Насловна Друштво Ковић: Избором између слободе и страха сусрећемо се са светосавским и косовским...

Ковић: Избором између слободе и страха сусрећемо се са светосавским и косовским заветом

0
ПОДИЈЕЛИ

Кроз избор између слободе и страха, истине и лажи, пожртвованости и саможивости, ми се свакодневно сусрећемо са светосавским и косовским заветом, казао је Милош Ковић на светосавској бесједи у Подогорици.

Он је навео да сви знамо колико у страшним догађајима деведесетих година има српске одговорности и последица одрицања од светосавског и косовског завјета, али је ипак нагласио да нација која су свом сјећању има Светог Саву и Светог кнеза Лазара, Мишар, Вучји До, Цер, Колубару, али и Јасеновац, „Олују“ и „Милосрдног анђела“, нема ни права да се преда, ни разлога да трпи насиље.

„Срби не могу и не умеју да се одрекну слободе, јер су њоме пелцовани пре много векова“, истакао је Ковић.

Његову бесједу преносимо интегрално:

„Ваше Високопреосвештенство, часни оци, браћо и сестре,

Свака епоха је преломна и сваки дан је пресудан. Сваког тренутка суочавамо се са Слободом да одаберемо и одлучимо. Свака, и најмања ситница о којој брзо и рутински судимо, крије скривена значења и непредвидиве последице.

Кроз избор између слободе и страха, истине и лажи, пожртвованости и саможивости, ми се свакодневно сусрећемо са Светосавским и Косовским заветом. Свака Светосавска беседа би, верујем, требало да садржи очинске, јеванђеоске речи Светог Саве упућене игуману манастира Студенице Спиридону, у писму насталом у Јерусалиму, 1234. или 1235. године:

„Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мога завета. Да, ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби, која је корист?“

И у песми „Пропаст царства српскога“ „соко тица сива, светитељ Илија“ „цару Лази“ стиже из Јерусалима. На светитељево питање „коме ћеш се приволети царству?“ кназ Лазар одговара да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“.

Свакога дана ми се, дакле, сусрећемо са Светим Савом и Светим кнезом Лазарем. Дођу, међутим, времена посебно бременита искушењима и препуна питања на које ваља дати брзе и праве одговоре. Такво је и наше доба. Видели смо смене целих епоха, распадање моћног Варшавског пакта, пропаст Совјетског Савеза, промене граница, крваве ратове и разарање Југославије. Нама који се сећамо оног старог света, понекад се чини као да смо живели два различита живота, пре и после пада Берлинског зида, уједињења Немачке и разбијања Југославије.

Искусили смо вишедеценијску, систематску, антисрпску хистерију у западним медијима, за којом су дошли масовни, припремљени, некажњени злочини над Србима. Ти методи и механизми потпуно су упоредиви са оним што је у нацистичкој Немачкој и Европи, учињено Јеврејима. Оно о чему су Анте Павелић и Адолф Хитлер могли само да сањају, остварили су Фрањо Туђман и Бил Клинтон: Срби из Хрватске су побијени и протерани. Иста судбина стигла је Србе у Сарајеву и, најстрашније и најсистематичније, на Косову и Метохији. Преостали Срби у Хрватској асимилују се у Хрвате. У Црној Гори, бивши Срби који су „продали веру за вечеру“ и приграбили полуге државне моћи, надреалним идентитетским инжињерингом, покушавају да претопе Србе у Црногорце. Хладне и слузаве пипке ове хоботнице осећамо и ми у Београду. Такве клике уосталом, има и Србија; она је под сталном уценом да ће бити поново нападнута и коначно распарчана. Део њене територије, Косово и Метохија, већ се налази под непријатељском окупацијом.

Сви знамо колико у овим страшним догађајима има српске одговорности и последица одрицања од Светосавског и Косовског Завета. То је, међутим, питање за савест наших генерација и генерација наших очева и дедова. Ове младе људе, који су вечерас са нама, чекају њихова искушења и њихове победе, које се морају задобити. Нема разлога да од њих захтевамо да плаћају рате и камате за наше лакомислене, коцкарске дугове. То што су вечерас са нама показује, међутим, да они знају да, упркос свему, одговоре на суштинска питања могу да им дају само праотачки Завети и предања. Они нису људи који ће се свађати са својим очевима. Није ли одрицање од сопствених предака и националних традиција, уосталом, сама суштина пропале глобалистичке, убилачке, неолибералне идеологије и њених црногорствујушчих чеда?

savindan podgorica Ковић: Избором између слободе и страха сусрећемо се са светосавским и косовским заветом

Јер, време ових младих људи тек долази, а са њима долази и наше време. Одавно смо разумели да од непријатеља не можемо да очекујемо ни добру вољу ни милост. Због тога, међутим, не треба да, како се то у Србији каже, „мењамо свест“, нити да се, како се то у Црној Гори чини, одрекнемо српског националног идентитета. Кукавичлук и конвертитство не воде у спасење, него у поругу и срамоту. Потребно је, напротив, само да останемо оно што су били наши преци и што јесмо, и да спремни сачекамо промене.

Реч је, наравно, о ономе што се назива променом односа снага у свету. То се, ево, догађа, и то брже него што су се многи од нас надали. Нашим нараштајима, који су се већ нагледали толиких чуда, сада је дато да присуствују наглом слабљењу евроунијске, па и америчке империје. Искуство нас учи да будемо опрезни и стрпљиви. Чињеница је, међутим, да се данас у Србији, Републици Српској и у Црној Гори у будућност гледа са поуздањем каквог није било у последњих неколико деценија.

Долази време нових прилика и нових искушења. Какве ћемо одговоре дати и да ли ћемо поново осрамотити претке и постидети потомке, зависиће, опет, понајвише од наших слободних одлука.

Важно је, међутим, да разумемо да, у сфери духа, већ имамо најважније услове, или ресурсе, за победу. Они су у нашој прошлости, садашњости и будућности. Потребно нам је дубинско и стварно разумевање националне историје. Тек тада она ће моћи да буде наше упориште и извор охрабрења. Нација која су свом сећању има Светог Саву и Светог кнеза Лазара, Мишар, Вучји До, Цер, Колубару, али и Јасеновац, „Олују“ и „Милосрдног анђела“, нема ни права да се преда, ни разлога да трпи насиље. Срби не могу и не умеју да се одрекну слободе, јер су њоме пелцовани пре много векова.

Потребно је, међутим, да живимо у свом времену, да добро познајемо савремени свет, како онај који сматрамо пријатељским, тако нарочито онај који у нама види непријатеља. Међу Србима, нарочито у расејању, има сасвим довољно оних који тај свет познају довољно дуго и темељно, и који су спремни да послуже своме роду и отечеству.

Коначно, наше главно упориште није ни у прошлости ни у садашњости, него у будућности. Оно је у нашој вери, у идеалима које, неизмењене, предајемо у наслеђе својим потомцима. Ту веру и те идеале, већ вековима, чува наша српска црква.

sv sava Ковић: Избором између слободе и страха сусрећемо се са светосавским и косовским заветом

Подстицаји за дубинско разумевање националне историје налазе се свуда око нас. Шта за нас данас значи шестогодишњица од оснивања недавно обновљеног и оживелог манастира Ком? Његова црква Успења Пресвете Богородице представља гробно место Црнојевића. У њој почивају оснивачи манастира, Ђурађ и Љеш Алекса Црнојевић, као и син и наследник Ђурађа, Стефан Црнојевић са женом Маром, Скендербеговом сестром. Сачувани натпис на гробу Љеша сведочи о томе какав је значај придавао чињеници да је био војвода деспота Стефана Лазаревића: „Сиа плоча, деспота Степана воеводе му, Љеша Црнојевића“.

У Зети, у другој половини 15. века, у сукобима Венеције и Турске, после пропасти деспотовине, Црнојевићи су остали последњи самостални српски владари и последњи браниоци православне вере. У прогонима којима су Зетске митрополите, упоредо са ширењем поседа Венеције, подвргавали римокатолици, Црнојевићи су помагали премештање седишта митрополије из манастира Светог Михаила на Превлаци у Будву, у Пречисту Крајинску, одатле у манастир Светог Николе на Врањини, потом у Ком, на Обод и на крају, са ширењем турске моћи на Скадарском језеру, на Цетиње. Кратко време Ком је, дакле, био седиште Зетске митрополије.

У Краткој историји Црне Горе митрополита Петра I Петровића Његоша, посебна пажња поклоњена је преласку власти над Црном Гором са последњег Црнојевића, Ивановог сина Ђурађа, који је напустио очевину, на митрополита зетског Германа. Скоро у исто време када је Ђурађ Црнојевић напустио Црну Гору, сремски деспот Ђорђе Бранковић напустио је и власт и титулу да би се замонашио, негде између 1497. и 1499, и то тајно, по угледу на Светог Саву, да би неколико година касније био рукоположен за митрополита.

Симболични значај ових догађаја и њихова истовременост нису случајни. Историја Кома и Црнојевића, као и Косача и Бранковића, последњих средњовековних српских владарских династија, подстиче, заиста, на размишљање о односима између државе и цркве у српској историји. Друга половина 15. века и 16. век представљали су време преласка власти из руку српске властеле на српску црквену хијерархију. У потоњим вековима, без државе, унутар Османског и Хабзбуршког царства, као и млетачких територија, Срби ће живети у теократији, у којој су патријарси, владике, монаси и свештенство, били њихове духовне и световне старешине. Османско царство обновило је Пећку патријаршију (1557) из прагматичних разлога, да би стекло подршку Срба у предстојећим, одсудним ратовима против Хабзурговаца. Оно је веровало само српским потурчењацима, какви су били Станиша Црнојевић, потоњи Скендер бег, или Стефан Косача, који ће постати Ахмед паша Херцеговић. Ипак, вредна је пажње чињеница да је једно шеријатско, муслиманско царство обновило православну патријаршију у времену у коме је, у Вартоломејским ноћима и верским ратовима, римокатоличка црква покушавала да у корену затре покушаје Чеха, Немаца, Холанђана, Енглеза и осталих протестаната да својим црквама дају национално обележје.

У вековима постојања Пећке патријаршије, од 1557. до 1766, док су Срби живели без своје државе, као иноверци, под влашћу једног шеријатског царства и две римокатоличке државе, ојачан је и уобличен посебан идентитет Срба као заједнице Завета, вере и сећања, са средишњим култовима Светог Саве и Светог Симеона, Немањића и Светог кнеза Лазара. На пространим територијама унутар граница Пећке патријаршије признато је и учвршћено присуство српског народа. Црногорска теократија била је последњи одсјај Пећке патријаршије. Епоха теократије у историји српског народа завршиће се тек смрћу Његоша 1851. и претварањем Црне Горе у још једну српску кнежевину.

Његош као да је био свестан постојања симболичног лука који га је спајао са последњим Црнојевићима. Са њим се завршило оно што је после Црнојевића започело. Он је управо у Кому 31. јануара 1831. рукопроизведен за архимандрита. Занимљиво је да је Његош ипак имао недоумица о томе ко је у Кому сахрањен. Он је овај манастир, у писму руском конзулу у Дубровнику Јеремији Гагићу, описао као место „ђе је Иванбег Чернојевић погребен“.

Жарко Видовић је одрицање кнеза Лазара од „царства земаљског“ и опредељење за „царство небеско“ тумачио као израз историјске свести српског народа о томе да је време државе прошло, и да је црква постала истинско исходиште и уточиште српског народа и његових завета. Под синтагмом „царство земаљско“ крије се, уствари, држава, док би „царство небеско“ била црква. Жарко Видовић иде и даље, па указује на исклизнућа која ће, у свести српског народа, као заветне заједнице, изазвати култ државе, успостављен у 19. веку, по угледу на Немце.

Било би, наравно, детињасто умањивати значај стварања две слободне српске државе, Србије и Црне Горе. Није сваком народу дато да својим јунаштвом и својом муком ствара државе. Уз то, сви балкански народи су у 19. веку имали стране, германске династије, док су само Срби имали чак три своје, српске, националне династије.

Па ипак, морамо се запитати какве су биле последице својеврсног европског култа државе и државности који је у 19. веку захватио и Србе. Наглашавање посебних државности и династичких интереса заоштравало је односе између Србије и Црне Горе да би, у последњим годинама владавине краља Николе, међусобни односи пали на најниже гране. Политичке елите у Србији су, у уверењу да држава може да споји и оно што је вековима било неспојиво, да ствара, одгаја и укида нације, пожуриле да, чим се за то указала прилика, српску националну државу замене вишенационалном и мултиконфесионалном Југославијом.

sveti sava blagosilja srpčad Ковић: Избором између слободе и страха сусрећемо се са светосавским и косовским заветом

Култ државе и државности код Срба надживео је 19. век, да би се обновио у марксистичком виду, увезеном из Совјетског Савеза. Комунисти су своју доктрину доласка на власт засновали на преотимању државних полуга моћи и завођењу диктатуре, коју су еуфемистички назвали „диктатуром пролетаријата“. Сећам се да смо из марксизма учили да смо, за разлику од земаља Варшавског пакта које су градиле „етатистички социјализам“ ми имали свој, „самоуправни социјализам“. Показало се, међутим, да је наш тип социјализма на територији Југославије породио чак шест републичких етатизама, којима су се придружила још два покрајинска етатизма, изграђена на територији Србије. Републике-државе су, у име пролетерског интернационализма и обрачуна са великосрпским централизмом, стварале нове нације и однеговале нове национализме. Данас видимо и знамо до каквих нас је то последица довело.

Из ове традиције потекло је позивање на државност и државну посебност у кампањи за отцепљење Црне Горе од СР Југославије. Несмењива клика, која је задржала власт и у независној црногорској држави, под заштитом и на подстицај САД и ЕУ, наставља посао из Титових времена, па покушава да преко државе створи црногорску нацију, црногорску цркву и црногорски језик.

У Црној Гори држава се, дакле, окренула против својих грађана. Међу њима су се многи вратили цркви, оном виду организовања у коме су њихови преци вековима живели. Данашњи српски национални идентитет, после свих дисконтинуитета и прекида 19. и 20. века, није само црквен. Па ипак, данас само српска црква успешно прелази наметнуте балканске границе и спаја Србе у Црној Гори, Србији, Републици Српској и Хрватској; само она је у стању да сачува идентитет Срба у САД, Канади, Немачкој, Британији или Француској. Она то, уосталом, ради вековима. Само црква представља наш прави, суштински, непрекинути континуитет са временом Светог Саве. Својом скоро непромењеном вером, култом и предањем, она наша данашња, збуњена поколења непосредно спаја са поколењима Светог Саве, цара Душана, Светог кнеза Лазара, Ивана Црнојевића, владике Петра ИИ Петровића Његоша или Карађорђа.

У временима која долазе мораћемо да се вратимо себи. Али ко смо ми? Ни лична историја свакога од нас нити национална историја и традиција нису једнозначни и лако схватљиви. ‘Упознати себе’ – задатак није лак. Али, има ли важнијег и достојнијег прегнућа?“

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here