Лекић: Јунак нашег доба – Новак Ђоковић

,,Новак, као и други из српске тениске генерације, имао је 10 година када је Београд 1999. био вандалски бомбардован. Новак Ђоковић је више пута упутио новчану помоћ својим сународницима у енклавама на Косову, које заједно са преосталим црквама чувају међународне снаге“, наводи се у саопштењу Миодрага Лекића, предсједника Демократског фронта, поводом побједе Новака Ђоковића.

Саопштење преносимо интегрално.

Најприје да као велики поштовалац и навијач, честитам Новаку Ђоковићу на његова два велика успјеха. Велику спортску побједу на Вимблдону прије три дана. И велику животну побједу, данашње вјенчање са Јеленом на Светом Стефану.

Рекох да сам велики Новаков навијач. Али то не значи да сам највећи у породици. Тамо се заправо не зна ко је највећи Нолетов навијач. То је и немогуће установити, јер сви интимно мисле да су највећи.

Можда тај епитет заслужује мој старији брат. Бивши је спортиста (некадашњи првак Црне Горе у стоном тенису, омладински репрезентативац Црне Горе у рукомету, рукометаш Синђелића током студија у Београду…) Он је сада у извјесним годинама, има здравствене проблеме, скромну црногорску пензију, стицајем животних прилика живи сам…и каже ми ,,Спашава ме Ноле. Испуњава ме лијепим расположењем“. Спорт му је остала велика љубав, уз телевизију прати спортске догађаје, разумије се у спорт, дубоко респектује шампионе, зна њихове биографије, осјећа долазак нових… све, све, али „Новак је највећи“. „Потпуно сам сагласан са тобом“ кажем брату током викенда који проводимо заједно, увјек уз тему спорта, увјек помињући Новака Ђоковића.

Уз честитке из шире породице Лекић, Новаковом вијенчању, објавићу овдје и мој текст који сам писао у Риму, исто вече након Ђоковићеве побједе на интернационалном римском турниру, који сам објавио у колумни, текст који се касније нашао и мојој књизи „ Сумрак фараона“.
Искрене Честитке Јелени и Новаку!

Јунак нашег доба – Новак Ђоковић

Новак Ђоковић је претходних дана освојио Рим.
Освојио га је тениски, али и широм популарношћу, захваљујући својој симпатичној личности, која је комбинација талента, рада, дисциплине, шарма, духовитости, пристојности…

Готово комплетна публика је током мечева против Мареја и Надала скандирала његов надимак. Истина, један Италијан који је сједио поред потписника ових редова упорно је скандирао „Нове, Нове“, ваљда сматрајући да је то правилна скраћеница од имена Новак.

Наравно, нисам га исправљао јер је човјек био у стању великог одушевљења; плашио сам се да ту нешто не пореметим, а и његово „Нове“ се сасвим уклапало у оно колективно „Ноле, Ноле“.

Ђоковић је приликом добијања пехара на одличном италијанском исказао и завидан дипломатски таленат. Наиме, он је саопштио публици да је посебно срећан што је побиједио на „тениском Колосеуму“ у Риму. Новак је побиједио и на „телевизијском Колосеуму“ као гост Фијорела, музичара, глумца и комедиографа, иначе једне од најпопуларнијих личности у Италији. Сасвим је разумљиво да у Србији влада велико одушевљење због Ђоковићевих успјеха.

Новак, као и други из српске тениске генерације, имао је 10 година када је Београд 1999. био вандалски бомбардован. Новак Ђоковић је више пута упутио новчану помоћ својим сународницима у енклавама на Косову, које заједно са преосталим црквама чувају међународне снаге.

Међутим, тешко је бити са југословенског простора а не навијати за овог сјајног спортисту, који је велики пријатељ и са хрватским тенисерима Љубичићем и Чилићем, о којима увијек говори са великим уважавањем. Стиче се утисак да је најкомпликованије у Црној Гори, гдје иначе постоје посебни разлози да се навија за Ђоковића. Наиме, због важећег државног програма подјела у Црној Гори, у шовинистичко-партијским медијима, конципираним на познатој медијској анализи, тениски шампион је неподобан.

Дакле, није у питању само манифестација провинцијског рефлекса, који се активира попут оног Павловљевог, у овом случају при појави нешто ширих вриједности. Овдје се ради о програму који се води из централе са прецизним инструкцијама извођачима медијских радова.

Али, вратимо се разлозима за огромну популарност Ђоковића у Црној Гори. Први разлог је једноставан и универзалан: у питању је велики спортиста и шампион. Друга два разлога су нешто специфичнија, јер су дио домаће, црногорске приче. Новаков дјед Владимир Ђоковић је из Никшића, прецизније из Јасеновог Поља.
Он је у једном периоду свог живота из Никшића прешао на Косово, које многим Црногорцима није било ни далеко ни страно.

Напротив. У једној другој животној ситуацији Владимир Ђоковић се преселио у Београд, гдје живи и данас, сада већ у нешто познијим годинама. Може се прочитати да је су недавно, послије Аустралијан опена, новинари обишли Новаковог дједа. Читамо даље да је одмах извадио ракију, увјеравајући госте да је домаћа, да му је Новак послао и да би зато морала бити добра. Тема је, наравно, био унук и његови успјеси. „Још као мали био је талентован за тенис, а да ме убијете не знам откуд му то“. Због обавеза Новакових родитеља који су због посла и економске оскудице често боравили на Копаонику, дјед је водио унука на тренинге „са Бањице на Партизанове терене, право код Јелене Генчић. Сваки боговјетни дан смо ишли…Био сам му подршка. Давао сам му и паре када је требало и када се могло. Сада ми је све то вратио, и то вишеструко.“

Заустављамо се у набрајању разлога због којих је Новак Ђоковић изузетно популаран и у Црној Гори.
Остаје нам да му захвалимо, прије свега због фантастичних побједа на спортском Олимпу, али и због Новакових подсјећања у интервјуима – и то у времену свјетске славе – „Мој деда је из Никшића“. Браво, Ноле!

Објављено у “Дану” 2011. године

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: