Насловна Политика Кустурица: Да Путин није дошао, нас Србе би сравнили са земљом

Кустурица: Да Путин није дошао, нас Србе би сравнили са земљом

0
ПОДИЈЕЛИ

Познати српски режисер Емир Кустурица дао је ексклузивни интервју дописнику „Руске газете„ Владимиру Сњегирову у Сочију.

emir kusturica tass2 Кустурица: Да Путин није дошао, нас Србе би сравнили са земљом

Неколико пута сам телефонирао Емиру Кастурици у Србију. Молио сам за сусрет и интервју. “Поздрав“ – одговорио ми је он на руском, својим густим баритоном, али изгледа да није добро разумео с ким разговара. -„Интервју, то је добро. Назовите ме сутра“. Поново сам га назвао не само сутрадан, него и прексутра, али је ефекат био исти.

На крају се испоставило да Кустурица долази к нама и да ће наступати заједно са својим чувеним „непушећим оркестром“ започињући турнеју од града Сочија. Допутовао сам у престоницу зимске Олимпијаде, сместио се у истом хотелу у којему је и он одсео.

Све је остало постало техничко питање.

Кад ме је угледао у хотелском холу, Кустурица се чак није ни зачудио, само што ме је пажљиво осмотрио својим светлоплавим очима и замишљено изговорио: “Руска газета“. То је звучало као нека врста приговора или нешто томе слично. Али сад се више није имало куд.

Сели смо за сто у ресторану. Емир је изабрао себи неколико јела из посног менија, а за почетак је наручио јаку кафу. Његов главни секретар Мирко узевши на себе улогу преводиоца, је предложио: “А сада размените комлименте.“ Кустурица се насмејао од срца.

Укључио сам диктафон.

Јесте ли у садашњем моменту задовољни својим животом ?

Ја сам увек задовољан. Било је сложених ситуација, али ја сам вазда оптимиста.

То се види и по вашим филмовима. Али, узгред буди речено, кроз које сте то сложене ситуације прошли ?

На пример, кад су ми умрли родитељи. Кад су Американци бомбардовали Београд. НАТО бомбардовање Југославије – је била једна од највећих трагедија минулог века.

Много сам размишљао о судбини своје отаџбине и често се обраћам историјској литератури. Кад је у XVIII веку Јекатарина Друга отпочела процес ослобађања Источне Европе од турске владавине, у једном моменту је закључила савез с Аустријом, и обе земље су биле јединствене у мишљењу да је Србија део Европе, а то је значило да су европске земље биле обавезне да обједине своје снаге против Османлијске империје. Међутим, цар Јозеф Други, упркос споразуму, оставио је део Србије Турцима. Београд је више пута прелазио из руку у руке, али се Аустрија на крају повукла иза Дунава, оставила нас на милост и немилост судбини. Тада су се стекли услови за подизање Првог српског устанка 1803-1804, и од тога момента почиње да се развија идеја о историјском, културном и верском јединству двају наших народа-српског и руског. Појава Владимира Путина поново је оживела ту значајну идеју. Ми поново постајемо свесни да нисмо сами на овом свету.

Хајде да још разговарамо о нашем председнику. Ви кажете да се сада обнавља историјско памћење Срба. У време варварског бомбардовања Југославије од стране натоваца, ви сте те 1999, године били у Беогарду, а Косово и дан данас трпи понижења, увреде, немоћ, и све то изазива недоумице каква су осећања тада обузимала људе. Али, од тада је већ прошло много година. Да ли је у српским душама остао траг од претрпљених увреда? Или је то већ све заборављено, истиснуто из памћења као кошмарни сан?

Оставило је трага. Итекако дубоког. Све наше политичке партије, чак и оне које блиско сарађују са Западом, не желе да имају ништа заједничко са НАТО-м. По том питању сви су јединствени. Огорченост је остала. Али наш народ има и други озбиљни проблем. Кад су 1941. наше власти потписале мировни споразума са Хитлером, наш народ је изашао на улице с паролама: “Боље рат него пакт“, “Боље гроб, него роб„. Србe је лако повести. У рат посебно. Наша химна моли Бога за правду, она тим стихом и почиње. А где је та правда?  Ко је још нашао? Покажите ми је. Али ми ћемо се свеједно за њу борити. Божја правда – то је врхунац свега.

Сједињене Државе и Европа задале су тада Србији најтежи ударац зато што нико није могао да им се супростави.

Нас су казнили и још и зато што смо увек били савезници Русије на Балкану. Зато што ми, као и Руси, исповедамо православље. Косово ће до века остати незацељена рана. И срамотна страница у историји цивилизације.

Али, дајте да разговарамо сада о Путину. Ако сам добро схватио,ви га доживљавате искључиво у контексту своје сопствене историје?

А како другачије ми можемо да га доживљавамо? Да он није дошао, онда би нас, Србе, сравнили са земљом.

Тај човек је вратио дух и достојанство своме народу, а сама Русија се сада враћа на место у светској хијерархији које јој припада.

Сећам се се још за време Јељцина кад сам гостовао у једном телевизијској емисији у Москви. И рекао сам тада нешто о Достојевском. Водитељка се на то веома изненадила. У тим годинама многи Руси су били заборавили на то да су у њиховој земљи живели Чехов, Љермонтов, Љесков, Буњин, да су стварала и Пудовкин и Ејезенштајн.

Да ли је тачно да сте ви и сада противник распада Југославије? Кажите да ли је било икаквих шанси да се сачува та држава или је се морала распасти под утицајем центрифугалних сила?

Шанси за опстанак није било. То је слично као сад: може ли се сачувати Сирија против које је се устремио скоро цео западни и значајни део исламског света. План рушења Југослвије је био направљен давно, а иницијатори и инспиратори су били Немачка и Ватикан. Католичка црква, изгубивши део свог утицаја, поставила је себи циљ да успостави ранију моћ која се ширила на континенту од Скандинавије до Јадранског мора. Југославију су разбили зато зато што је то била озбиљна и апсолутно независна држава. Она је играла велику улогу у светској трговини оружја, водила самостану политику, што крајем двадесетог века условима једнополарног света нимало није одговарало интересима западних земаља, у првом реду инетересима Немачке. Обратите пажњу на Бугарску и Румунију Запад је гледао веома благонаклоно, премда оне по свему-и спољним и унутрашњим одликама-су даље од Европе него ми. Нас не примају у Европу управо зато што нас краси независни карактер. Ми смо као мала Русија на Балкану.

У вези са смрћу Уга Чавеза поново су се распламтале жучне расправе о социјалистичким идејама, односу према западним либералним вредностима. Био сам у марту у Венецуели и могу да потврдим да су милиони људи са сузама у очима пролазили поред одра свог лидера. А други милиони, они богатији, ако га нису анатемисали, оно нису многи туговали. Питање је сад: је ли могуће постићи сагласност између ових колона или ће та противуречност вечно трајати?

Свет је тако уређен: једни људи су вечно богати, други вечно сиромашни. Тако је свуда, а у Латинској Америци крајности су веома заоштрене. И тамо ће то довести или до фашизма или до радикалног комунизма. Истина, сад се јављају тамо неки знаци који би се могли назвати…

… Здравим смислом?

Вероватно. На пример, у Аргентини и Бразилу испољавају се многи социјалистички односи у друштву. Али без фанатизма. И мени се чини да ће то бити веома могући тренд у будућности и за све остале земље на континенту.

Нешто попут шведског модела?

У Шведској таква политика, напротив, јењава.

Али зар вам то не изгледа чудно? Јер сва историја сведочи о томе да доведен до очајања гладни народ је у стању да прибегне свима, најблаже речено, поступцима. И обратно: тамо где у друштву влада хармонија или пак привид те хармоније, тамо је све у већој или мањој мери предвидиво?

Новац влада светом. Не морал, не ваш омиљени здрави смисао, не љубав. Цинични рачун. И сад се то испољава на изразито оштар начин. То је огромна трагедија. Новац је главни Бог, коме се клањају, ради којег се врше милиони преступа, и малих и кривичних, државних. Последњих година та тенденција је постала посебно уочљива.

Ја волим с тим у вези да наводим аналогију са Совјетским Савезом Сећате се како су многи тада говорили: Савез се распао зато што нисте имали развијену лаку индустрију, па нисте могли купити себи џинс. И зато што сте почели да сувише да слушате Елвиса Прислија. Али уствари истина је била сасвим другачија: да није постојао Совјетски Савез са својом тешком индустријом и атомским бомбама, свет би одавно био под пуном владавином Американаца. Испада тако да је добро што нисте имали развијену лаку индустрију.

Није ваљда, било би још боље имати и лаку индустрију и бомбу. Али кад смо се у разговору дотакли новца, време је да вас питам шта мислите о таласу светске финансијске кризе која захвата једну по једну европску земљу? Да ли је то последица банкарских „сапунских мехурића“, или се пак узрок скрива у дубини постојања тржишне привреде?

Ја мислим да се сва Европа сада налази у дубокој системској кризи. Војно-индустријски комплекс не ради пуним капацитетом, његови производи нису тражени и немају коме да се продају. Свет се мења. У први план излази, на пример, Кина. Индија јој дише за вратом. Русија постаје богатија и на њу такође треба рачунати. Ви мислите да се Западу то свиђа? Ето, недавна ситуација на Кипру сасвим добро илуструје моје речи. Тамо је су властити, европски проблеми решавани на рачун Русије.

Европа се налази на евроазијском континенту, живи у контексту евро-атланатске интеграције. То је опасна противуречност. Конфликт сличан мини одложеног дејства постављен је унутра. И разговори о могућој подели света нису уопште испразни, такви планови су могући. И о подели Русије, и о прекројавању Блиског и Средњег Истока.

У том случају како ви видите судбину Европске уније? Има ли она будућности или ће распасти из разлога озбиљних противуречности између разних земаља-чланица? Узгред, мени се лично идеја заједничке куће свиђа. Одсуство граница чине свет богатијим и сигурнијим – зар није тако? И ви сте такође говорили новинарима да сте космополита…

Вама се свиђа та идеја? Лепо је путовати без граница, зар не? Али одговорите ви мени: где почиње, а где се завршава Европа? Узмимо Турску: је ли то Европа, или не?

До Босфора, да, а иза је већ Азија.

А Русија?

До Урала је Европа, а даље Азија.

То значи кад би Русија хтела да уђе у Европску унију (ЕУ), само половина њених становника би могла да се сматра грађанима ЕУ, је ли тако?

Tо је формално прилажење. Моје питање се односило на идеју о заједничком дому, како се ви односити према тој идеји? Може ли она опстати?

А зар је била лоша идеја да се у једној држави окупе балкански народи? Идеја Југославије? И шта се ту десило? Исти они који су их некада окупљали сад су ту државу разбили. Сада такав савез више не одговара њиховим интересима. Што се вашег питања о будућности ЕУ тиче, тај глобални пројекат може да изгледа леп и привлачан, али ја сумњам да ће преживети. Кад је један Немац приморан да издржава сто Румуна, то се на добро не може завршити.

После периода релативног мира у свету ,поново се разбуктавају страсти и то са непредвидивим последицама. Видите револуције „арапског пролећа„ су смениле низ диктатора, али су уместо њих дошли исламски радикали, па је тако остало исто стање само што су се господари променили. Шта ви мислите о тим револуцијама?

Сагласан сам да радикали нису баш они који треба да промене свет на боље. Зато се намеће питање: ко стоји иза тих револуција, које снаге?

Уколико ви алудирате на светску заверу, на Американце, зашто би им била потребна таква главобоља? Јер бумеранг по њима већ удара.

Један од одговора би био садржан у чињеници да је војно-индустријском комплексу увек било потребно присуство непријатеља, иначе коме да продају толика брда нагомиланог оружја?

По мом мишљењу такво објашњење би било помало банално…

Искрено говорећи, ја не знам тачан одговор на то питање. Слажем се да је резултат тих револуција и за народе арапских земаља и за цео свет скоро негативан. Када сам био у Мароку, срео сам се с једном особом која је веома блиска краљу. И рекао сам му: “Арапско пролеће је добра ствар.“ Он ме погледао са сажаљењем и одговорио: “О каквом пролећу ви говорите? Зима, а не пролеће!“ А они, како сам ја разумео, нису волели Гадафија.

А ко га је, па, волео? Диктатор…

Али, реците ми зар његово зверско погубљење извршено уз учешће француских специјалних служби, није исто злочин. И још ми кажите да ли је данас живот Либијаца можда постао бољи? Или живот Египћана после Мубарака? Каква вам је то револуција. И шта народ има од ње, ако се после земља нађе у хаосу, ако сиромашни постану још сиромашнији.

Вратимо се сад опет Американцима. Сасвим је могуће да су им потребни и исламски радикали, и ратна реторика севернокорејског вођства, и авганистански талибани – као повод за стално јачање своје војне моћи.

И ми смо у Москви прошле године такође имали довољно масовниих демонстарција и протеста чега није било за протеклих двадесет година. С тим у вези је питање: да ли демократски изабрана власт може имати опозицију? И уколико може, како је власт дужна да на њу реагује?

Русија изгледа различито у разним регионима.  Дођеш у Сибир, видиш једну земљу, за мене и јесте то права Русија. У Петербургу ћеш срести црте старе декадентне Европе. У Москви ће ти пасти у очи смеса Европе и Америке. Моксовљани, како мени изгледа више од свега настоје да буде Европљани, премда је то опет, са моје тачке гледишта, велика грешка : изгубити своју културу, своје традиције, своју менталност. Могуће је за европске народе то и није тако важно, али за самобитну и велику земљу, као што је ваша, то је веома важно.

Ваша опозиција захтева такву демократију која је практично неостварива у сваком случају, бар засад. Такве демократије нема нигде, ни у САД, ни у Европи, а у Русији је може бити још мање. Сетимо се само каква је била ваша земља после рушења комунизма. Зар се Клинтон није отворено смејао и Русији и њеном председнику. Нико вас није узимао за озбиљно. А у овом свету је неопходно бити јак, иначе си готов. Размислите да ли се после Наполеона и Хитлера нешто променило. Увек се неко нађе ко би желео да понови њихове „подвиге„. Али, ко се сада сме подсмевати Русији и њеном председнику?

И поред свега овог, ја сматрам да је опозиција потребна свакој власти. Она је добра ради тога што приморава актуелну политику да проверава свој курс, да увек буде на висини свести о својој одговорности пред друштвом. Проблем је у томе какав је степен одговорности саме опозиције, какав је њен формат? Она не може деловати за инострани новац. Опозиција не сме да енергију масе трансформише у погроме, у хаос, у нову октобарску револуцију.

Да ли по вашем мишљењу постоје у данашње време цивилиозовани начини за решавање територијалних проблема? Није реч само о Косову. Можемо поменути и Нагорни Карабах, нерешени курдски проблем…

Ти начини постоје. Али ја их не знам. Нико не жели да се договара. Увек сви хоће да решавају проблеме са позиција силе. Већ сам говорио о томе да је свет постао гори, циничнији, прљавији. Интернет, фејсзбук, мобилни телефони, све је то добро,али то не чини свет бољим, праведнијим, моралнијим. Јесте ли видели мој филм “Андергаунд„?

Кајем се, нисам видео, иако многе друге јесам.

Жао ми је. Хтео сам да кажем да људи живе у свету фикције. У свету илузија. У свету стереотипа. У свету лажних идеја и слика. Код многих од њих су атрофирана схватања части, некористољубивости, праведности. А ви питате да ли се могу на цивилизован начин решавати територијални спорови. У теорији могу, у пракси – не.

Узгред, да ли се ви укључујете у фејзбук ?

Не. Зато што није пријатељство, дружење, него илузија пријатељства. Ако се овако настави, могуће је очекивати да ће ускоро и секс бити на интернету, безконтактни, на дистанци. Ја дајем предност старинском начину – и да се дружим и да волим. Осим тога тај фејзбук је таква паукова мрежа помоћу које је лако контролисати и појединце и цело друштво. Где се сада налазиш. О чему размишљаш. С ким општиш.

И још сам хтео да вас питам шта за вас значи учешће у панк-групи „Забрањено пушење„ (Тhe No Smoking Orchestr)? Кад сам присуствовао на вашем концерту у Москви, био сам потресен начином којим сте се ви предавали тој безумној музици, како сте се у њој растварали. Гледаоци су били у пуном усхићењу, они су ликовали заједно са вама. Питање би било: то је за вас шта-још један начин рада или или чисто уживање ? И да ли то ангажовање односи много снаге великом режисеру Емиру Кустурици?

Ја се тиме бавим ради релаксације. Катарзис. Погледајте у Википедији та та реч значи.

Већ јесам:узвишеност, очишћење, оздрављење…

У реду. То оно и јесте.

Али због чега се и други режисери тако не опуштају?

Једни не умеју да свирају на гитари. Други су заокупљени зарађивањем новца. То је за њих губљење времена.

У својим критикама често се обрушавате на Холивуд. Некима то изгледа као неки инат. Јер упоредо са масовном продукцијом, упоредо са Брус Вилисом, Холивуд је створио и немало ремек-дела. Шта вас то конкретно узрујава?

Ја уважавам онај Холивуд који је постојао до 60-их година. Данас је то фабрика за производњу видео-игара.

Делите ли тачку гледишта по којој је човек дужан да увек, целог свог живота тражи истину, да сумња, да напушта пређашње заблуде, како би стигао до нових… И ако је тако, кажите ми да ли се силно разликује садашњи Кустирица од оног и онаквог, какав је био, рецимо, пре тридесет година?

Не, не разликује се много. То је још увек онај страсни чудак (Кустурица је изговрио много јачу реч, прим. репортера).

Хоћете тиме да кажете да сте задржали све заблуде и грешке младости?

Не, разуме се. Од чега је почео Први светски рат? Од пуцња Гаврила Принципа. Сећате се? У његовом имену су два смисла. Архангел Гаврило и морални Принцип. Настојим да сачувам своју веру у Бога и високе моралне принципе. Бог ме је видео. Помагао ми.

Је ли вам познато како је мало људи на свету који се баве искључиво послом који воле. Ја сам један од тих ретких срећника.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here