Ламент над Косметом

Бриселски споразум као формално предавање севера Космета Приштини, представља последњу фазу у трагичном предузећу названом „политика Србије према Космету“. Најпре треба истаћи да је чиста и недобронамерна лаж све оно што актуелна српска политичка гарнитура прича о споразуму. Дакле, читава прича о некаквој Заједници општина која ће бити налик на Републику Српску је просипање магле која треба да покрије основни посао предаје. Смисао Интегрисаног управљања границом је постављање праве границе између Србије и Косова, дакле померање реалног разграничења од Ибра ка Јарињу и Брњаку. А смисао Бриселског споразума је одвајање севера Космета од Србије и његова пуна интеграција у уставно-правни систем независног Косова. Овај процес де факто признавања пуног територијалног интегритета Косова и даље траје, а кад се он буде завршио, остаће само још питање формалног признања. Оно ће, као и улазак Србије у НАТО, доћи када странци процене да је „време сазрело“ и када то нареде властима у Београду.

Но овакав исход нужно нас нагони да читаву претходну политику Београда према својој јужној покрајини погледамо из једне другачије ретроспективе. Ако се ова последња етапа несумњиво одвија под директним диктатом и по сценарију западних играча, питање је да ли се можда и раније фазе београдске политике нису одвијале по сличном рецепту. Погледајмо мало историју ове политике.

Чињеница је да је Слободан Милошевић имао позицију у којој је могао да води активну политку према Космету и да на време повлачи потезе и тражи решење. Међутим, њему због унутрашње политичких разлога то није одговарало, исто као и Албанцима који су направили паралелни систем. Врхови српске елите на Космету су своју позицију максимално злоупотребљавали, правећи све већи одијум према албанском становништву које се у потпуности одвајало од институција државе Србије. Како то обично бива, после рата су они први избегли, остављајући сиротињу да страда.

После рата је та држава још увек имала снаге да уз прихват стотина хиљада избеглих, организује на терену један низ целина у којима ће се Срби окупити и одбранити свој опстанак као заједнице. Посебно важно је било дешавање у Митровици, којим је север Космета фактички очуван као територија директно наслоњена на остатак Србије.

За све оно што се дешавало после 2000. мора се узети у обзир чињеница да је смена власти у Београду представљала прву обојену револуцију коју је Запад организовао и подржао са 60 милиона долара, као и уз обилну обавештајну подршку, којом је велике делове Милошевићеве елите придобио на супротну страну. Дакле, реално гледано, тешко је било очекивати да Коштуница, кога су западњаци три пута доводили на чело државе, или Тадић, кога су исте те земље уздигле, јер је као министар одбране разорио врх војске Југославије, могу стварно да воде политику која би се озбиљно супротставила пројекцијама великих западних сила.
Једини лидер који је то пробао да уради био је Зоран Ђинђић и због тога је вероватно и платио главом. Наиме, он је као и остали, јасно видео да Запад на Косову активно прави независну државу и да ће онда само бити питање када ће то фактичко стање и да формализују. Стога је, за разлику од свих осталих, храбро кренуо са активним тражењем решења, јасно заговарајући поделу, која би се директно договорила са Албанцима, а затим и прикључење Репулике Српске Србији као неку врсту компензације.

Он је заправо једини српски политичар после 2000, који је јасно и отворено тражио једнак третман за Космет и Републику Српску, односно да се та два питања решавају по истим принципима и у истом пакету. Са његовим уклањањем Србија се вратила у пасивну позицију где је заправо све време статирала, док је Запад настављао започете процесе.

Ово не треба да значи да су сви српски политичари увек активно подржавали све што је Запад радио. Чини се као да је заправо сваком од њих било одређено да заврши једну фазу, и да се затим уклони са власти, да би онај следећи завршавао наредну. Коштуница је на пример, 2004. одбио да подржи излазак Срба на косовске изборе, затим је заједно са Тадићем одбио Ахтисаријев план, да би коначно 2008. одбио долазак Еулекса као наредну фазу. Но, фактички је његова администрација врло мало урадила на терену за реализацију стварања српског ентитета, који је он номинално заговарао. Нико се озбиљно није бавио организацијом живота Срба на Космету, Коштуница никада није изашао са јасним захтевом за поделу, процес приватизације на Косову је прошао без тужбе, или било каквог активног супротстављања државе Србије, и коначно, питамо се – зашто је до краја учествоваво у бечким преговорима, ако смо сви унапред знали исход. При томе су међународни представници, не заборавимо, од српске делегације само тражили да „остане у процесу“. Север никада није био озбиљно вођен као територија која се припрема за поделу, а о Поморављу да и не говоримо. И када је Запад прогласио независност, Коштуница се једноставно повукао.

Несрећни Тадић је онда одрадио наредну фазу. Он је прихватио да ЕУ преузме надлежности од Уједињених нација и потпуно је подржао пуну интеграцију српских енклава јужно од Ибра. Сећамо се, уз подршку Београда је чак у то доба на Косово доведен Милорад Пуповац, како би помагао читав процес са искуством лидера Срба у ономе што је остало од српске заједнице у Хрватској. До 2011. великим делом су Штрпце, Грачаница и Поморавље почели да се интегришу у косовско окружење, иако су међународни представници у покрајини још увек дозвољавали финасирање српских институција од стране Београда. Но када је фрау Меркел, у лето те године, дошла са захтевима да се уради и наредна фаза, односно да Србија коначно одустане од помисли на поделу, Тадић је смогао снаге да се одупре. Након чувене реченице „Има ко хоће“, Тадића су западне земље 2012, због тога и скинуле са власти. Последњу фазу одрадили су они за које је процењено да, као наводни српски националисти, имају легитимитет да раде најгоре ствари.

Данас, када се и Север брутално гура ка Приштини, дешава се још један веома опасан процес. Досадашњи лидери Срба са севера Космета, који су уз све своје грешке, имали и неки легитимитет и искуство, уклањају се са сцене. Они се Или политички маргинализују, или се, попут Оливера Ивановића, чак трпају у затвор под сумњивим оптужбама. Ово обезглављивање српске заједнице можда је још опаснији процес од свих ових које смо горе описали…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: