Насловна Издвојено Коректна слобода

Коректна слобода

0
ПОДИЈЕЛИ

„Еманципација је чин насиља – растанка и искорењивања.“ – Spiegel

У најкраћем, демократију бисмо могли тумачити и као извјесни пројекат јединства разлике, отворену цјелину чија се форма заједнице никаквом принудом споља не може трајно, то јест дефинитивно обликовати.

Универзални појединац јесте и гарант као и услов за постојање демократије која би увијек требало да је максимално расположена из себе исцрпсти сав политички капацитет. Ово, свакако, јесте чист утопизам, али и једини преостали радикални начин да се друштво освијести у својој улози примата и јединства на који се све односи.

Тако на својим врхунцима, демократија се прелива у естетику којој се суштина очитује у – слободном упућивању ни на шта.

Надаље, оно што у својој фуриозној, слободарској и анти-означитељској идеји демократија мора доказати да је способна, јесте уклањање субјекта у име апсолутне, афирмативне и несводиве репрезентације актуелног да, којем не пријете никакве границе! Да би у својој могућности демократско друштво могло функционисати, неопходно је отргнути се из онога што потпада под закон неопходне смисаоности свег дјелујућег. Напротив, право на избор није нужно дужан да се позитивистички однос према ономе што га, чак, природно следује. Ако демократија може заживјети, онда она сама себе постулира као референта коме је „дужна“ полагати рачун. – Уосталом, слобода је несхватљива!

Нико није нагнан да буде слободан, самим тим што је већ слободан – (у супротном, никаква слобода не би била могућа, осим као бљесак сведен на теорију неприменљиву у пракси).

Отуда би се комотно могло рећи да, уистину, слободно јесте само оно што не рачуна са никаквом будућношћу! Жан Франсоа Лиотар „семиотику“ разбија у  незахватљивој „енергетици“; овај искорак за собом не оставља траг, што ће у наставку појаснити да –  слобода нема одраза!

Није тачно да смо као друштво тежили поентирању у одређеном историјском моменту, штавише, наша жеља инстинктивно је хрлила спектаклу краја који нас, можда дјелује саблазно, у ствари једино потврђује на онај начин који би био прихватљив и искупљив. Историја, тим прије, није ослонац, већ празан ход! Оманули смо само у томе што смо прескочили, умјесто да смо овјерили крај.

Демократија мора бити у стању подносити слободу као константу, не дозвољавајући да дође до никаквих осцилирања, спотицања, евентуалних омекшивања снага, јер се у том међупростору догађа политика која је као догађај – смрт сваког догађаја!

На тај начин, слобода мора остати и истрајати као бесадржајна енергетика, независна од билокакве грађе, једно демократско-да-за-мноштво које не трпи никакво уобличавање. (Зар се то увелико не догађа у умјетности која васкрсава након свих умрлих изама?!)

Демократија се може довршити једино у слободи која превазилази дуг према предмету присуства и његовој потврди. Тек кад љевица достигне овај степен естетске еманципације ствари, оправдаће своју заводљиву пасивност. 

ПОДИЈЕЛИ

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here