Насловна Мозаик Лички дивови са бејзбол палицама

Лички дивови са бејзбол палицама

0
ПОДИЈЕЛИ

Због старе традиционалне чобанске српске игре клис, која се игра бацањем дрвцета и ударањем штапом, нашим исељеницима у Америци бејзбол, са лоптицом и палицом, постао је врло близак спорт. У доколици упражњавале су га и девојке и момци, чланови друштва „Сокол“. Убрзо долази и до оснивања првих професионалних бејзбол клубова.

У њима су подизани будући асови бејзбол игре и шампиони Америке. Многи Срби који су играли у соколским друштвима или у бејзбол тимовима из мањих лига прелазили су у екипу Србијан иглс. Била је то, почетком прошлог века, специјална екипа коју су чинили млади Американци чији су родитељи дошли из динарских крајева, а понајвише из Лике.

На прелазу из деветнаестог у двадесети век, У Јужном Чикагу оснивају бејзбол екипу. У првој постави Српских орлова играли су Мајк Чубра, Ник Чанак, Џорџ Дракулић, Питер Субашић, Ели Поповић, Ели Таталовић, Ели Пуповац. Бацач је био Боби Крга, а хватач Мајк Чурчић. Побеђивали су професионалне и полупрофесионалне тимове из Илиноиса и околних држава.

Бејзбол је тих година, између два светска рата, иначе служио да се бар за тренутак забораве све недаће које је донела велика економска криза. Многи Срби из Аликвипе постали су касније спортисти професионалци. Пит Судер је играо професионално бејзбол за Филаделфија Атлетикс и Канзас Сити Атлетикс. Док Медић је био бацач бејзбол екипе Њујорк Јенкији средином седамдесетих.

У Аликвипи је од 1933. до 1940. постојао и женски „машбол“ тим Фрушка гора, у којем су играле Мили Трбовић, Хелен Јоркић и Виолета Дидавић. Године 1940. промениле су име у Свети Илија.

„У пролеће 1931. у јужном Чикагу основан је женски спортски и друштвени клуб Serbian Eaglettes (Српски орлићи). У првој сезони женског бејзбола биле су непобедиве. Прва председница била је Милдред Драгаш, потпредседница Милдред Даић, секретарица Виолета Делић, благајница Мери Чуић. Захваљујући чланцима Еве Собат у „Американском Србобрану“ тридесетих година, очуване су приче о овом женском друштву,“ објашњава Драган Ракоњац, хроничар српског спортског живота у САД.

О српском женском бејзбол тиму Српски орлићи писали су америчке новине „Чикаго трибјун“, „Ивнинг Американ“, „Хералд егземинер“. Чланице клуба Serbian Eaglettes имале су и друге активности. Састајале су се по кућама, организовале забаве на плажи или у црквеној сали. Писале су, организовале и изводиле позоришне представе, као што су биле „Досељеник из Америке“ и „Девојачка клетва“.

Менаџер спортског „софтбола“ тима био је Боб Крга, бацач бејзбол екипе Српски орлови, а тренер Џорџ Граховац. Бацачица екипе била је Мери Ракић, поред ње су играле и Анђелина Делић и Мици Глумац. Мери Џејн Варичак била је капитен. Убедљиво су побеђивале локалне екипе, имале су праву војску навијача. Побеђивале су италијанску екипу Гарибалди Гирлс, хрватску екипу Велебит, црначки тим Dixie Flyers.

У мушким тимовима за бејзбол играли су врло успешно Пит Вучковић, Ели Грба, Ник Стринчевић, Џон Вуковић и Пол Поповић. Некадашњи играч Њујорк Јенкија, Ели Грба, професионално се бавио бејзболом од 1953. до 1967. године. Рођен у јужном Чикагу 1934. године. Његови родитељи били су Срби рођени у Америци, пореклом из Лике. Ели се сећао да су његов отац Џо и ујак Ели Поповић, по ком је добио име, играли за бејзбол екипу Србијан иглс. Као мали, певао је у српском певачком друштву „Слобода“.

У средњој школи, играо је за ол-стар бејзбол тим 1952. године. На крају школе, добио је понуде за спортске стипендије од многих колеџа, али и понуде менаџера из прволигашких бејзбол тимова. Потписао је за организацију Бостон Ред сокс, и играо је за екипу из Сализбурија. Године 1954. играо је за Корнинг у Њујорку, потом у Сан Хозеу, па у Сан Франциско Силсима. Ели Грба је 1957. потписао уговор за Њујорк Јенкије, али је ускоро регрутован и у војсци је провео две године. Вратио се у Јенкије, који су били светски шампиони 1958. године. Одиграо је 19 утакмица 1959. године, и био прилично запажен. Следеће сезоне Јенкији су освојили титулу, али су изгубили у Светској лиги. Године 1961. Ели Грба је прешао у Лос Анђелес Ејнџелсе. Већ наредне године ова екипа је била трећа у лиги. Продат је 1963. тиму Хаваиан Ајлендер из Хонолулуа, а касније је играо у Торонту и Вашингтону, у Сенаторима – пише у спортској биографији Америчке асоцијације бејзбол клубова о овом великом играчу.

Након играчке каријере, Грба је био и скаут за Окленд Атлетиксе. У сезони 1982/83. радио је као тренер бацача Ванкувер Канедијанса, а касније је тренирао бацаче у Рено силвер Соксима, чији је био и менаџер 1989. До 1997. године Ели Грба је био менаџер тима из Вирџиније.

Од познатих српских спортиста из Лос Анђелеса издвајају се, на пример, и играч бејзбола Џони Миљуш из тима Пирата. Познати су били и Владимир Волт Дропо Доп и Џорџ Вико из детроитских Тигрова, затим бацач Мајк Кекић из њујоршких Јенкија, док је Бил Радовић играо за детроитске Лавове.

„Волт Дропо Доп био је један од америчких великана бејзбола. Његова 13-годишња каријера била је спектакуларна. Године 1950. проглашен је за „рукија“ године као играч Бостон Ред сокса. Добио је надимак Мус, због своје величине и места Мусап у Конектикату, одакле потиче. Као један од најкрупнијих бејзбол играча у историји, Дропо је имао личног српског кројача бејзбол униформе,“ сведочи Драган Ракоњац.

Све је почело када је његов отац Саво Дропо отишао у Мусап, где су живели неки од његових пријатеља из Мркоњић Града. Године 1921. отац се венчао с Мери Давидовић из Мостара и добио сина Владимира или Волта Дропа.

У првој сезони Волт Дропо био је у ол-стар тиму главне лиге, а када је 1952. играо за Детроит Тајгерсе, изједначио је рекорд лиге од 12 узастопних погодака, који је и данас актуелан. Његов родни град Мусап прогласио је 14. октобар 1950. године за „Дан Волта Дропоа“. Наступао је за четири екипе, Детроит Тајгерсе, Чикаго Вајт соксе, Синсинати Редлегсе и Балтимор Ориолсе.

На 50. годишњицу брака његових родитеља, 1971, део града Мусапа у коме су живели, назван је Дропо драјв. Године 1976. године његов отац Саво Дропо је, као бизнисмен, добио државну награду „Дошљак XX века“. Његов син и шампион Волт Дропо служио је у Другом светском рату. Потом је дипломирао на Универзитету у Конектикату 1947, како је забележио хроничар Драган Ракоњац.

И други спорт са малим лоптама, какав је голф, привлачио је Србе у Америци. У њему су се афирмисали Брајан Павлет из Финикса и Јелена Латиновић из Фореста. Павлет је одрастао у српско-чешкој породици Слободана Боба и Меланије у Аризони. Завршио је студије на Универзитету Невада, где је почео да игра голф. Наступао је на Српском голф турниру у Финиксу. Био је члан Америчког голф савеза и победник турнира Chrysler National Long Drive Competition.

„Брајан је 1993. на Флориди поставио светски рекорд у дужини коју је превалила голф лоптица после ударца – 435 јарди и 3 инча. Освајао је још девет великих америчких турнира. Данас је власник голф клуба и фирме за производњу и продају голф опреме, која носи његово име,“ објашњава Драган Ракоњац.

Јелена Латиновић је Новосађанка млађе генерације. Играла је голф за ГК Нови Сад и ГК Марибор. Гимназију завршила у САД и дипломирала на Универзитету Арканзас. Сада је као члан клуба клуба Red Wolves међу шест најбољих голферки државе Арканзас.

Аутор: Марко Лопушина

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here