архитекта у Нинбергу

Није најгоре када им видите лице. Најгоре је када их не видите. У једном моменту, гранате су почеле да падају около. Цика, вриска, паника. А, имаш осјећај да је на свакој тој гранати исписано „Не желимо да постојите, нећете постојати, не смијете постојати“. Прави шок, доживјела сам, међутим тек у Србији. За неке Београђане, где смо се настанили код рођака, била сам већи странац него за оне који су ме засипали гранатама…Срећом, има оних који су нас прихватили као оно што и јесмо – наши.
Лука Благојевић, новинар

„Имате 45 минута да нестанете одавде, заувијек“, рекли су нам кроз осмијех. Мрзио сам тај осмјех и све што је он представљао, годинама. Дјеловао је као из Булајићевих филмова, онако, бездушно, нацистички. Само, нацисти се нису смијали. Макар не тако, из срца. Касније сам схватио да сам срећан. Могли смо да не постојимо, исте секунде. Још то испадне и милост, официрска част…. Знате ли какав је осећај кад вам цио живот нестане у 45 минута?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: