Лазански: Војвода у Хрвата

Ми мислимо да Европа постоји и одлучује, односно да је Европски парламент неки фактор. Ја мислим да Европа, односно ЕУ ништа битније не одлучује, заправо, да се све битне одлуке Запада доносе искључиво у Вашингтону.

Дакле, Стаљин и Хитлер, изједначавање нацизма и комунизма, лов и енглеска говедина, буџет, грчки дугови и евро, величина скија и обнова Косова, хрватски предлог резолуције о Шешељу, Хашки трибунал и војвода, о томе расправља Европски парламент.

Декор је добро познат и непромијењив, дневни ред како када, европски парламентарци састају се једном недјељно на пленарној скупштини у Стразбуру. Остатак времена посвећен је састанцима комисија, или група у Бриселу.

Само наивни посланици вјерују у вриједност њихове изговорене ријечи, послије сазнају да су шефови група компромисима произвели текст неке резолуције обично без мириса, боје и окуса. Јер, дневни ред се утврђује само неколико дана раније, посланици често и не успију да прочитају материјале о којима треба да расправљају од понедјељка до четвртка.

Расправе? Низ монолога који се читају у очајнички празној полукружној сали, гдје свака политичка група има одређено вријеме да говори о свакој теми. Говор може да траје од једног до три минута, предсједник може да продужи то вријеме за 20 секунди прије него што искључи микрофон. То је системска предност, нема брбљиваца нити бескрајних говора, али је проблем што се тако онемогућава свака озбиљна расправа.

Представа за лаковјерне

Најинтензивнији рад се одвија између 12 и 13.30 часова када се сви састају да би гласали и то је тренутак када се открива права природа ове институције. Пуни се сала од европских народа изабраних представника и тада почиње рушилачка лакрдија онога што би могао да буде резултат демократског процеса. Гласања, стотињак, одвијају се у задивљујућем ритму, отприлике једно гласање у минуту. Можда тада Европски парламент и схвата да његов политички глас има малу политичку вриједност, али и неку цијену.

Јер, то позориште сјенки сваког мјесеца за петодневни пут у Алзас, са својих 3.000 посланика, функционера, помоћника и савјетника, секретара и секретарица, а да не спомињем колону камиона који превозе њихове кофере, све то кошта милијарду франака годишње. Бесконачна папирологија, споро, бирократско и административно функционисање, то су главне карактеристике неконтролисаног парламента, који је тотално изолован од својих гласача и којег Европска комисија често игнорише.

Ето, такав парламент је донио резолуцију о Шешељу, гдје се осуђује и Србија.

Премијер Александар Вучић је у име Србије адекватно одговорио. Пошто је Хрватска цијелу ствар и покренула, сада јој се војвода у предвечерје предсједничких избора враћа као бумеранг. Чији је то тата био партизански официр и удбаш, ко је ликвидирао усташе, а ко жене и дјецу, ко све од хрватских политичара има српска крвна зрнца у фамилији?

Таквим питањима Шешељ објективно политички помаже ХДЗ-у у борби за предсједничку фотељу. Зашто, који су то мотиви? Политички егзибиционизам? Да ли је то за Србе у Хрватској владавина ХДЗ-а била боља од садашње владајуће коалиције? Шешељ је у Хрватском сабору ујединио и Србе и Хрвате. Можда је то и хтио, да докаже да је ријеч о истом народу, само је вјера мало различита…

Вјероватно је то хтио да докаже у Саудијској Арабији и наш министар господин Расим Љајић. Био је у службеној посјети, па је у Меки обавио и вјерски обред – умру у трајању од скоро сат времена. У Меки је прво морао да обиђе свети камен седам пута, па онда у другој просторији у којој је обилазио, није навео шта, још три и по круга. Након тога је услиједило шишање. За вријеме вјерског обреда – умре министар Љајић је био умотан у бијеле чаршаве, када сам то прочитао озбиљно сам се забринуо, јер колико знам тако се у исламском свијету умотавају прави мртваци.

Но, министар ме је одмах и развеселио рекавши да се та бијела ношња зове ихрам, да је обавезна за свакога, био он просјак или краљ, да се испод ихрама не носи ништа, те да је симболика и порука да су сви испод ихрама једнаки…

Њемачка и Србија

Огласио се и њемачки предсједник Јоахим Гаук, који се иначе по функцији скоро никада и не оглашава. Сада нам поручује да морамо да изаберемо страну, Брисел или Москву. Њемац сматра „да је ширење ЕУ на југоисток Европе од кључног значаја за спрјечавање утицаја Русије”.

Невјероватно је да било који њемачки политичар, послије свега што је Њемачка починила на овим просторима 1914–1918, 1941–1945, и 1999. држи лекције Србији.

И зашто Србија на то ћутке пристаје? Да ли Њемачка може тако да се понаша према Израелу? Зашто у српском друштву нема дебате о њемачкој кривици према Србима? Њемци не смију да избришу Аушвиц из свог сјећања, али могу Крагујевац. То је питање за нас.

На њемачким поштанским маркама већ девет година не пише Бундесрепублик, већ Дојчланд. Да погађам зашто?

Аутор текста је новинар „Политика“ Мирослав Лазански.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: