Љубазни људи, протести и биоскоп

Нешто ми је увијек сметало у нашој потреби да истакнемо како се допадамо странцима. Нека врста нездраве потребе за самопотврђивањем. „Како се осјећате код нас?“ „Дивно, лијепа природа, добра храна, љубазни људи, лијепе жене.“ А шта би, забога, гост, странац, требало да одговори? Да нам је превоз лош, да су улице прљаве, да се на раскрсницама труби и псује? Можда да нисмо слободни? Хоћу рећи, није да ми смета што постављамо странце у улогу Дон Жуана, а „наше жене“ у објекат њиховог оцјењивања. Има ту неке жеље да тако, у својим очима, потврдимо да смо дио свијета. Иронија је да тим запиткивањем само потврђујемо да то нисмо.

На једном научном скупу један професор са Запада имао је потребу да нам каже како смо фини и љубазни (није поменуо и жене). Нисам рекао како је то недопустиви колонијализам, да не бих сасвим демантовао ту примједбу, али јесам питао шта би мислио неко о нама када бисмо коментарисали да су људи у Паризу, Лондону или Њујорку баш фини и љубазни. Уосталом, шта сте, рекох, очекивали боравећи на једном универзитету, и у сусрету са професорима који расправљају о начинима на које у књижевним текстовима циркулише знање и питају се да ли супротстављање и критика постају дио праксе коју желе да разобличе, те да ли је субверзија уопште могућа. Други примјер. Нисам о томе дуже размишљао тада, али ми јесте био необичан натпис „Београд је свет“ који је ношен на челу тромјесечних протестних шетњи студената 1996/1997. То вријеме изгледа данас као давна прошлост и човјек га, ваљда, мора посматрати уз иронију према својој наивности, али, ипак, и са носталгијом, али то је друга прича. Али, заиста, шта је требало да значи тај натпис и коме је био упућен? Да ли је требало да нас, учеснике тих протеста, увјери у истинитост те тврдње, или оне који им се нису придружили? Можда оне из тог (тада далеког и туђег) свијета коме и ми, ето, припадамо? Можда се тим оповргавала нека супротна теза, мада њу нико није заступао. Опет, ако је то идеја у коју вјерујемо, зар је неопходно да се она претвори у главну паролу?

Ваљда је у игри била и асоцијација на филм „Живети као сав нормалан свет“. Међутим, тај филм, као и његов наслов, иронише ту идеју, имајући у виду прије свега конформизам. Једно од кључних питања јесте и у томе шта је то уопште свијет, а поготово нормалан свијет. Та студентска парола необична је и ако се посматра у контексту, јер тада смо били све само не „као нормалан свијет“, па како га год схватали. Ратови тек што су били завршени (чекала нас је, мада то нисмо знали, 1999. година), на снази је било оно што се тада називало „спољним зидом санкција“. Конкретна ситуација, повод за протесте, такође није била нимало нормална. Можда је то била нека врста вапаја. Да ли сталним истицањем да смо дио свијета заправо све више робујемо представи о сопственој инфериорности? Нешто као човјек који се, шта год да нам прича, стално заклиње да говори истину.

Најновији примјер. Гледао сам на ТВ прилог о „Покрету за окупацију биоскопа“. Узгред, можемо се запитати да ли тај прилог, на јавном сервису, легитимизује тај покрет, или га укључује у институције и самим тим дефинитивно ограничава. Карактеристично је да је за већину саговорника, чланова покрета, један од главних аргумената био нешто у стилу да желе да буду дио нормалног свијета (помињала се и жеља да се „оде одавде“). „Осећала сам се као да сам део света. Гледам Поланског, друге филмове, као да сам у Њујорку“, каже једна од њих. Чудна примједба, с обзиром да је много вјероватније да Поланског сретнемо у Београду (можда у Дрвенграду) него у Њујорку, јер би у Америци одмах био ухапшен. Али, важније, зар није тај покрет управо и реакција на један други, „Окупирајмо Волстрит“, који је показао, између осталог, да арт биоскопи нису најважнија ствар, али и наметнуо питање о могућностима субверзије? Судбина њујоршког покрета позната је. А београдски покрет, док још траје, даје ли нам наду да је субверзија могућа још једино у мјестима који нису постали дио „нормалног свијета“?

Можда је, у том смислу, и боље што нас конформизам још није сасвим освојио, окупирао. Са друге стране, идеја да се буде дио свијета, сама по себи, корисна је, можда некад и неопходна. Проблем је само како се она аргументује и какав је њен коначни циљ. А он не смије никако бити да се презре и одбаци баш све што нас чини посебним, и, ипак, другачијим од других. Најзад, ако једном будемо „као сав нормалан свијет“, то ћемо знати по томе што то нико неће помињати. Шта ћемо тада окупирати, и да ли ће неко уопште имати потребу за тим? У међувремену, поздрав из Подгорице, града у коме је биоскоп симболичког назива „Култура“ срушен, па нико, и да жели, нема шта да окупира. Идемо понекад у мултиплекс у тржном центру, једемо кокице и пијемо кока-колу, готово као нормалан свијет.

Пише: Горан Радоњић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: