La vita è bella

Ако смо нешто научили из филма Роберта Бенињија „La vita è bella“ (Живот је лијеп) из 1997, са истим њим, оскаровцем, Робертом Бенињијем у главној улози – јесте да је живот лијеп упркос свему, не само током локалних и глобалних потреса, кад дебото страдају сви, и Јевреји, и Срби, и пауци, и Визиготи… него је живот трополушо и када по џепу пребирамо жуте банке за лебац и млијеко, макар били заточени у Србији и Црној Гори – која република српска плус, која српска територија минус…

На прву лопту поређење је неумијесно, али ако уздигнемо фокус и сагласимо се пак са Живојином Ракочевићем, директором Дома културе из Грачанице и зналцем, по коме су наши тзв. државотворни симулакруми заправо конц-логори 21. вијека, онда имамо поенту. До краја времена мушкарци и жене ће се сједињавати, рађати дјецу, и за ситне шолде радовати унутар геополитичких решетки. На крају, није ли Имре Кертес у роману „Бесудбинство“ рекао да му је година проведена у паклу Бухенвалда, упркос логици, једна од повлашћенијих у животу. Биће, што је остао жив. Биће и да је Бенињи читао нобеловца Кертреса прије неголи је за сва времена закључио наслов: La vita è bella.

О томе сам свему размишљао док сам минулих дана под крошњом пролистале смокве у Бијелој лакирао обалне каменчиће. На српском се кажу облуци, а на енглеском пебблес, од којих нема љепших минијатурних скулптура. Ти су камичци савршени стога што их је море вајало вјековима, таласима их помијерајући напријед-назад, уз бесконачне wусх-wусх шумове.
Да је вријеме близу видимо по смокви, је ли олистала.
То је библијски сигнал.

Смоква, дакако, олистава сваке године, али ми не знамо када ће се омча око наших вратова затећи финалменте. Срећа па смо уроњени у доба поста, током ког имамо времена да с рибом на језику или само с поврћем, ми поразмислимо о томе какви смо, не само ко смо, јер ако људи нисмо, џабе што смо.

По сред лакирања стотина и стотина савршених облутака – барабар с вијестима о изборним резултатима и комешањима по свијету – под смоквом ми се догодио први национално декларисани Бокељ кога познајем, и сневеселио ме, јер је казао гдје и он, премда добростојећи, размишља да се одсели. А, у суве смокве!

Ко се на сличну вијест не би сневеселио?! На упражњено Бокељево мјесто ко то може доћи бољи и виши?

Српскоцрногорски му је, каже, рам постао узак, те је с фамилијом спреман отиснути се пут уређене Словеније. Да су његови поморски преци то било када учинили током минулих 500 година, он данас не би као родитељ бринуо унапријед што то може изгубити на ћуприји од свега што планира да добије на мосту.

А да живот на обали мора јесте лијеп, не свједочимо само ми којима су очи поплавиле од превеликог гледања у модрину, него знају сви у чије се срце није уселио демон депресије, малигне туге.

Пред добростојећим националним Бокељом – иако се задојен млијеком Словенке осјећам Србином – лакирао сам оне каменчиће не бих ли сваку природну минијатуру претворио у векну хлеба – ако Бог да још једну туристичку сезону. Тисоч крат сам могао одселити се у Словенију, но са сазнањем да бих се вратио мору, чему би, ампак, служио одлазак? Љепота станује свуда, понајмање у новчанику.

Нека ми читалац не замјери што бих на овом мјесту, сав у сликама, го до паса, желио да поскакујем под заливском смоквом, кажипрстом показујући пупак, у сликовитом позивању на сцену у којој то исто чини Роберто Бенињи пред фашистичком италијанском дјецом и омладином.

Шта је писац користећи се покретним и непокретним сликама, сем смрт фашизму, хтио да каже осим да су се затворске ћелије што их зовемо државама смањиле, а вријеме дебото убрзало?
Ништа више.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: