Крст на Сат кули је симбол слободне Црне Горе и одбрањене вјере – ту треба вјечно да стоји
1 min read
Пише: Никола Милић
Реису свака част што бар посједује опште знање и културу и зна да се ради о крсту, а не о „смјероказу“ као што тврде „интелектуалци“ из локалних и државних институција.
А тај крст је на Сат кули више од сто година. Постављен је мало након ослобођења Подгорице од турске окупације 1877. г. и представља симбол тога ослобођења, симбол побједе црногорске војске над турском тј. хришћанске над исламском. Против бегова и паша, остала је вјера наша! Зато крст треба да се врати!
На истој тој Сат кули вјековима су стајале пободене одсјечене главе Црногораца који су само бранили и одбранили своју земљу, свој народ и своју вјеру. На то су Турци кидисали вјековима али тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, ал’ зубе поломи. Крст је симбол наше побједе над том тиранијом.
Кроз историју, у вријеме Вељег рата и раније, била је пракса у Европи да се по освајању града руше грађевине непријатељске културе. А Сат кула је била мртвачница нашег народа. Али, краљ Никола је био испред свог времена, одмах након Берлинског конгреса 1878. и краја рата, прихватио је у нашу независну, међународно признату и територијално проширену Црну Гору све муслимане и католике као равноправне грађане. Опростио им је вјековно непријатељство. Од тада још постоји мултиетнички и мултиконфесионални склад у Црној Гори, али зашто сад реис и многи муслимани то подривају?
Крст на Сат кули је симбол слободне Црне Горе и симбол одбрањене вјере православне. Зато, ту треба вјечно да стоји као што је вјечна и Црна Гора.
И што се наглашава да је крст Душанов? Је ли то неки проблем? Немањићи су неодвојиви од Црне Горе. Немања се родио у Немањином граду на обалама Рибнице, Свети Сава је раширио православље међу Црногорцима и успоставио зетску епископију, данас црногорско-приморску митрополију, цар Душан је као млади краљ био владар Зете, а Зета у држави Немањића увијек имала повлашћен положај као стара краљевина још за вријеме Војислављевића. Зашто Душанов крст у јасно негативној конотацији? Каква је то србофобија?
И пошто реису већ сметају крстови, сметају ли и они са грба и заставе? Имамо их три. Смета ли можда и орао? И он потиче од Душана и Немањића.
И још нешто. Како то да реису не сметају минарети и исламски симболи на Аја Софији у Истанбулу? То је била православна црква, симбол Византије и православља. Или можда кад се на православне грађевине постављају исламски симболи то је у реду а обратно никако не може? Зашто му не сметају исламске земље као Турска, С. Арабија, Тунис, Алжир… Свака има полумјесец на застави.
Али не, гдје су муслимани већина то је у реду, а гдје су хришћани већина, ту не могу да стоје крстови као симболи наше културе и вјере. То је непринципијелно и лицемјерно са реисове стране и мора да схвати да су за ову државу крварили баш под крсташ барјацима наши славни преци бранећи прво вјеру па државу. Данас је Црна Гора грађанска и сви треба да имамо једнака права, па и муслимани, али не требају и не смију да подривају темеље Црне Горе. А темељ Црне Горе је крст. Између осталих и овај крст на Сат кули. Одрекнемо ли се њега, одрекли смо се себе.
И реису би паметније било да пита гдје је на стотине депортованих невиних црногорских муслимана за вријеме рата 90-их година. И тада су на власти били ови исти, па не знам како може бити у добрим односима са крвницима својих. Боље да то преиспита, а крст нек остави на миру.
Није му могло ништа ни сво Османско царство са три континента, па неће ни он.
Извор: Фејсбук
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
svaka čast za tekst
То није тачно – Турци су у првих сто година збрисали све што су могли, нису оставили циглу на циглу. Јер кад избишеш материјалну културу, следећа генерација памти али она иза ње нема чиме да докаже, све им се своди на хвалу. А онда пишеш нову историју, побједничку, како си затекао племена која лутају, и која су Турци из Монголије морали доћи да цивилизују. Ако вам је тешко да повјерујете да се тако десило код нас упитајте се гдје су градови велике Византије? Гдје су грађевине, путеви? ништа остало није. Остала је Аја Софија, Акропољ, мало Бара и понегдје понешто… остао је Бар јер су и Турци негдје морали да живе. Градско становништво, хришћанско је протјерано из свих градова, а они су се забрикадирали иза зидина. Кад је освојен Цариград нису знали ни канализацију да користе, него су довели робље из Београда да га одржава.
И сад ми немамо право да држимо крст? Да славимо побједу? Шта је следеће, да неже тражити да нам се главе опет натакну на колац, да тиме украсио САт кулу?
„пашће лите и убиће дите“ (лите је камен, а изјава је младина, на дан свадбе кад су је у кућу довели… а, погледала, на страни над авлијом, у стијене)
ислам у наше крајеве јесте дошао СА ОКУПАТОРОМ и прихваћан је у том кључу, ПОД ОКУПАТОРОМ ширено папистичко католичанство, нема ту „просветљења“, тако да иде даље све својим током… све је материјалистички, ко је у међувремену пронашао бога, слава Богу
а Јован Цвијић је обрадио типове, давно…
у обавезној лектири треба да буде сва Вукова збирка, „Чувај се сењске руке“, …
…“Ето, у тај поредак узидао је он, без потребе и вољно, по неком нездравом нагону кога сам не схваћа, сву своју младост, све своје многоструке дарове. Закопао је у то османлијско сметиште које ће први ветар разнети, и што више увиђа његову одвратност све се више затрпава у њега. Упрегнуо се несвесно, служи свесно. А та мрска служба долази му ноћу, пред лицем савести и у мирном светлу логике, као одвратно чудовиште; хиљаду разлога има против себе а ни једног оправдања…“, Иво Андрић
(Политика, 6. јануар 1931. године)
http://www.politika.rs/scc/clanak/358724/Mrak-nad-Sarajevom
https://www.rastko.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-clanci.html#31
…“Кад је у Турској под утицајем европских држава започела реформа акција, завођењу рефорама најљуће су се опирали босански феудалци. Није то био отпор против укидања или сужавања њихових легитимних права, није то била ни борба за тобожњу аутономију Босне и Херцеговине, као што то погрешно стоји забиљежено у неким историјским ђелима. Треба не знати психологију бошњаклука у суштини његовој, па вјеровати у ово погрешно мишљење. Зар феудални бошњаклук са својом духовном тромошћу да се издигне до те велике идеје? Зар босански феудалци, који нити знају нити су икада знали ни субашама својим да ухвате рачуне, зар они да извојште и организују једну самосталну управну цјелину? Њихов отпор против рефорама није ништа друго него борба једног празноглавог елемента нерада и нереда који се је дигао против свих законитих обавеза према друштву и држави, који је облапорно зинуо да узме све и да ништа не да…“, Петар Кочић
+ПРЕУЧИО, Момо Капор
Догодило се да су ме, потпуно случајно, пријатељи из варошице Н. одвели у једну трошну приземљушу, око које кљуцају пилићи, ко старије сестре познатог европског интелектуалца, којег годинама срећем у Њујорку, Паризу и Женеви.
Запањих се кад видех родну кућу овог знаменитог човека и постарију жену која га је одгојила и подигла после смрти родитеља. Помислих како би било добро и поштено написати велику добру књигу о старијим сестрама, тим мученицама без младости, које су се одрекле свега само да изведу млађу браћу на пут. Вечито у црном, пре времена остареле, никада ништа ни од кога нису тражиле; само су давале и давале…
У животу сваке неудате старије сестре постоји увек неки дивни, већ заборављени човек (чију фотографију чува у старој празној бомбоњери), нека раскинута веридба или, једноставно, осећање да се нема права на срећу и сопствену фамилију док брат не одрасте, а тада већ бива касно за било шта. Те благословене неудате баба-девојке, како их зову у Србији, много старије од својих година, бориле су се за браћу до последњег даха, све док не остадоше без ичега, у мемљивим приземним собичцима, гордо кријући неправду од света и комшилука, коју су им нанеле господске снаје што су им поотимале рођену браћу.
Испуцали линолеум на патосу, нацепкана дрва испод шпорета, шкиљава сијалица од двадесет пет свећа и треперави црно-бели телевизор без тона, уместо којег се чује само тиктакање лименог будилника…
Послужени слатком од дуња (које не могу да престанем јести), седимо у тој скромној кухињи, добро познатој из детињства свих провинцијалаца, док се скупљају комшије, жељне разговора.
Годинама пратим каријеру њеног брата, још од оних дана када је као сељаче стигао у главни град. Сећам се свих његових џемпера плетених од разнобојне сељачке вуне и готово свих љубави и битки за стипендије које ће га, једна по једна, одвести далеко у свет… Чудим се како то да ништа од овог предела, ни овог кућерка под сасушеним орахом, ништа од ових мириса и акцената, није продрло у његову прозу очишћену од свега овдашњег, пуну притајеног гађења над кишама, блатом и летњом прашином; згражања над варварским клањем и шурењем свиња у децембру (чварке је, ипак, јео у своје време), док се нахерена палачинка крчма „Европа“ на крају његове улице, у којој су му седели и деда и отац, временом претворила у најцрњу метафору балканског кала. Читам пажљиво његове интервјуе у новинама, у којима смо му непрестано за нешто криви. Изгледа као да нам је, пошавши у свет, оставио на чување неку идеалну земљу, а ми је, простаци и незахвалници, упропастили. Преводилац енглеске поезије, писац есеја у којима је тек свака пета реч српска (не рачунајући везнике), потписник мировних прогласа и члан међународних форума, од младости је прескакао векове бежећи од свог скромног порекла. Највећа похвала коју је добио била је она да уопште не личи на Србина и да стране језике говори савршено, без акцента!
Годинама не могу да дефиншем ту врсту издаје, јер је гађење над својим народом, такође, издаја; годинама покушавам да пронађем разлоге или неку давну повреду која га је на крају довела до изјаве да су „Срби започели овај прљави рат“ и никако не успевам да пронађем ту танану нијансу и да је преточим у речи и слог… Али, ево, док седимо у полумрачној кухињи његове старије сестре, пијемо преслатку кафу (коју није он послао из белог света) и причамо, због ње, све најлепше о њему, мој мудри народ, који тако непогрешиво уме лако и просто да објасни и најсложеније ствари, проговара кроз уста комшије, пензионисаног поштара, једну једину реч која замењује тоне исписане хартије. Он, који га познаје од малих ногу, завијајући отврдлим прстима цигару, каже ми у поверењу, мрмљајући себи у браду да остали не чују:
„Преучио!“
У тој мудрој речи има и сажаљења и праштања… Преучио! Вредело је путовати пет-шест сати аутобусом по то, како једноставно, помало разочаравајуће „преучио“, изречено кроз дубок уздах, благо и без икаквог гнева, зависти и злопамћења.
…“ Да превод Библије није којим случајем стигао до Црне Горе, довољан би био „Горски вијенац“…
+Челе Рашовића, Рајко Петров Ного
https://www.youtube.com/watch?v=16r_Ltv8bRs
+Милица, једна у мајке, Ој весела веселице, Ксенија Цицварић
https://www.youtube.com/watch?v=uhHUycSKTfE
PA GDJE KIDIŠU OVI NESRETNI NASI KONVERTITI ?KIDIŠU NA SVOJE OTAČESTVO ,NA SVOJU ISTORIJU,SVOJU KRV I DUH!TO ŠTO SU PROMIJENILI VJERU ,NIJESU PROMIJENILI NACIJU I KRV !NEKA POGLEDAJU KOOALICIJSKE PARTNERE IZ SINĐINE VLADE,ŠIPTARE ,PA ĆE VIDJETI KAKO LJUDI POŠTUJU SVOJU NACIJU NEZAVISNO OD VJERE!ŠIPTAR ,KATOLIK,PRAVOSLAVAC ALI MUSLIMAN POSTUJE SVOJU NACIJU I TO JE ZA POŠTOVATI!OVA NAŠA PREVJERNA BRAĆA I JEDNA I DRUGA MUSLIMANI I KATOLICI CIJELO VRIJEME KIDIŠU NA OTAČESTVO,SLAVNO IME I SVOJU KRV!BILO KOJI NEPRIJATELJ U ISTORIJI DA SE POJAVI PROTIV NAS ONI SU SA NJIM !BILO TO MLEČANI,TURCI ,NJEMCI ,TALIJANI ,FAŠISTI ,NACISTI NATOVCI …
A što su naši „konvertiti“nesrećni a Crnogorci koji su se pocrbili nijesu no su srećni?
Najbolje namjestit jedno gnijezdo za rode i miran montenegro .
Dako to animira na bolji natalitet.
Mladi Nikola Milić je izgleda puno čitao epsku poeziju ali nije bilo nikoga da mu je objasni a on sam je nikada nije razumio. Malo je dopunjavao obrazovanje i u Informeru ili na Wikipediji.
Nije bila baš redovna praksa da se ruše osvojeni gradovi. Turci su osvojili Bar pa nijesu ništa srušili; i danas stoje prelijepe kuće sa renesansnim balkonima, pravo ogledalo hrišćanskog načina života. Doduše Nemanjići su popalili sve gradove kada su osvojili ove teritorije, pa on valjda gleda kroz to. Odsječene glave su pobijali i turci i crnogorci, ne može se reći da je neko to radio više a neko manje, takav je bio tada običaj. Utvrđenje na obali Ribnice je turska tvrđava ali oni koji žele da vjeruju u bajke neka slobodno vjeruju.
Multietnički i multivjerski život je postojao i prije kralja Nikole. I u Otomanskom carstvu je živjelo preko 50 nacija svih mogućih vjera i niko nikoga nije dirao. Imao si problema ako si protiv vlasti i ako ne plaćaš porez, a ne ako si neke druge vjere. Ovdje ljudi tragično ne znaju da turci nijesu nikoga silom tjerali u islam. Njima to i religija strogo zabranjuje. Uostalom da su progonili hrišćane kako bi ostala Patrijaršija do današnjeg dana u Istanbulu? Trebalo bi da pođete tamo i pogledate kakvim skromnim životom žive ti ljudi pa da to uporedite sa ovima kod nas.
Neko je nekad postavio taj krst na Sat kulu. Neko je i Aja Sofiju pretvorio u džamiju. Ali su turci posle proglašenja Republike uvidjeli grešku i danas je to muzej. Radi se restauracija i uklanjaju se tekstovi na arapskom a ponovo se pojavljuju prvobitne freske. U tim arapskim tekstovima ne piše ništa drugo osim: “Bog je veliki“ i sl. Radi se restauracija i Sat kule i treba procijeniti treba li krst da stoji na njoj. Tu mu svakako nije mjesto i on tu ne pripada, ali vagaće se i neke druge stvari i on može tu ostati još neko vrijeme kao što još stoje minareti oko Aja Sofije. A taj krst ima veze sa Dušanom taman koliko i sa sv. Savom ili Franjom Asirškim. Postavljen je kao simbol oslobođenja a kad vi forsirate ovakve priče ljudima sve više postaje simbol još jednog pokušaja srpke okupacije i bojim se da će ostati u podrumu. Zašto vi doživljavate da taj krst više pripada vama nego nama? Ovo je naša zemlja i to je simbol naše istorije i kulture i nemojte ga vi braniti od nas. Kakvi ste vi četnici tikvani.
Ako su Turci okupatori, onda smo i mi isto to. Obzirom da nijesmo starosjedioci, no smo se doselili ovdje, protjerali, likvidirali ili asimilovali zateceni narod ili vise njih. Razlika je samo u istorijskom periodu – mi smo dosli prije Turaka.
Sahat kula je istorijski spomenik, pripada svim gradjanima Podgorice, ali trebalo bi uvaziti cinjenicu da je i kulturno dobro muslimanskog/bosnjackog naroda. Krstu nije mjesto tamo, kao sto nije ni polumjesecu na nekom hriscanskom objektu slicne namjene. Nepotrebno se izazivaju medjunacionalne tenzije.
okle ti okupator kad si ti tisucljetni dukljanin potomak kraljice teute i muza joj agrona sa konika , arapsko haradinaj azijatske fizionomije, nidje veza sa slavenima nemas
PA KAKO DO SADA MU JE BILO MESTO ,A OD SADA NIJE
KAKO TO NE RAZUMEM?
То са окупацијом у 7 веку коју телале припадници бечко-берлинске школе, а коју су овде раширили швапски ђаци, није ничим доказано, сем псеудо-Порфирогенитом, чији се наводни препис изнебуха појавио почетком 17. века, а да пре тога нико за тај рад, пуних 150 година након пада Цариграда, нико није чуо! Других доказа о наводној сеоби Словена у 7 веку, или наводном „геноциду“ несловенских староседиоца – нема! Тврдим као правник: Да се наводни „порфирогенит“ предложи као материјални доказ на неком претресу у било којој судници, био би глатко одбијен као ноторни фалсификат!
U STAROME UTVRDJENOME GRADU BARU UZ SVE CRKVE I KATEDRALE SU PRIKACENI MINARI
Да баш читам књигу о Шестанима гдје има доста података како су цркве у Бару претварали у џамије и Турци били охоли према хришћанима… да ли да се руше све такве џамије по ЦГ? да би се вратиле цркве било католичке или православне,небитно?