Лик и дјело премијера – нус појава транзиције, не и рецепт за дугорочну стабилност

Пише: Владан Раичевић

„Морамо унаприједити образовни систем и вратити углед просвјетним радницима“, театрално најављује актуелни премијер чији су стручни домети, без двојбе, еквивалент досадашњим постигнућима на пољу вредновања научних потенцијала.

Странац који први пут долази у аудитивни додир са овим високопарним сентенцијама из пера више него домишљатих чиновничића духовног оца нације (Аве, Мило!), могао би извести закључак да је ријеч о зеленкастој, још увијек невјештој, али обећавајућој фигури која тек ступа на дужност – фигури која око себе окупља тимове интелектуалаца из свих друштвених сфера, која посједује визију усклађену са законодавним рјешењима, те фигури са којом, ни у ком погледу, нема погодбе када је ријеч о ријешености да се велике реформе доиста и реализују.

Али, авај! Странче необавијештени, тај човјек који се предизборно смјешка у шармантном рокфелеровском маниру и постизборно скончава од смијеха од саме помисли на изигране барјактаре, хронично гладну да-је-вјечна омладину и сакупљаче промотивног материјала са препознатљивим логом – уредно копипејстује своја обећања уз добро познато гесло „Нема више стезања каиша“ већ неких 27 година (за човјечанство малих, али великих за Црну Гору).

Социјалне фасцикле под називом „Реформе без којих смо могли“ доступне су свима (одокативни метод), али није згорег да се њиховог садржаја подсјетимо.

Хиперпродукција високообразованог кадра и запошљавање дијела поменутог по принципу војводо-сердаре олигархе не забрињавају, будући да ће исти, онда када се тржишна цијена универзитетске дипломе поистовјети са цијеном џака брашна, уживати у благодетима крвљу стечене пензије – ионако ће се расутим комадима неко други бавити. Имајући у виду да је најављен и по неколико седмица прије, инспекцијски надзор у школама се више не може назвати ни мисаоном именицом (мишљење је ипак процес који захтијева ангажовање неурона независних од централног нервног система чије се сједиште налази у ДПС бункерима); па чак и када се деси да покоји бисер неписмене учитељице процури у јавност, њој у тајности упутити жесток прекор и послати је на доквалификацију у виду раздвајања рјечце „не“ од глагола.

Чињеница је да су ученици у Црној Гори жртве менталног насиља од стране професора који на посао долазе у алкохолисаном стању или се њихова предавања своде на разговоре о темама невезаним за дату наставну јединицу. Из тог разлога нужно је запитати се: да ли је за рјешавање проблема и у том сегменту образовања ангажована подједнако ефикасна комисија, или се њихова основна функција односи на директиве државног врха (квалификованом за импровизацију и дигресију) да се на тему „Економска одрживост“ одговара са: „…независност стечена на референдуму, 21. маја 2006. године…“?

Да ли постоје сталне провјере наставног кадра и санкције у случају незадовољавајућих резултата? Чему служе квазианонимне анкете на крају студијског семестра – да се професори након њих према студентима понашају као кољачи-осветници, или пак да се њима девалвира професорски интегритет, узимајући у обзир чињеницу да њихов останак на одређеној позицији унеколико зависи од оцјене и коментара људи којима предају (а који могу бити базирани искључиво на личним симпатијама/антипатијама)? На крају, да ли постоји иједан универзитет на свијету на чијем је челу ректор без дипломе магистра наука, (ако изузмемо врачеве у примитивним заједницама)?

Због свега наведеног, препоручујем да се од сада, умјесто већ виђених, организују свечаности на којима ће се најуспјешнијим студентима додјељивати авионске карте за неку од скандинавских земаља.

Лик и дјело нашег исувише веселог премијера (сличног детерџенту који, уз помоћ само једне капљице, опере све судове) може се окарактерисати као једна од нуспојава транзиције, али не и као трајан рецепт за дугорочну стабилност земље коју, сигурним кораком, заједно са својом дворском свитом, доводи до руба пропасти.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: