Комар: Покушај систематског унијаћења православних житеља Далмације, Истре и Боке

Пише: Горан Комар

Постоје докази да се епископ Венедикт Краљевић 1816. године опирао унији, али је исто тако истина да је 1818. године у Бечу дао писмену обавезу да ће радити у томе правцу.

Двадесет деветог новембра 1818. дао је епископ у Бечу писмену изјаву о поступном увођењу уније у епархију која је захватала огромни простор и која је баштинила велику и дугу православну традицију још од ученика Светог Апостола Павла.

О овоме покушају зна се у српском народу углавном по аутобиографији знаменитог протосинђела Кирила Цвјетковића из  Баошића у Боки, коју је крајем 19. вијека објавио прота Димитрије Руварац. Но, други један свештеник, Љубо Влачић, учинио је у своје вријеме веома озбиљан напор да истражи кутије тајног архива далматинског Намјесништва у Задру, како би освјетлио догађаје који су послије 1816. године потекли веома ужурбаним кораком са највише тачке моћи у Аустрији. Његове резултате гледао бих да допуним неким, Бокељима занимљивим документима знамените савинске Архиве, јер је овај систематични покушај бечке владе нашао одјека и у дјеловању светога братства манастира Савина. У то вријеме игуманом савинским био је архимандрит Никанор Богетић из Грбља који је обављао и дужност бококоторског викара. Управо овај игуман примио је у манастир дијете Константина Цвјетковића из Баошића који ће се касније замонашити и одиграти крупну улогу у раскринкавању дјеловања епископа Венедикта Краљевића.

Прота Влачић се 4. јуна 1922. године обратио Цивилном Кабинету Комесаријата у Задру молбом да прегледа архивску грађу стару сто година која је припадала аустроугарској владавини у Далмацији. Ово тијело је изашло у сусрет одредивши услове за дјеловање српском свештенику који је послије дужег времена успио да прочита 1320 списа који су углавном писани на њемачком и италијанском језику, а понешто и на српском. Прота Влачић је начинио изводе, а неке је списе у цјелости преписао. Резултат истраживања објавио је у Гласнику Српске православне Патријаршије 1926. године, бројеви 7, 8, 16. У овим бројевима може се у сажетом виду пратити суштина акције бечке владе на обазривој припреми акције на унијаћењу православних Срба. Влачић је утврдио да је читава акција изворно потекла из државних установа Аустрије, а не са неког другог нивоа. Занимљиво је да влада у Задру није ни сматрала да је епископ Венедикт подесна личност за провођење уније, јер је цијенила да он не посједује капацитет за покретање народа.

Читава намјера исцрпљивала се у тежњи налажења подесне личности која би својим способностима и ауторитетом привукла народ. Чак је предлагано да епископ буде свргнут. Но, сам епископ је, увидјевши жалосно стање образовања у покрајини, настојао на увођењу једног мушког семинарија. Управо у тој тачки сусрешће се православна епископија са тежњама бечке владе која је отварање семинарија условила инсталисањем унијатског наставног кадра, управо свештеника из Галиције у којој је раније постигнут резултат. Постоје докази да се епископ 1816. године опирао унији, али је исто тако истина да је 1818. године у Бечу дао писмену обавезу да ће радити у томе правцу. Љубо Влачић налази да се он на тај начин политички позиционирао према настојању амбициозног викара архимандрита Герасима Зелића који је желио епископски положај. Мноштво података за догађаје у провинцији у то вријеме пружа аутобиографија (житије) Герасимово објављено у Будиму. У библиотеци манастира Савина чува се један добро очуван оригинални примјерак из којега сам имао задовољство читати. Ваља, истине ради, казати да није архимандрит Зелић био једини који је гледао ка епископском положају. Прије њега настојао је на томе и савински архимандрит Симеон Ивковић (1797) чија је мајка била рођена Топљанка, познат по обнављању филијалног савинског манастирчића Ваведења на Арзи.

Двадесет деветог новембра 1818. дао је епископ у Бечу писмену изјаву о поступном увођењу уније у епархију која је захватала огромни простор и која је баштинила велику и дугу православну традицију још од ученика Светог Апостола Павла. У претходна два вијека та је епархија брањена свим расположивим средствима од православног народа и манастира у провинцији, а тој је одбрани врло дуго началствовао новски манастир Савина (посебно митрополит Стефан Љубибратић 1737ϯ и јеромонах Арсеније Милутиновић 1754ϯ). Епископ је у томе часу имао 53 године. Доживио је дубоку старост коју је проводио у Венецији све до 1861. године. Преписка државних тијела из тога времена открива податке о ранијим покушајима путем упућивања у провинцију једног грко-сједињеног епископа током 1804. године, али такви пројекти нису дали никакав резултат осим супротног очекиваном. Овакви подаци, наглашавано је, носили су обавезу строгог чувања тајности. Епископу је 1818. наложено да развиди прилике у Далмацији и Боки.

У скровитој преписци државних органа током 1816. године, предлагано је из Намјесништва у Задру президијуму Дворске Централне Организационе Комисије у Бечу да се испита став самог епископа Краљевића, као и архимандрита Зелића као грко-несједињених. Такође, да се финансијски фундираном свештенству подијеле ордени и почасти. 7. марта 1816. године Президијим је наложио Намјесништву да испита став епископа. Намјера је била да унија као пројекат крене од самог епископа како се то већ постигло у Галицији. Указано је на чињеницу да се будућој епархији оставља могућност брака свештеника, стара литургија и дисциплина, као и право потврђивања епископа. Сугерисано је да се архимандрит Зелић не уводи у ову тајну као непоуздан, као и да се постарају око удаљавања његовог из провинције. Важна преписка услиједила је у јулу 1816. године из чега се види да је акција добијала на динамици. У међувремену, обављени су скровити разговори са епископом. Президијум Намјесништва у Задру јавио се писмом у Беч казујући о резултатима разговора којим се навјештава да је епископ наклоњен унији, али да је изразио бојазан од штетних политичких посљедица ако би се извели преурањени потези. Бојао се због неукости свештенства. Он је предлагао лаганији корак и поступност. И овдје се говори о именовању под Французима једног грко-несједињеног епископа, а говорено је и о филаделфијским унијатским епископима у Венецији. Интенција писма је лежала у указивању на времена у којима су православни у покрајини стајали под јурисдикцијом римских бискупа, не казујући да је њима путем млетачке установе наметана унија у њиховоме хтијењу да живе под јурисдикцијом цариградског патријарха и сопствених српских партријараха. Ваља се сјетити случаја владике Никодима Бусовића или блаженог Методија Моронија.

Занимљиво, у часу довођења унијатских наставника, епископ се налазио у канонској визитацији у Боки. Долазио је и у Савину о чему има трага у манастирској Архиви. Веома је важно да је он у том периоду гајио потпуно повјерење у протосинђела Кирила Цвјетковића који је био јако близу збивањима и који је тајни владичин протокол пронашао у владичиним ладицама доставивши га скрадинским Србима. Због тога дјела, отац Кирил је допао затвора из којега није изашао за дуже од 24 године. Док се владика бавио у Боки стигло је овдје анонимно писмо из Далмације на адресу кнеза грбаљског Филипа Лазаровића у којем је владика денунциран. Владика је подозријевао да га је саставио Зелић. Када је испловљавао из Боке, крај Понте Оштре чекала га је бокешка лађа са намјером да га лиши живота, али је на владичином броду уочено присуство котарског поглавара па се одустало од акције. Друго анонимно писмо дошло је у манастир Савину архимандриту Никанору Богетићу, дакле, другоме Грбљанину који ће узети учешћа у одбијању епископа Краљевића. Недавно сам објавио писмо савинског игумана епископу у којем га пита о позадини догађаја казујући да му се док узима перо тресу руке, али да мора да пита. У толико, стигла је и Посланица Цариградског патријарха којом је епископ Краљевић проглашен за шизматика, као што је раније, почетком 18. вијека, осуђен и Мелентије Типалди. Которски свештеник Јаков Поповић престао је да помиње епископа у литургији, а за њим су сљедовали сви новски свештеници који су у Савини о тој одлуци обавјестили игумана Никанора. Десило се то 23. августа 1820. године. На прослави Госпођин-дана 1820. године, епископ није поменут у литургији у манастиру Савина.

Атентат далматинских Срба на епископа Краљевића није успио. Протосинђел Кирил Цвјетковић допао је доживотног затвора, а послије 24,5 година смјештен је у манастир Бездин гдје је такође живио под присмотром. Није му дозвољено да се врати у Баошиће. У Савину је послао велики број књига на поклон, а током мојих истраживања у савинској Архиви нашао сам у пописима манастирске имовине доказе да су књиге уручене манастиру. Пројекат уније је пропао, као што су пропали претходни оштри насртаји у вријеме Вицка Змајевића и Матије Карамана, као и тајни покушаји у почетку 19. вијека.

Извор: https://stanjestvari.com/2017/07/20/komar-unijacenje/

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: