Насловна Поглед Ко је следећи

Ко је следећи

0
ПОДИЈЕЛИ

Пише: Мирослав Лазански

Сазнавши за демонстрације на улицама Београда и рушење Тројног пакта са нацистичком Немачком 27. марта 1941, британски премијер Винстон Черчил рекао је у парламенту: „ Јутрос су Југословени нашли своју душу”. Да сам циник, а нисам, ја бих краљици послао исту поруку: „Јутрос сте спасили своје душе”. Нешто као СОС у поморским катастрофама.

Признајем да ме је резултат гласања у Великој Британији изненадио, наиме веровао сам да ће екипа из Ми-5 урадити све да Британија остане у ЕУ. Имали су све инструменте озбиљне и демократске државе да наштимају резултат, кад оно – препустише тамо неким провинцијалцима да одлуче о елити. Разочарали су ме, али и то је енглеска демократија, свуда по свету мућке у британској режији су могуће и изводе се, осим код куће у Британији. Наравно, не рачунам на ТВ серију „Мућке”. И још Енглезима никако да дају водећу улогу у ЕУ заједно с Немцима и Французима.

Дакле, можемо ли да схватимо тамо неког фармера у Јоркширу, којем је пун куфер имиграната, који опседају његов локални паб? Он их неће у свом пабу, неће, па неће. И то је његово право. Или да схватимо неког радника на доковима Темзе, који стрепи од јефтине радне снаге из Бугарске и Румуније? А где су тек Пољаци. Много раније, Индуси и Пакистанци. Па Арапи, који покуповаше све фудбалске стадионе. И још се дрзнули да за себе прибаве и званичну принцезу. Шта остаде од Велике Британије? Неће моћи…

Испада сада да Немци највише жале због одласка Британаца, заборавили су да се Маргарет Тачер највише и најдуже јавно противила уједињењу две Немачке тврдећи да је то будућа катастрофа за Европу. Дуго времена ни највећи евроскептици нису се усуђивали да доведу у питање свете принципе и демократско надахнуће процеса интеграције. Табу је срушио управо Енглез, историчар Џон Лафленд својом немилосрдном књигом која врви од референци и која је објављена у Великој Британији 1997. под насловом „The Tainted Source”, или „Загађени извор”. С поднасловом „Антидемократски корени европске идеје”.

Џон Лафленд је још 1997. бацио бомбу на маузолеј оснивача ЕУ поручивши: „Склоните са зидова портрете Аденауера, Шумана и Жана Монеа и замените их портретима Хитлера, Мусолинија, или Петена, јер то су прави апостоли европске идеје.” Из њихових хромозома настале су „рачуновође” из Мастрихта, који владама предају школске књижице: прошао си, или понављаш. Немам антинемачке предрасуде, нити сам гледао холивудске филмове где шефови Бундесбанке носе свастику на рукаву, али је Лафленд своје процене поткрепио значајном документацијом. Ко су, заправо, по њему праоци европске идеје?

Јозеф Гебелс, министар пропаганде Трећег рајха. Идејни зачетник спаљивања „забрањених” књига, кампања против Јевреја. Говор из 1940: „Ви сте постали чланови једног великог рајха који се спрема да реорганизује Европу, да поруши границе које раздвајају европске народе и омогући им да лакше живе заједно.” Укидање националних држава и јесте циљ споразума из Мастрихта. Или је Гебелс био далековид када је 1940. изјавио: „За 50 година људи више неће размишљати у категоријама нације.”

Неко ће рећи да је то била пропагандна реторика, класичан параван из кога се крије политика агресије. Обраћајући се једном скупу нацистичке странке у Нирнбергу 1937, Хитлер је нагласио: „Нас више интересује Европа од било које државе. Наш народ, наша култура и наша економија развиле су се у једном ширем европском контексту. Морамо спречити сваки покушај да се унесу елементи раздора и деструкције у ту породицу народа.” Је ли то Адолф био у праву?

Године 1942. на великој конференцији у Берлину на тему „Europaische Wirtschaftsgemeinschaft”, или „Европска економска заједница” и у присуству водећих нациста министар економије Трећег рајха Валтер Функ, који је истовремено био и председник Централне банке, заложио се за јединствено европско тржиште у коме ће рајхмарка бити референтна валута, а то је и био сан немачких економиста. И Мусолинијев министар финансија од 1922. до 1925. Алберто де Стафани написао је 1941. да „нације не могу бити чврста основа за пројекат новог поретка због своје разноликости и традиционалне непомирљивости. Европска унија можда не би била подложна осцилацијама унутрашњих политика које карактеришу либералне режиме”. Директор листа „Ћивилта фашиста” Камило Пелици написао је 1941. године: „Једна нова Европа, то је циљ који нам предстоји за нас Италијане и Немце.” Корпоративна држава умних људи у црним кошуљама? Национална држава као сметња за економију планетарних димензија? Или, може ли се покупити шлаг либералног поретка, а да се притом не дотакне торта националности, закона и политике који су основ свега? Можда сам носталгичан према тачеризму? Може бити, али су за то мало криви и тирани јединствене монете.

А Србија после „брегзита”? Па ништа, није смак света. Нити смо ми Енглези нити смо Немци, да ми уредимо државу по европским стандардима после 1945. За нас доста.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here