Косовски Срби, косовски пасоши, косовски плаћеници

Пише: Горан Петровић

Амерички медиј обмањујућег имена „Слободна Европа“ објавио је пре неколико дана текст који се промовише „потреба“ да Срби затраже такозвана „косовска документа“ а заправо да признају сепаратистичку творевину на тлу КиМ. Аутор тог текста је Маја Фићовић, Српкиња, новинарка и у српским медијима…

Наиме, на Косову и Метохији је створено такво окружење у коме је изузетно тешко па и скупо доћи до било каквог личног документа који издаје држава Србија. Са друге стране, захтеве за прибављање личних докумената такозване „републике Косово“ остваривали су се путем брзих и изнад свега – једноставних процедура.

Такво стање се ствара већ 18 година, постепено али неумитно. Наравно, са циљем да Срби са КиМ лакше прихвате да више у личним документима нису Срби!

Испрва су базне административне станице, Општине и МУП, данас ПУ (Полицијска управа) измештене на територију централне Србије по споразуму из Куманова и резолуцији 1244. Ипак, све што је било неопходно могло се готово уобичајено добавити у „алтернативним“ испоставама ових администрација а документа су била идентична онима које је било који други грађанин Србије добијао. У приватним кућама и једном броју зграда, јер службене просторије су предате администрацији УНМИК-а, биле су смештене службе у којима сте од шалтера до плаћања пролазили уобичајену процедуру са једном једином разликом, на документ који сте захтевали, ако се радило о Личној карти или пасошу, чекало се од неколико па до 15 дана. Уколико нисте желели да чекате или вам се журило, морали сте да путујете до места у коме је су биле измештене службе општине са чије сте територије. Понекад се путовало у приватној организацији а често су постојале и редовне линије а возачи су најчешће већ упознали службенике па би они успевали да пожуре и све вам заврше у једном дану, јер долазите са Косова и нисте у позицији да чекате. Одређене потврде, на пример да нисте осуђивани што је најчешће потребно у случају конкурисања за посао, добијали би сте истог дана. Од 2008. године почињу први проблеми у добављању личних исправа. Ипак, све до 2010. године и то је било готово неприметно. Тада општине такозване „републике Косово“, које српска власт и данас ословљава еуфемизомом „српске општине“ а што једино значи да у њима већински састав становништва чине Срби и ништа друго, и које у потпуности функционишу под патронатом сепаратистичких служби, почињу свој пуни живот. Испрва Тадићева а тек касније и напредњачка власт, постепено гаси српске институције и доћи до докумената постаје све компликованије, спорије, скупље али и теже. На пример, уколико сте желели да промените адресу боравка а да она буде на територији централне Србије – морали сте да испуњавате све оне услове које службе захтевају од сваког другог становника из иностранства, дакле критеријуми који важе за странце важили су и за становнике Србије са територије КиМ. Овдашњим становницима је све ово јако добро познато а новинарима посебно… Али, управо су новинари ти који овакво стање подржавају и промовишу у својим извештајима дајући му најјачи ветар у леђа и стварајући представу о безизлазној ситуацији, избору без избора и једино злу које се „бира“… док заиста нису томе и приближили стање.

Након 2008. године, када је сепаратистичка власт самопрогласила „независнот“, Хашим Тачи је у име нове монструм-творевине нудио по пет хиљада евра за првих десет Срба који поднесу захтев за издавање личних докумената „републике Косово“. Обичан народ се смејао томе, као неком сасвим провидном трику и плиткој досетки. Није то била цифра која би просечног Србина натерала на издају своје државе. Али, изгледа да новинари нису просечни Срби. Први су се полакомили директори Медија Центра из Чаглавице и КИМ радија, такође из Чаглавице. Њих је занимало само једно – где поднети захтев и покупити пет хиљада евра пре него што то учини неко пре њих! Као новинари са највише радног искуства они су представљали одређени ауторитет код других приучених локалних новинара који су се механички поводили за њима. Убрзо, то постаје пожељно а затим и услов за аплицирање за било какав пројекат којима су се медији финансијски одржавали.

Не чуди што су такве услове постављали сепаратистички органи као ни амерички и други спонзори који би долазили из Европске уније али то исто захтевали су и из Министарства при Републци Србији надлежног за културу и медије. Без изузетка ко је био на власти и какав је био режим! Због тога се у медијима и могло врло често наћи оправдање а не ретко и промовисање оваквог потеза! Народ, уз претпоставку да су медији колико толико слободни и не могавши да схвати да се баш све ради из интереса, био је обманут да је то заиста неопходно. Наравно, један мали број људи је у томе проналазио и свој лични интерес али највећи део Срба није то желео и дан – данас презире тај потез! Било је оних који су плаћали, у неколико наврата, и казне у висини од по неколико стотина евра јер су возили аутомобиле са српским таблицама. Временом, како су медији одбијали да о томе звештавају а држава остајала нема, све је већи број Срба поклекао.

Са једном једином разликом. Север Косова и Метохије био је још увек слободан и далек за масовну појаву оваквог типа. Није било ни инструмената ни начина да Срби буду натерани. Али, било је и има новинара. Тако су испрва испред Контакт плус радија из Косовске Митровице, уредник и новинари, почели да учествују у раду градског магазина из јужног дела Косовске Митровице који је на тај начин „пустио корен“ и у српски део.

Плате су биле све што су ови људи добијали за то али и то им је било више него довољно.

Ипак, то је приватна радио станица. Води је, као и КИМ радио, човек који није Србин и који ни сам није са Косова и Метохије. Дошавши из ко зна којих црногорских и босанских чука, ови приучени новинари конвертити од екстремних националиста у европске грађане, своју трансформацију и те како добро су умели да наплате! Пуне истине ради, ваља рећи и да су неки од људи који су се наметали као представници народа знали за овакве њихове активности али су намерно ћутали јер „нам ипак требају“. Објаве по неку њихову вест, изјаву, реакцију… тобож могућност да њихова реч доспе до јавности била је довољан алиби да затворе очи пред издајом оних који ће их и закопати на крају, тешко да тога нису били свесни. Пропусте су чинили сви.

Круг се сужавао, издаја је захватала све веће подручје као гангрена, здраво национално ткиво све је брже одумирало. Сада су се таквом тренду супротстављали једино медији на буџету Републике Србије… Барем јавно. Они на северу, јужно од Ибра и они су морали да буду „регистровани код локалних надлежних органа или УНМИК администрације“… јер, као што рекох, то је Министарство државе Србије захтевало како се „не би десило да уплате средства а локалне власти укину медиј“ иако отоме није ни било говора, тачније – то нико никада није покушао. Како је та област била препуштена ОЕБС-у, јасно је да су медији на крају морали да затраже лиценцу за рад од сепаратистичких квазиинституција.

Онда почиње Бриселски дијалог 2011. године. До 2013. још увек се није на терену осећала издаја иако се више него јасно наслућивала. Николић је обезбедио простор за њихово деловање сузама кроз које је обећавао да ће укинути све „Боркове договоре“ постигнуте у Бриселу. Тако се сврстао уз Стипа Месића који је уништио државу на чијем је челу био.
Септембра 2013. Влада републике Србије започиње кампању за прве сепаратистичке изборе који ће се одржати на целој територији Покрајине. Дачић парафирао, Вулин предводио Вучић оверио… Нису хтели да дозволе ни трун истине да доспе у медије. Новинар ТВ Мост је избачен с посла а уредник смењен јер су дали реч и другој страни, лидерима Срба са КиМ. Само једном… Новинари и уредништво Радија Косовска Митровица нису смењени. Ту су упали службеници Канцеларије за киМ и рекли „ми вас финансирамо, радићете како ми кажемо“. Осим временске прогнозе свака је вест морала да буде телефоном прво прочитана службенику Канцеларије па тек након измене по њиховом упутству могла да буд објављена. Новинари су знали да на тај начин онемогућавају даљи живот на Косову и Метохији себи али и својим породицама, својој деци и потомству.

За то су примали плату, ништа друго нису тражили. А онда су добили још једну плату…

Како на почетку рекох, недавно је амерички радио „Слободна Европа“ објавио вест у којој нашироко објашњава како „због проблема који су настали са српским документима, све више грађана на северу тражи косовска документа“.

Повод за ово било је малтретирање оружане службе албанских сепаратиста, под називом „косовска полиција“, која у неколико случаја није дозволила Србима са КиМ да изађу из покрајине или да у њу уђу јер су поседовали само српска документа. То је било све од проблема. Нема везе што су за то одговорне српске власти које су Шиптарима то дозволиле, нема везе што ти проблеми могу да се превазиђу, што су у потпуности у супротности са српским Уставом и Кривичним законом државе у којој новинари живе и који су на њеном буџету! Нема везе што једино истрајавањем у одбијању докумената лажне монструм-творевине, чувам одржавност Републике Србије на КиМ! За проблем нису оптужени представници српске власти, потписници и преговарачи у Бриселском дијалогу, велеиздајници… не. Нису оптужени ни шиптарски сепаратисти. Ни народ није позван да се побуни, да устане, да се супротстави и себи извојује слободу од сепаратиста, криминалаца на својој старни и власти која те криминалце финансира и организује. Нису, јер та власт финансира и ове друге криминалце који не прибегавају физичкој сили већ обмани – новинаре.

И онда, наспрам учинка, ако одређујемо ко је ту већи криминалац, свакако су новинари. Јер, због много мање новца од оних које држава организује, а без икакве присиле, они чине много страшнију издају са трајним последицама! Учествују па и промовишу, са једне стране српску велеиздају као нови начин живота, а са друге монструм – творевину шиптарских сепаратиста као оквир будућности у коме ће се одвијати живот Срба овог дела државе… не смета им ни да ту државу зову именом кољача, силоватеља, палитеља, скрнавитеља, прогонитеља, зликоваца…

Не смета им, јер они за то примају плату и ништа друго и не траже.

Ако то већ чини државна власт, ако то чине представници СПЦ у узурпираној Рашко – призренској епархији, ако то чине највећи моћнци овога света, колико онда за све ово може да буде крива новинарка, Маја Фићовић, ауторка овог текста којим се отворено сврстала у криминалце, људе који јавно крше Кривични закон Републике Србије и учествују у удруженом деловању упереном против угрожавања безбедности становника и територијалног интегритета државе Србије? Наиме, и њено име неодољиво подсећа на локални назив за неког „удареног у главу“, неозбиљног, небитног – Фићфирић (бескућник, скитач, луњало).

Одговор је прост: Као и у сваком другом случају – много! Јер Фићовићка је новинар од 1999. године, дипломирала је журналистику, али изнад свега је главна и одговорна уредница у Радију Косовска Миторвица на буџету Републике Србије. Сходно томе, морала би да зна, да ако је плаћа држава онда она мора да поштује њене а не „законе“ неколико велеиздајника на власти који када буду пали или протерани са тих позиција неће бити никога да је штити пред Судом државе коју је издала исто онолико колико и они а за шта ће и те како морати да одговара!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: