Насловна Друштво Ланац хуманости: Умјесто да наплати вожњу, таксиста Гујону дао 20 евра

Ланац хуманости: Умјесто да наплати вожњу, таксиста Гујону дао 20 евра

3
ПОДИЈЕЛИ

Да се добро добрим враћа уверио се и најпознатији француски хуманитарац, Арно Гујон, који већ 13 година помаже Србима у енклавама на Косову и својим делима инспирише друге.

Један од оних који су препознали његов рад био је и београдски таксиста, који Гујону јуче није наплатио вожњу и још му је дао 20 евра, што га је, како каже за Тањуг, изненадило и показало да хуманост у Србији и даље постоји.

„Пријатно сам се изненадио када сам ушао у такси. Таксиста ме је препознао и онда смо разговарали о КиМ. Рекао ми је да је пореклом из Пријепоља, али да је већ био пар пута на Косову где је обишао српске светиње и села. На крају вожње када сам извадио новчаницу да му платим, он ми каже: ‘Не, не, не долази у обзир’, и онда је извадио 20 евра и дао ми их је рекавши ‘за нашу браћу доле’, препричава Гујон несвакидашњи гест.

Нешто слично се, каже, догодило и када је водио децу из енклава на КИМ на море када му је пришла једна Српкиња из Канаде и дала 100 евра да малишанима купи сладолед.

„Има много хуманих људи и драго ми је што сам то илустровао и показао да хуманост и даље постоји и да је она много присутна у Србији – каже Гујон сложивши се са констатацијом да се ланац хуманости и доброте може покренути личним примером.“

Скромно каже да није богаташ који својим новцем помаже, већ само организатор хуманитарне помоћи који окупља људе и реализује акције.

Како каже, има много људи који због обавеза не могу лично да иду на Косово и помажу на лицу места, али желе да учествују кроз хуманитарни рад и донације.

“То је једна лепа порука, а свака помоћ је добродошла”, каже он.

Из сигурности родитељског дома у Француској дошао је у Србију, а када се крене из зоне комфора у непознато, није увек лако и можда се у неком тренутку чини да онај ко се одлучи на такав корак може више да изгуби него добије, међутим, Гујон каже да га је тај пут одвео до најбољег избора у животу јер данас ради но што воли и што је одувек желео.

7uwktkqTURBXy8wYTFiODA2NzQ5YmIxYjRkYTk4YTgyNDE0ZmY3NDgzZS5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA 409x272 Ланац хуманости: Умјесто да наплати вожњу, таксиста Гујону дао 20 евра

„Имам много среће што могу то да радим. Одавно сам желео да дођем да живим у Србији, могао сам то да остварим тек пре пет година када смо се преселили моја супруга и ја. Много смо срећни због тога. Тачно је да пут у непознато може понекад да забрињава, да се питате да ли је то прави избор, хоћу ли се покајати, али не могу да кажем да сам се иједног тренутка покајао због те одлуке. Сваким даном осећам се још ближим Србима, Београду, Србији. Мислим да сам направио најбољи избор у свом животу“, каже најпознатији француски хуманитарац у Србији.

Своја искуства преточио је и у књиге „Сви моји путеви води ка Србији“ у којима је у узбудљивој исповести сведочио о драми народа на Косову и Метохији.

У трећем издању књиге коју је написао на српском језику додао је, каже, једно поглавље које говори о томе шта је све урађено у последње време и рођењу ћерке Милене, а недавно је прича поносно добио и ћерку Ирену.

„Ето сада могу да кажем да сам отац двоје деце, а када сам дошао у Србију био сам неожењен човек, младић. Много тога се променило у последњих пет година“, прича Гујон, који верује да је његов долазак у Србију био чак и „судбински“, јер није било рационалних разлога већ емотивних – „из чисте љубави“.

Децу из енклава водио у Тиват на летовање

Недавно је 42-је деце из енклава водио на море у Тиват, што је, каже, важно за њихову социјализацију и прекид изолације.

За неколико дана, додаје, иде поново на Косово, где је неколико пројеката у току, а међу њима је и пројекат изградње фарме за тов свиња, који ради у сарадњи са епархијом Рашко-призренском и народним кухињама.

“Такође, развијамо и помоћ спортским клубовима по селима, како бисмо дали могућност деци да се баве спортом. Живот у тим селима је тежак, али треба да обратимо пажњу, не само на животне проблеме попут хране и гардеробе већ да дајемо могућност деци да се развијају кроз спорт. То је један од наших пројеката који треба да се оствари ускоро”, рекао је он.

У претходних 13 година представници удружења “Солидарност за Косово”, чији је Гујон оснивач, организовали су преко 40 конвоја хуманитарне помоћи у вредности преко 3,5 милиона евра, реализовали више пројеката са епархијом Рашко-призренском, реновирали 26 школа, изградили три фарме, једну млекару, фабрику за пастеризацију воћа и поврћа, помогли више цркава и манастира.

Gujon 409x305 Ланац хуманости: Умјесто да наплати вожњу, таксиста Гујону дао 20 евра

“Укупна вредност директних инвестиција и улагања у здравство, школство на КИМ прелази 1,5 милиона евра“, каже Гујон.

На питање шта би посебно издвојио из дневника, односно књига које је објавио, а што га је емотивно дирнуло, Гујон се присећа одласка на летовање са децом са КиМ пре три године, када је један дечак када је ушао први пут у море узвикнуо:

„Море је слано – као да једем со док се купам“, или када су се малишани када су 2012. године када су били у Херцег Новом изненадили испред лифта.

“Оно што је нама евидентно, оно што сви знамо, њима је нешто ново”, прича Гујон.

На питање да ли су се реакције његове околине промениле у односу на пре 13 година, Гујон каже: „Поносни су моји родитељи, они су ме увек подржавали, иако морам да признам да су се бојали на почетку. Ситуација је била и тежа и опаснија него данас. Такође, то је био пут у непознато, нисмо знали ништа ни о Косову, ни о Србима, ни о тим односима тамо, нисам знао језик, нисам знао да се сналазим на КИМ. Данас познајем скоро свако село.“

Иако су се плашили, родитељи тада 19-годишњег Гујона су му дали подршку и говорили, како каже, да је то права ствар, а данас су посебно поносни што су он и његов брат основали сада већ озбиљну хуманитарну организацију.

ПОДИЈЕЛИ

3 КОМЕНТАРИ

  1. 0
    1

    …“А вама је и коса на глави сва избројана…“ (Мат. 10, 30)

    …“И коса вам је на глави избројана, а камоли ваши пријатељи и непријатељи на земљи! Не бојте се, дакле, да ћете имати ни сувише пријатеља ни сувише непријатеља; нити се бојте да ће вас ваши непријатељи савладати, нити се надајте да ће вас ваши пријатељи одбранити. Само се старајте да имате Бога за пријатеља, и не бојте се ништа…“

    …“Седамнаестог септембра (по јулијанском календару) далеке 1862. године Кнежевина Србија, тада са међународно-правним статусом вазалне турске провинције, донела је Закон о ратификацији „уговора с правитељством аустријским о свези телеграгфској“.4) У параграфу 1. овог међународног уговора стајало је да „Књажество Србија као самостална телеграфска област приступа бриселској међународној телеграфској конвенцији од 30 Јуна 1858 године.“ У параграфу 5. истог Уговора наводи се: „За депеше, које преко Србије у Турску транзитирају, аустријска телеграфска управа измириваће српској таксу која се има рачунати по првој зони од улазне до излазне савезне тачке у Србији….“ Параграфом 9. предвиђено је да „ради олакшања међународног саобраћаја преко Србије, обавезује се српско правитељство за једну годину од дана када се овај уговор ратифицира, подићи један телеграфски вод, који ће искључно служити за транзито-кореспонденцију између Аустрије и Турске.“ Само четири дана касније, 21. септембра 1862. године, вазална Кнежевина Србија ратификоваће и „уговор, закључени између правитељства српског, аустријског, турског и саједињени књажества молдавског и влашког, и регулирању службе телеграфске“.5) У члану 1. овог међународног уговора истиче се да „више поменута правитељства задржавају себи право да закључавају телеграфске уговоре између себе, и са другим државама…“ Чланом 2. је предвиђена обавеза Турске и Аустрије да измирују „оним књажествима (Србија и Влашка и Молдавија), преко којих депеша прошла буде, онолико таксе, колико ова за транзитне депеше износи“.

    Садржај ових међународних уговора јасно показује да стране потписнице, а у другом уговору то је и ондашњи Србијин формални сизерен Турска, признају вазалној Кнежевини Србији (али и вазалним Кнежевинама Влашкој и Молдавији) својство самосталне међународне телеграфске области, какав су статус имале и државе пуног капацитета које су у оквирима ондашњег међународног поретка биле формално међународно признате. Следствено, Кнежевина Србији је у области телеграфије постала суверена читавих 16 година пре међународног признања њене независности од стране клуба европских великих сила на Берлинском конгресу…“

    http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/telekomunikacije-i-suverenost/

    једна прича

    Утомлённые со́лнцем 2: Цитадель, фильм режиссёра Никиты Михалкова
    Цитадела, Михалкова, део

  2. 0
    0

    Докле год се овакви догађаји одигравају на улицама наших градова можемо бити релативно спокојни и рећи – још смо живи.
    Не само физички, него морално, што је у овим часовима наше егзистенције далеко важније.

    Живио Гујон, савремени Арчибалд Рајс и таксиста Пријепољац!

  3. 0
    0

    Koja razlika izmedju njega i kralja Nikole.ovaj iz civilizacije u žrtvu onaj iz siromaštva u raskoš,napustivšu svoj narod1916.i otišavši u Fr.sinove debile uništio…unuk Aleksandar je bio sa svojim narodom…

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here