Коста Радовић: Нисам питао Комитет, али су нас подржали

Ју­би­леј књи­жев­них су­сре­та „Пје­снич­ка ри­јеч на из­во­ру Пи­ве”, ко­ји су на­ста­ли 1970. го­ди­не као „ју­го­сло­вен­ски”, сва­ка­ко је је­дан од нај­ве­ћих књи­жев­них и кул­тур­них до­га­ђа­ја дру­ге по­ло­ви­не 20. ви­је­ка и да­нас. Ови су­сре­ти има­ли су и има­ју и ме­ђу­на­род­ни ка­рак­тер, под­сје­ћа идеј­ни тво­рац пје­сник Ко­ста Ра­до­вић.

,, Би­ло је то ве­ли­ко из­не­на­ђе­ње уте­ме­љи­ти, кон­цеп­циј­ски утвр­ди­ти, раз­ви­ти та­кву књи­жев­ну ма­ни­фе­ста­ци­ју у бес­пу­ћу, ка­ква је би­ла та­да Пи­ва, са ле­ди­не, без бу­џе­та.Ово књи­жев­но чу­до отво­ри­ло је ка­пи­је нај­ве­ћим пје­сни­ци­ма и књи­жев­ним кри­ти­ча­ри­ма он­да­шње Ју­го­сла­ви­је, и ти нај­ве­ћи упра­во су же­ље­ли да до­ђу на из­вор ри­је­ке Пи­ве, код ста­рог ма­на­сти­ра, у при­род­ни искон ти­ши­не и ље­по­ту, при­је по­то­па при­ро­де, исто­риј­ских спо­ме­ни­ка, гра­ђе­ви­на, мо­сто­ва и до­мо­ва„, ка­же Ра­до­вић.

Су­сре­ти су на­ста­ли из ње­го­ве по­бу­не про­тив, ка­ко ка­же, ап­сур­да ко­ји се на­зи­ва – по­топ све­га што је би­ло у Жу­пи Пи­ви.

,,Ло­мио сам се из­ме­ђу тог ап­сур­да, тра­ге­ди­је, пио сам, на­ги­њао смр­ти, док ми ни­је са­зре­ла иде­ја: на из­во­ру ри­је­ке по­че­ти пје­снич­ке ве­че­ри при­је не­го ри­је­ку за­ро­бе тех­но­кра­те и би­ро­кра­те. Ис­ко­ри­стио сам по­че­так град­ње бра­не у Мра­ти­њу и се­о­бу древ­ног Пив­ског ма­на­сти­ра као пот­по­ру пу­бли­ке. У тре­нут­ку, пред по­топ, 1975. и 1976. би­ло је 5.000 хи­ља­да слу­ша­ла­ца, а на пр­вој ве­че­ри 2.000 слу­ша­ла­ца. Та­кав пје­снич­ки уз­лет до­тад ни­је пам­ти­ла ни Ју­го­сла­ви­ја, ни Цр­на Го­ра, ни Евро­па“,ка­же Ра­до­вић.

Ор­га­ни­за­то­ри су ис­ко­ри­сти­ли тех­нич­ко – ор­га­ни­за­ци­о­не мо­гућ­но­сти Ме­ђу­ре­пу­блич­ке кул­тур­но – про­свјет­не за­јед­ни­це из Пље­ва­ља, јер Пи­ва та­да, ка­же Ра­до­вић, ни­је има­ла ни ми­кро­фон, ни хар­мо­ни­ку, ни во­ди­те­ља.

,, Био сам у по­чет­ку све, па и во­ди­тељ и до­ма­ћин, али и маг за ор­га­ни­за­ци­ју и рад без им­про­ви­за­ци­је. На су­сре­те у Пи­ви ни­је мо­гао до­ћи би­ло ко! Би­вао сам и на уда­ру иде­о­ло­ги­је и би­ро­кра­ти­је ло­кал­не, др­жа­ли су се пар­тиј­ски са­стан­ци да ме оне­мо­гу­ће јер ни­је­сам „пи­тао Ко­ми­тет” али кад се по­ја­вио прст пу­бли­ке и пи­са­ца из ци­је­ле зе­мље и од­јек су­сре­та по­ста­ло чу­до – све се ућу­та­ло, а том трен­ду по­др­шку су да­ли и по­је­ди­ни по­ли­ти­ча­ри свје­сни ври­јед­но­сти ове књи­жев­не по­ја­ве, на­ро­чи­то Вељ­ко Ми­ла­то­вић, ко­ји ни­је гла­сао за по­топ Пи­ве“, при­сје­ћа се Ра­до­вић.

На Пи­ви су го­во­ри­ли по­е­зи­ју нај­ве­ћи пје­сни­ци оног до­ба: Де­сан­ка Мак­си­мо­вић, Сте­ван Ра­ич­ко­вић, Вас­ко По­па, Ми­ка Ан­тић, Дра­го­мир Брај­ко­вић, Бла­жо Ко­не­ски, Ве­сна Па­рун, То­маш Ша­ла­мун, сви нај­зна­чај­ни­ји пје­сни­ци из Цр­не Го­ре… Ре­дов­но смо ор­га­ни­зо­ва­ли сим­по­зи­ју­ме о ве­ли­ким пи­сци­ма. Ме­ши Се­ли­мо­ви­ћу, Бран­ку Ћо­пи­ћу, Ми­ха­и­лу Ла­ли­ћу, Ра­до­ва­ну Зо­го­ви­ћу, Оска­ру Да­ви­чу. Ве­ли­ким пи­сци­ма ор­га­ни­зо­ва­ли смо пор­тре­те – ис­при­чао је Ко­ста Ра­до­вић.

Он се при­сје­ћа да је уви­јек ат­мос­фе­ра би­ла ве­ли­чан­стве­на и при­сна са пу­бли­ком и са на­ро­дом из пив­ских се­ла: Го­ран­ска, Пи­шча, Бре­за­на, Ми­ло­ше­ви­ћа, Се­ља­на…

,,Сје­ћам се мно­гих вра­го­ли­ја ве­се­лих пје­сни­ка Бра­ни­сла­ва Пе­тро­ви­ћа, Спа­со­ја Бла­го­је­ви­ћа, Ми­ро­сла­ва Ан­ти­ћа, Ми­ро­сла­ва Ђу­ро­ви­ћа… Би­ло је ве­се­ло, а сад је ме­ни мно­го ту­жно: не­ма ри­је­ке, ге­не­ра­ци­је по­мр­ле, су­сре­ти ака­де­ми­зо­ва­ни, али ју­би­леј је исто­ри­ја.

,, Кул­тур­но – про­свјет­на за­јед­ни­ца Цр­не Го­ре би­ла је нај­зна­чај­ни­ја ин­сти­ту­ци­ја кул­ту­ре при­је фор­ми­ра­ња Ми­ни­стар­ства кул­ту­ре, има­ли смо око 60 кул­тур­но-умјет­нич­ких и на­уч­них дру­шта­ва у ње­ном са­ста­ву, раз­ви­ја­ли ве­ли­ке ма­ни­фе­ста­ци­је, про­гра­ме у Ју­го­сла­ви­ји и ме­ђу­на­род­ној са­рад­њи. На при­мјер, два про­гра­ма у Кра­ље­ву (1983-1986) (на гро­бљу стри­је­ља­них 6.000 па­три­о­та од ње­мач­ких фа­ши­ста). Као се­кре­тар те За­јед­ни­це ин­тен­зив­но сам ра­дио са ве­ли­ким бро­јем са­рад­ни­ка на ре­а­ли­за­ци­ји про­гра­ма, ко­је је у то­ку ок­то­бар­ских све­ча­но­сти, пре­но­си­ла сва ју­го­сла­вен­ска те­ле­ви­зи­ја – ди­рект­но. На­пи­сао сам и сце­на­рио за тај про­грам, а дру­ги сце­на­рио за исту ма­ни­фе­ста­ци­ју на­пи­са­ли смо Ра­до­ји­ца Бо­шко­вић и ја. У Под­го­ри­ци (он­да­шњем Ти­то­гра­ду), гле­да­ли су се ти про­гра­ми ма­сов­но као не­ка ва­жна фуд­бал­ска утак­ми­ца, пу­ца­ло се и пје­ва­ло. Због тих про­гра­ма био сам пред­ло­жен за Три­на­е­сто­јул­ску на­гра­ду. На­ив­но сам је од­био

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: