Насловна Друштво Личност 2014. године: Гаврило Принцип!

Личност 2014. године: Гаврило Принцип!

0
ПОДИЈЕЛИ

Историчар, др Милош Ковић, у уводу капиталне књиге године „Гаврило Принцип: документи и сећања“ (Прометеј, Нови Сад – РТС, Београд), чије је делове уступио „Стању ствари“, одговара на питање ко је био Гаврило Принцип у европском и националном контексту. Редакција портала „Стања ствари“ у изборима за „личност 2014. године“ определила се за Гаврила Принципа. Полемике вођене о њему у светској и домаћој историографији, али и политици, учиниле су да, и читав век након Сарајевског атентата, његове сени узнемиравају домаћу и (бело)светску господу. Текст је припремио Александар Живковић, пријатељ и сарадник портала Споне. Преносимо део истог.

Mlada Bosna mural Andric Branislav Личност 2014. године: Гаврило Принцип!Принцип

Гаврило Принцип (1894-1918) је, уз Драгутина Димитријевића–Аписа, у светским размерама, сигурно најпознатија личност српске историје. Ако се и један Србин помене у општим приручницима историје Европе и света, онда је то, скоро по правилу, Гаврило Принцип. У енциклопедијама се наилази и на Николу Теслу и Михајла Пупина; али, док уз њихова имена обавезно стоји да су живели и радили у САД, уз име Гаврила Принципа не изоставља се чињеница да је био Србин. Упркос томе, о њему се, суштински, чак и у српској култури, мало зна.

О Гаврилу Принципу се, истина, много писало и говорило. Па ипак, свако време има свог Принципа. Тако је одувек било са онима који обитавају у људском сећању: уместо да се потруде да их разумеју, живи, по правилу, покушавају да их искористе за своје тренутне, овоземаљске циљеве. Уз то, изговорити име Гаврила Принципа не само у Београду или Бечу, него и у Берлину, Москви или Лондону и данас, пуних сто година после Видовданског атентата, врло често значи ослободити старе страсти. Први светски рат ипак је однео преко петнаест милиона живота и уништио много више људских судбина.

Тајанствена нит

Принцип остаје тајанствен чак и за оне који су спремни да саслушају гласове мртвих, уместо да говоре у њихово име. Сведоци кажу да је био ћутљив; такав је и у сачуваним историјским изворима. Скоро једини, свакако најважнији документ у коме нам се не обраћају тумачи, него сам Гаврило Принцип, јесу стенограмске белешке са његовог суђења; оне су, међутим, намерно прикриване и фалсификоване. Историја овог документа, препуна потмулих сукоба империја и нација, сплетака језуита и масона, достојна је најузбудљивијег филмског трилера

Одговор на питање „одакле долази Гаврило Принцип“ гласи: из европског наслеђа и културе. Уколико би, ипак, требало трагати за још одређенијим пореклом његове историјске појаве, истраживач се нужно мора зауставити на Босни и Херцеговини под влашћу Аустро-Угарске.Гаврило Принцип и Младобосанци родили су се и живели у типичном колонијалном режиму из „Доба империја“, с краја 19. и почетка 20. века који је, наравно, имао своје, локалне специфичности. Младобосанци су добро познавали његову природу. Данило Илић називао га је „колонијалним“, а Боривоје Јевтић га је поредио са британским режимом у Индији.

Још је Ален Тејлор приметио да је аустроугарска управа над Босном и Херцеговином у Европи доживљавана као „терет белог човека“; мислио је, наравно, на наслов чувене поеме Рађарда Киплинга из 1899, химне европског колонијализма, инспирисане освајањем Филипина од стране САД, у којој је реч о „дужности“ белих Европљана да „служе потребама својих заробљеника“, тих „новоухваћених, непослушних народа, полуђавола, полудеце“. По Тејлору, аустроугарска власт у Босни и Херцеговини није се значајно разликовала од режима које су друге силе, у „Добу империја“, заводиле у својим ваневропским, афричким и азијским колонијама.

princip gavrilo Личност 2014. године: Гаврило Принцип!

До данас, чини се, није написана боља студија о аустроугарској власти у Босни и Херцеговини од класичне монографије Томислава Краљачића, посвећене Калајевом режиму. Она омогућава да се методи којима је заједнички министар финансија Бењамин Калај владао овим покрајинама од 1882. до 1903. упореде са средствима којима се, од 1883. до 1907. године, служио Евелин Баринг Кромер, генерални конзул Египта. У оба случаја, радило се, формално, о привременој окупацији; улазак у окупирану земљу званично је називан изнуђеним потезом, у циљу заштите других, суседних поседа (Индије, односно Далмације и осталих јужнословенских области); привремена окупација омогућавала је колонијалној управи да сачува провизоран карактер, да оправда непримењивање закона метрополе, и да прошири могућности незаконитог, тајног деловања. И Калај и Кромер широко су користили лични утицај, па су називани некрунисаним краљевима својих области; обојица су веровали у „цивилизаторску мисију“ својих држава у колонизованим земљама.

Калај је, као што је познато, формално укинуо политичко постојање већинске нације, Срба у Босни и Херцеговини, и прогласио постојање нове, „босанске нације“, која је требало да се састоји од муслимана, православних и католика. Укинут је и српски језик, и декретом преименован у „босански“. Калај је пред крај своје владавине постепено напуштао ове идеје, да би се све више ослањао на хрватски национализам и клерикализам. То насиље и „идентитетски инжињеринг“ у Босни и Херцеговини подсећали су на тадашњи француски режим у Индокини; у оба случаја циљ је било политичко одвајање колонијалног поседа од припадника истих националних заједница у суседству (Сијам, Кина, Србија), кроз јачање географског, на штету националног идентитета („Индокинество“ „Бошњаштво“), наметање или постепено увођење латинице (уместо постојећег кинеског писма, ћирилице, арапског писма), католицизма (уместо конфучијанства, православља, ислама) и стварање нове, лојалне елите уместо традиционалне.

Gavrilo Princip 2 Личност 2014. године: Гаврило Принцип!Уз све сличности са британским и француским прекоморским колонијалним империјама, ипак се мора рећи да је Хабсбуршко царство било сличније традиционалним, континенталним европским царевинама – Османском и Руском царству. Биле су то, у основи, средњовековне империје, које су почивале на доминантној религији и лојалности династији. Своје територије шириле су војним запоседањима суседних земаља, без обзира на национално начело и вољу локалног становништва.

Чини се да нико није боље показао колонијалну и средњовековну суштину режима Аустро-Угарске у Босни и Херцеговини од Јована Цвијића. Слично Тејлору, и Цвијић је писао да су хабсбуршка држава, њене земље и становници, представљали, у суштини, само својину једне породице. Поводом избацивања Аустро-Угарске из Италије и Немачке, потом окупације и анексије Босне и Херцеговине, Цвијић је приметио да Хабсбуршка династија „онога часа кад изгуби суверенство над једном облашћу, одмах упорно, жилаво тражи да прошири свој суверенитет над ма којом другом облашћу, где је моментално најлакше, где је најмањи отпор.“ Зато је Цвијић тврдио да је њена «територијална политика нелогична, по главној особини средњовековна».

Иако није наглашавао колонијалну природу аустроугарског режима у Босни и Херцеговини, захваљујући Јовану Цвијићу лако се може уочити у којој мери тај режим садржи основне одлике „колонијалног стања“. Босном и Херцеговином владала је бирократска, туторски расположена елита, углавном страног порекла, која је унутар себе неговала посебан, кастински однос према локалном становништву. Била је примарно католичке вере и јачала је систематским колонизовањем страних католика, које је постепено претварала у Хрвате; њен циљ био је да у Босни и Херцеговини учврсти „Хрватство и то као противност Српству и као потпору католичко-клерикалног духа Аустро-Угарске“.

Осим католичке цркве и државних чиновника, режим се нарочито ослањао на полицију и војску. Један енглески политичар рекао је Цвијићу, пошто је пропутовао Босну и Херцеговину: „Аустро-Угарска је употребила скоро мало мање војничких средстава да држи у покорности народ Босне и Херцеговине од 1,5 милиун, него Енглеска у Индији, где има скоро 300 милиуна становника.“

Највећа материјална средства режим је улагао у систем војних и жандармеријских утврђења и касарни, у репрезентативне фасаде по градовима и нарочито у државне хотеле. Они су одржавани у беспрекорном стању, да би у њима одседали гости из иностранства; путницима са Запада власти су неуморно приказивале доказе својих успеха у доношењу европске материјалне цилилизације на Исток. Аустро-Угарска се дичила и изградњом железничких пруга, али Цвијић је истицао да је она интензивирана на целом Балкану, па је тако дужина пруга у Босни и Херцеговини, које је ова европска империја иначе градила са јевтинијим, уским колосеком, била мања него у Бугарској, па и у Србији, уколико се рачунају и пруге које су биле у изградњи.

Стање школства

За „колонијално стање“ је, уз сјајне, репрезентативне фасаде и хотеле, карактеристично и намерно одржавање локалног становништва у стању образовне и материјалне запуштености. Цвијић наводи да је, за тридесет година своје управе, Аустро-Угарска на свом новом поседу, у Босни и Херцеговини, основала 253 државне основне школе, при чему је ту постојале и верске школе – 70 православних и 31 католичка. Национална држава Србија (која је имала мању површину и више становника), поређења ради, у том тренутку имала је 1272 основне школе; само у четири округа, ослобођена 1878, било их је 227. Више основних школа него у аустроугарској Босни и Херцеговини било је чак и у Старој Србији и Македонији под турском влашћу. Само српских школа тамо је било 240, при чему им треба додати и грчке и бугарске основне школе. У Босни и Херцеговини Аустро-Угарска је тада имала 3 државне гимназије и једну реалку, док је Србија имала 20 гимназија и реалки, 4 учитељске, 4 трговачке, ратарске и виноградарске и 3 школе за образовање девојака. Високо образовање у Босни и Херцеговини није постојало, док је Београдски универзитет у том тренутку имао око 80 професора и око 1000 студената.

Средњовековна суштина режима у Босни и Херцеговини видљива је и из огромних контраста у сачуваним описима двораца и стила живота Франца Фердинанда са једне стране, и куће у Обљају у којој је Принцип рођен, уствари колибе, без прозора и светла, са утабаном земљом уместо пода. Принципи су били кметови бега Сијерчића; Гаврило Принцип по први пут је видео град у тринаестој години, када га је отац послао у Сарајево да се школује. О средњовековном хабсбуршком свету из кога су Младобосанци покушавали да се ишчупају, говори и одсецање главе мртвог Богдана Жерајића и њено показивање, усред мучења, похапшеним средњошколцима.

С друге стране Дрине налазила се, међутим, земља слободних сељака, власника своје земље, општег права гласа, парламентарне демократије. Београд је зрачио социјалним и политичким слободама, ратним победама из 1912-1913, интелектуалним достигнућима своје грађанске елите – Јована Скерлића, Јована Цвијића, Милана Ракића, Слободана Јовановића, Стојана Новаковића и многих других.

У томе се крила права привлачност српске националне идеје. Како су Србију видели Младобосанци најбоље је описао Ратко Парежанин, који се у Београду нашао као одбегли ђак мостарске гимназије, да би се, заједно са Принципом и Грабежом настанио на Палилули, у Цариградској улици број 23: „Све нам је у Београду изгледало лепо, ведро, радосно. На улици људи су корачали уздигнуте главе, по каванама су гласно разговарали, смејали се. Био је то друкчији свет од онога што смо га ми у нашем завичају доживљавали. По гостионицама и каванама гледали смо како за истим столом седе официри са обичним грађанима, сељаци у народној ношњи и опанцима са господом, са високим чиновницима, народним посланицима, чак и са министрима. То нам је изгледало чудно, али нам је и импоновало – тако се нешто није могло ни замислити у Мостару, Сарајеву и другде у оквиру Аустро-Угарске.“

48881059 Spomen ploca Gavrilu Principu 1 Личност 2014. године: Гаврило Принцип!Са свог првог боравка у Србији 1911, на Жерајићев гроб, место својих редовних хаџилука, Принцип је донео „прегршт слободне српске земље“. Његова мајка сведочила је да јој је, када је последњи пут дошао у Обљај, у јануару 1914, „причао дуге приче о Србији, о српском демократизму, о једнакости, о краљу Петру, о парламенту, о томе да земља припада сељацима, о српским победама, итд.“ Принцип је, у разговорима са доктором Папенхајмом, Србију, а не Босну, називао „Отаџбином“.

Порекло и идеали Гаврила Принципа не могу се тражити само у Европи или Босни и Херцеговини. „Мој српски народ“ о коме је говорио Папенхајму, обухватао је Србе, без обзира на то да ли су живели у Србији, Црној Гори, на територији Аустро-Угарске или Османског царства. Принципов прави завичај била је српска национална идеја.

Идеали

Идеали Гаврила Принципа и Младе Босне припадали су, наиме, једном од главних токова српске националне идеологије управо због карактеристичног спајања националне идеје, схваћене као идеја народног суверенитета, са идејама социјалне правде, природних права и политичке слободе. Србија коју Принцип назива „Отаџбином“ и коју одушевљено описује Парежанин, настала је у Карађорђевој и Милошевој револуцији, рату српских сељака и њихових хајдучких, трговачких, свештеничких старешина за људска права, за голи опстанак, да би се претворио у борбу за стварање сопствене, националне државе. Станислав Винавер, још један припадник Принципове генерације, иако сасвим другачије судбине, писао је да је величина Филипа Вишњића била у томе што је разумео да се српски народ „голорук устремио на једну сјајну, и славну, и древну царевину, – да би дошао до својих људских права“.

Слично Црној Гори, била је то држава коју су створили сами сељаци, устаници, коју ће они и њихови потомци зато заиста доживљавати као своју, националну државу. Уобличена у Српској револуцији, као уставна монархија која почива на ситном сеоском поседу и егалитаристичком схватању политике и културе, али са снажним сећањем на своје дубоке историјске корене, сачуване у Српској православној цркви, она ће, упркос свим ломовима кроз које је пролазила, постепено, до 1903, еволуирати у развијену демократију. Принцип и Младобосанци су, зато, само настављали онај ток српске националне мисли, који је водио од Јеврема Грујића, преко Владимира Јовановића, Светозара Милетића, Николе Пашића до њихових савременика и великих узора, Јована Цвијића и Јована Скерлића.

Један од Сарајевских атентатора, Цветко Поповић, у својим доцнијим сећањима описивао је како су, поводом прославе десетогодишњице српског културног друштва „Просвјета“, у септембру 1912, сарајевски средњошколци у цркви за време службе „посматрали старог Стојана Новаковића као неко више биће. А кад је Николај Велимировић почео своју проповед речима ‘Браћо, доносим вам поздрав с оне стране Дрине’, у цркви је завладала таква тишина да је свако могао чути своје срце како снажно лупа у грудима“.

Њихов прави херој био је, ипак, Јован Скерлић. Управо је Скерлић проповедао онај левичарски патриотизам, типичан за европску и српску политику тога доба, који су исповедали и Принцип и Младобосанци. Скерлић је, опет типично за тадашњу европску сцену, као идеолог и књижевни критичар, спајао и политику и књижевност, и етику и естетику. Упркос његовој неуморној борби против романтизма, у име реализма и модернизма, Скерлић је уствари био типичан романтичар с краја 19. и почетка 20. века, сасвим сличан интелектуалцима из доба револуције 1848. Тај левичарски патриотизам и романтизам није марио за романтичарске утопије о аристократском средњем веку; био је заснован на игоовској, мацинијевској бризи за сиромашне, на моралној одговорности за сваког, и најнеугледнијег грађанина, припадника заједнице. Скерлићев национализам почивао је на демократији и зато је он напустио редове својих старих пријатеља социјалиста, равнодушних према демократији и нацији, да би се придружио самосталним радикалима, за које су демократија и нација биле покретачи сваке политичке акције.

Spomen ploca Hitler Gavrilo Princip Личност 2014. године: Гаврило Принцип!Као професор Београдског универзитета и главни уредник чувеног Српског књижевног гласника, Скерлић није само био део званичног културног модела Краљевине Србије; он га је, нарочито у времену од 1908. до 1914, у потпуности оличавао. Припадао је академској, грађанској елити и као такав, залагао се искључиво за мирне, демократске политичке промене и за „оплемењивање нарави“ кроз уметност и „рад на себи“, како се тада говорило. Све ово се могло рећи и за Јована Цвијића, демократу најближег самосталним радикалима, грађанског левичара, патриоту, професора универзитета, уз Скерлића вероватно најутицајнијег српског интелектуалца тога доба. Али, Цвијић није имао Скерлићеву романтичарску ауру, није се бавио поезијом него науком и није тако брзо и нагло сагорео. Изненадна смрт, у мају 1914, учинила је Скерлићево дело још омиљенијим. Гаврило Принцип, Трифко Грабеж и Ратко Парежанин били су међу ђацима који су носили венце на његовој сахрани.

Главни идеолог Младобосанаца, Владимир Гаћиновић, уписао је у Београду књижевност да би слушао Скерлића; докторат у Лозани, где се школовао и Скерлић, писао је о Жан-Мари Гијоу, једном од Скерлићевих омиљених писаца. Његов брат се касније сећао да је пред смрт 1917, у бунилу, Гаћиновић изговарао Скерлићево име. У политичком програму другог најзначајнијег идеолога Младе Босне, Димитрија Митриновића, који је Принцип, како смо видели, прихватио као свој, у првој реченици, заговарани су „философија национализма“ и „радикална демократија“, сасвим у духу Скерлићевих и Цвијићевих схватања.

Ми живимо у добу културног назатка, оживљавања мрског ‘права песнице’, када су човечански идеали, право и правда бачени под ноге, и кад се у немилосрдном гажењу малих и слабих чује варварски крик: тешко малима, тешко побеђеним.“ Времена су била таква да се пуки национални опстанак морао ставити испред демократије и социјализма. Но нови национализам није смео да изгуби своју демократску и социјалну суштину: „Нови национализам је у свом реализму демократски и социјалан, не за љубав звучних речи и лепих формула, но зато што се ослања на широке масе народне, које су извор снаге нације, и што за свој природни циљ сматра пуно, материјално интелектуално и морално подизање тих темеља и стубова нације.“

И у свом прихватању југословенске идеје Принцип и Младобосанци су се угледали на Јована Скерлића. Лаичко, демократско схватање нације, које је веру потиснуло у приватну сферу, да би се заснивало на језику, разуму и слободно израженој вољи, водило их је ка југословенству. У приказу књиге О национализовању муслимана Шукрије Куртовића, Скерлић је писао о „раду Османа Ђикића на национализацији, демократизацији, једном речи на модернизацији босанско-херцеговачких муслимана“, показујући тиме да је ова три појма сматрао скоро синонимима.

Принцип био је један од првих сарајевских гимназијалаца који су се, већ 1911, определили за слогу „Србо-Хрвата“. Остали његови пријатељи ову идеју тек су постепено прихватали. Доброслав Јевђевић каже да се Принцип посебном борбеношћу истакао фебруара 1912. у сарајевским демонстрацијама солидарности, поводом увођења комесарске диктатуре у Хрватској. После Сарајевског атентата, судијама који су покушавали да докажу његове великосрпске намере, упорно је одговарао: „Ја сам националиста Југословен и тежим за уједињењем свих Југословена у било коју државну форму и да се ослободе од Аустрије“. Сасвим у Скерлићевом духу објашњавао је, видели смо, како је читао анархистичку и социјалистичку литературу, али и да је, ипак, пре свега, био националиста.

Млада Босна ипак није била само југословенски усмерена, како се обично мисли. И сам Перо Слијепчевић писао је да су Владимир Гаћиновић и Богдан Жерајић радили искључиво за српску, а не за југословенску идеју; друго крило покрета, предвођено Димитријем Митриновићем, било је југословенско и њему је припадао и Гаврило Принцип. Има, међутим, сведочанстава и о томе да се Принцип ипак касније окренуо од Митриновића ка Гаћиновићу.

Предраг Палавестра је, међутим, приметио да су, док су Скерлић, Цвијић и остали београдски професори били добростојећи, угледни припадници грађанства, Младобосанци представљали младе људе са друштвене маргине, који се нису могли надати озбиљнијим каријерама. У томе су били сличнији одметнутим интелектуалцима у Хрватској, него професорима из Српског књижевног гласника. И Милорад Екмечић је наглашавао њихове идеолошке везе са старчевићевцима и Младохрватима. Он тврди да је, после државног насиља у Анексионој кризи и Велеиздајничком процесу, Скерлић, са својим сталним позивањем на демократију, постепеност, и са својим одбацивањем насиља, Младобосанцима звучао као „превремено остарели учо, који несташној деци дели умне савете, али не може да их смири.“ Перо Слијепчевић се сећао да су, чак и његовој, старијој, универзитетској босанскохерцеговачкој омладини ови гневни средњошколци деловали исувише радикално.

У необјављеним, рукописним књигама претплатника Српског књижевног гласника за 1914. годину, које се чувају у Архиву града Београда, под одељком „Сарајево“, потписник ових редова пронашао је имена: „Гаврило Принциповић, гимназист“ и „Трифко Грабеж, гимназист“. Овде није занимљиво само то што је Принципово презиме додатно „србизовано“. Има неке симболике у томе да су, како је забележено поред њихових имена, ови убоги ђаци-одметници дуговали претплату својим београдским професорима, и то у тренутку када су, у Сарајеву, бацали бомбе и пуцали на хабзбуршког престолонаследника.

Веза између Гаврила Принципа и српске националне идеје уочљива је и на једном дубљем плану. Скоро сви примери које је Скерлић наводио као доказе јачања национализма у новом нараштају, односили су се, уствари, на његову приврженост Косовском завету. Реч је, најпре, о Ивану Мештровићу, који је „у камену опевао косовску епопеју“, потом о текстовима Димитрија Митриновића посвећеним Мештровићевој уметности, о беседама младог Николаја Велимировића, чију је Религију Његошеву (1910) Скерлић ласкаво оценио у Гласнику; иако је Милан Ракић био припадник његове генерације, Скерлић је, као пример новог патриотизма, помињао и његов Косовски циклус. Када се свему овоме придода Видовданска идеја (1911) Исидоре Секулић и Видовданска етика Милоша Ђурића (1914), онда се може само потврдити оно што је Скерлић уочио – нагло јачање Косовског завета и пораст популарности са њим нераскидиво повезаног Његошевог дела међу припадницима Принципове генерације у годинама уочи Сарајевског атентата и Првог светског рата. То се нарочито јасно видело после ослобођења Косова 1912. године.

Недељко Чабриновић је, уочи 28. јуна 1914, писао једном пријатељу: „Сутра је Видовдан. Сјећаш ли се Милошева завјета?“ Када су га, непосредно после бацања бомбе, ухватили и извукли из Миљацке, пошто је безуспешно покушао да се отрује, на питање да каже име, рекао је: „Ја сам српски јунак“. Чабриновић се у истрази поредио са Милошем Обилићем, јер су његов отац, па чак и он, у Сарајеву сматрани доушницима аустријских власти и оптуживани за издају. Заиста, за разлику од осталих младих завереника, који су, уместо да пуцају, пустили надвојводу да прође поред њих, атентат су извршили Чабриновић и Принцип; и Принципова породица генерацијама уназад Турској је давала пандуре, а Аустро-Угарској жандарме; чак је и њега отац 1907. био послао у Сарајево да би постао аустријски официр. На суђењу Чабриновић је изјавио да је, пре него што се укључио у припреме атентата, хтео да Видовдан 1914. дочека на Косову.

Гаврило Принцип, бар по исказима на суђењу, није био побожан, за разлику од свог оца Петра Принципа, и сасвим је могуће да му је измицао хришћански смисао поруке да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“. Сигурно је, међутим, да је као дете био изложен утицају српске епске поезије и да није могао да избегне утицај епског, јуначког схватања Косовског завета. Знамо да је, још као основац, за одличан успех у школи добио збирку српске јуначке поезије и да ју је наглас читао пред оцем и његовим пријатељима. Ратко Парежанин, син свештеника, Видака Парежанина, чувеног по јуначкој смрти на аустроугарским вешалима, оставио је убедљив запис о томе како се, у патријархалним сеоским заједницама, преко цркве и гусала ширио култ Косова и Косовских јунака. У Београду су, као гимназијалци, Принцип и Парежанин волели да, са пријатељима, слушају познатог гуслара Петра Перуновића. Станислав Винавер сећао се како су, на протестима због анексије Босне и Херцеговине, Перуновићеве гусле њега и његове пријатеље гимназијалце довеле „у присни додир са својом древном и неумитном песничком прошлошћу, која је, правом власника, затражила: да је признамо за нашу једину и неумитну историјску прошлост.“ Милан Ракић, који је Косовском завету дао модернистичку форму и боју, био је, уз Симу Пандуровића, Принципов омиљени песник. У свом једином сачуваном новинарском чланку, из 1913, Принцип је са симпатијама пренео како су, на изборима у Хаџићима код Сарајева, Срби поредили кандидате са Милошем Обилићем „који је знао погинути за славу и величину српског имена“ и Вуком Бранковићем, и како су се чак служили Кнежевом клетвом. Уочи самог атентата разговарао је са Чабриновићем о увреди која је Србима нанета маневрима и доласком надвојводе у Сарајево баш на Видовдан.

Сарајевски атентат ће име Гаврила Принципа заувек спојити са Косовским заветом и Видовданом. Последња строфа песме коју је написао у терезинској тамници заиста сведочи о његовом Косовским опредељењу:

„Ал’ право је рекао пре

Жерајић соко сиви

Тко хоће да живи нек’ мре,

Тко хоће да мре нек живи.“[1]

У Београду, на Видовдан 2014.

Написао: др Милош Ковић за сајт Стање ствари.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here