Насловна Друштво Књижевност је трка на дуге стазе

Књижевност је трка на дуге стазе

0
ПОДИЈЕЛИ

Разговарао: Тадија Чалуковић

Никола Маловић врло радо одазвао се позиву на интервју за интернет часопис САЛОМЕ.

Никола је нахвалио рад нашег књижевног портала, рекавши нам да је ово што ми радимо за њега откровење. Аутор култних књига „Једро наде“, „Лутајући Бокељ“, „Пругастоплаве сторије“, у овом интервјуу говори о књигама, књижари „СО“ коју води у Херцег Новом, Боки Которској, Иви Андрићу, НИН-овој награди, књижевној групи П-70, о томе да ли писање колумне у новинама троши писца, Емиру Кустурици, Матији Бећковићу, о томе где греше његове колеге, али и о томе да ли живимо у ријалитију.

Познати сте по ставу да многе Ваше колеге греше, тиме што објављују књигу сваке године. „Добар роман не настаје за годину или двије“ – казали сте прецизно више пута. Како коментаришете онда то да је Данило Киш, своју, вероватно, најбољу књигу „Час анатомије“ написао за само месец дана? И колико има стрпљивих књижевних стваралаца у Србији као што сте Ви? Ја знам за једног – Владимира Пиштала…

„Најприје похвале спрам познавања савремене српске и регионалне књижевне сцене, и мегатона енергије које улажете фузијом акумулираног знања и невеликог броја ваших љета…

„Прије бих рекао да оне моје колеге које објављују књигу сваке године имају краткорочне циљеве, данас дакако и материјалне (јер је објављена књига увијек ‘нови пројекат’ кад и повод да се гостује посвуд, од јутарњег програма и мјеста у новинском простору, преко промоција, до наступа на сајмовима), чиме се, рекао бих, не купује мјесто у историји српске књижевности, али се тиме фамилија може одвести на море, што није мала ствар.

Заиста мислим да добар роман не може настати за годину-двије. То је мој искуствени став. Да ли је ‘Час анатомије’ написан заиста за 31 дан? Само Киш зна колико су теме дуго у њему ферментирале док није дошло до ерупције праћене кишом јагодица по типкама писаће машине. Ваља узети у обзир и степен интелигенције. Оно што геније може да напише за 31 дан, просјечан не може за годину. Или дуже…

Стрпљивих писаца заиста нема много на простору од мора до Дунава. У Пишталову бих славодобитну подигнуту руку свакако ставио руку славодобитног Горана Петровића. Мислим да се нико од те двојице живих великана не би љутио што их у мислима удружујем на побједничком постољу.“

У књижевност сте ушли 1998. године збирком кратких прича „Последња деценија“. Да ли Вам је било жао што је то последња деценија XX века и шта сте тада као млад аутор, желели да поручите том књигом?

„Нисам дуго о томе размишљао… Биће да сам бубњеве апокалипсе први пут чуо у Београду концем прошлог вијека. Нико ми не може оспорити да сам чуо погрешно, јер сам судбину свог народа дијелио током 78 дана НАТО бомбардовања – 1999. г. у Београду, на крају последње деценије 20. вијека. Да ли сам могао да утекнем у сигурносну бокешку луку? Наравно да сам могао, али бих тиме ем оставио пријатеље, ем море књига које сам до тог тренутка у животу стекао.

Збирка прича ‘Последња деценија’ окончава се криптованом сторијом чији је алфабет за све ове године успио да одгонетне тек проф. др Драган Бошковић. Криптована прича вјерујем да је окосница моје досадашње поетике. Тадија Чалуковић има ексклузиву у односу на овај детаљ.“

У свим својим јавним наступима и гостовањима, говорите држећи оловку у шаци. Зашто?

„Обично држим и премећем по прстима зелену Стабилову рапидограф-хемијску. Има неколико разлога, од чега је то да сам бивши пушач понајмањи. Хемијска је оловка продужетак списатељевих десет удова, и врло практична, кад затреба, при набрајању. Хемијска бокешкозелене боје ефектна је и у тренуцима када нечим треба да ставите знак узвика, уз гестикулирајућу фешту унутар које је оловка занатски скиптар.“

nikola malovic1 409x273 Књижевност је трка на дуге стазе

Редовни сте колумниста београдског магазина „Недељник“. Да ли се писац троши пишући колумне у новинама?

„Итекако. Једини разлог зашто из седмице у сетеману пишем за ‘Недељник’ није хонорар, није калкулација да ћу тиме бити читанији, него поетичка одредница моје пет и по година дуге колумне: ‘Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море.’

Писати колумну за ‘Недељник’ је постала мисија. Јер је недопустиво да иза свега Срби немају излаз на море. А земља без мора ништа не вреди, како је то мудро у роману ‘Икона’ казала Љубица Арсић. Ко је клео Србију, није дангубио. Наша је земља сада у сасвим малом „клубу“ landlocked земаља – земаља које не излазе на море, којих, авај, по свијету нема више од 45 бројем. Земља без мора економски, дугорочно, нема никакве шансе. Зато ће по националну ствар учинити много онај ко штампа избор из обједињених колумни, под радним насловом „Србија и Бока Которска“ – јер се ту говори како је излаз Србије на море ствар историјска, с једне, и лакмус папир српске државотнорне (не)умјешности с друге стране.“

Боке Которске и Србије. Не и Црне Горе?

„Бока се 1918. ујединила директно са Србијом, без претходног уједињења са Црном Гором. Бока Которска је 1945. нелегално ушла у састав, истина најближе јој могуће, но цивилизацијским одмаком поодмакнуте јој Црне Горе. Бокељи и даље траже природан оквир, да буде шири од постојећег.“

Ваш најпознатији роман јесте „Једро наде“. Колико та књига демистификује тајну пругастоплаве мајице?

„Познатији је, скужајте, роман ‘Лутајући Бокељ’. Иако је ‘Једро наде’, рекао бих, књижевнији.

‘Једро наде’ енциклопедијски широко говори о феномену најпознатијег, најсексуалнијег и најавантуристичкијег модног дезена на свијету – који је уједно и војна униформа у свим морнарицама свијета. Радња се дешава у барокном, бајковитом Перасту који је све што има подигао из плаво-бијелог злата. Ипак, финале маестозо, роман доживљава у проученој тврди да је најпознатији морепловац свих времена, Кристифор Колумбо, по свој прилици био конверзос, тј. Јевреј поријеклом, јер је мало чудно да на прва три брода не плови католички свештеник – а ми смо учили да је то био један од разлога финансирања мисије – већ плови именом знани Луис де Торес, тумач за хебрејски, из чега испада да је прво Здраво! изречено у Индијама, тј. Америци изречено на хебрејском, што баца потпуно нову свјетлост на нама знану историју. И то није моја теза, него теза чувеног Симона Визентала.“

4. издање „Једра наде“

Jedro nade Nikola Malovic 2 409x272 Књижевност је трка на дуге стазе

У „Једру наде“ такође пишете о технологији и теологији. Колико је данашњи човек постао роб телефонима, рачунарима, таблетима, И (ај)подовима, па у најмање и телевизији, али пре свега интернету? Докле све то води? Делује ли Вам да том зависном потребом, да се све сними, слика, постави на друштвену мрежу, заиста смо постали једно друштво из Хакслијевих и Орвелових романа?
Живимо ли у једном глобалном циркузантском ријалитију?

„У ‘Једру наде’ технологија се теогизовала. Свевидећи Гулг свима пружа апликацију Google Ear, или Google Earth Memory – за бесплатно слушање свих, или за гледање гдје вам је била дјевојка прошлог уторка у 11.00.

Сви смо учесници ријалитија, и спрам тога треба да се побунимо. Само Бог може да чује и види све, не власници коорпорација чија цивилизација, очигледно, може од сада да напредује још само у злу.“

Водите у Херцег Новом књижару „Со“. Колико Вам посао књижара помаже да сте уз њега научили шта је квалитетна литература, а шта је шунд?

„Књижар прво научи да препозна читаоце. Када видите да већина хрли ка јефтиним литерарним изнутрицама, као што се у самопослузи купују саламе и виршле, сазнате да најбоље иде оно што је најгоре. Књижара Со, по дозволи насљедника, баштини традицију књижарства Јова Секуловића (од 1898), који је имао класичну књижару три године прије Геце Кона у Београду. Бити на мјесту настављача обалног српског књижарства и издаваштва част је, али и терет, јер морате обдржати наратив.“

Лутајући Бокељ

Lutajuci Bokelj IX izdanje 266x409 Књижевност је трка на дуге стазе

Иво Андрић је највише волео да време на мору проводи у Херцег Новом, али је тада слабо писао. Ви сте на то рекли – „Тешко је писати поред мора, па чак и кад си нобеловац“.

„Има ту нечега… Море је љети идилично, а зими сурово. Ко опише само једно од лица провинцијализује море, своди га на властити туристички доживљај. Упознао сам неколико младих писаца који су дошли у Боку да би преживјели зиму, и да би написали роман. Нико није издржао. Нико није успио. Ко је с континента, у зиму на мору, никад љети не би повјеровао.“

Заједно са Слободаном Владушићем, Владимиром Кецмановићем, Дејаном Стојиљковићем и Марком Крстићем, оснивач сте Групе П-70 у српској књижевности. Колико је активна Ваша група и шта Вама лично она представља?

„Групу П-70 основали смо да бисмо, између осталог, казали како ћемо, чак и ако добијемо стипендије, писати ни по бабу ни по спонзорима, него онако како мислимо. На српском. И гле, за ових скоро 10 година постали смо најтиражнији, најнаграђиванији и најчитанији српски писци. Говоримо о стотинама хиљада продатих књига и десетинама награда. Је ли то активност сваког од нас понаособ? Одлучили смо да се до даљег јавно не обраћамо, да не бодемо очи, да не будемо самохвалисави.“

P 70 409x271 Књижевност је трка на дуге стазе
Група П-70

Добитник сте бројних значајних награда као што су: „Борислав Пекић“, „Лаза Костић“, „Мајсторско писмо“ за животно дело, „Лазар Комарчић“, „Борисав Станковић“, „Бранко Ћопић“, Перо деспота Стефана Лазаревића, и многих других.
Убеђивали сте НИН-ов жири да је „Једро наде“ прави роман за ту награду.
Колико награде значе и помажу писцу и уметости?

„Нисам убјеђивао НИН-ов жири него сам мом драгом и фетивом професору Михајлу Пантићу, предсједнику НИН-овог жирија, након што ми није одговорио на приватно писмо, послао отворено – у коме га јавно позивам да само прочита роман ‘Једро наде’.

Да је проф. Пантић роман ‘Једро наде’ прочитао, не би могао гласати за други, те године, тврдим вам као писац и књижар.

Поента отвореног писма била је у томе да јавност упозна с чињеницом да НИН-ов жири не чита већину приспјелих романа. Четири пута награђено ‘Једро наде’ предсједник жирија Михајло Пантић није прочитао at all. Што вријеме више пролази, мислим да му је то највећа мрља у каријери. Тим прије што је ‘Једро наде’ поетички систем: срастао је са збирком прича ‘Пругастоплаве сторије’ које су се на 50-годишњицу награде ‘Иво Андрић’ нашле у најужем избору за признање које по први пут те године није додијељено јер се жири посвађао управо око ‘Пругастоплавих сторија’! Предсједник жирија био је, ах, и тада Михајло Пантић…

Но, колико помажу, награде и одмажу. Човјек се погорди, добио је јавно признање, а заборави да га због признања многи немају више рад. Но, што би рекао Павић, кад стекнеш успијех, изгубиш једне, а стекнеш друге пријатеље.“

Опишите с две речи:
Владимира Кецмановића?

„Најбољи полемичар.“

Дејана Стојиљковића?

„Мештар жанра.“

Матију Бећковића?

„Млађи Његош.“

Емира Кустурицу?

„Несуђени Медитеранац.“

Издавачку кућу Лагуну?

„Папићева генијалност.“

Миљенка Јерговића?

„Басарин присташа.“

Иву Андрића?

„Мистериозна енигма.“

Које књиге и писце сте волели да читате кад сте били дете? А које радо читате данас?

„На мене је пресудно утицао текст Данијела Дефоа. Опстати сам на острву, као Робинзон Крусо, рациом побиједити усуд и преживјети, дефинитивно је од мене направило инсуломаничара – човјека који тежи на живи на острву. У недостатку острва, од херцегновске сам Књижаре Со направио острво на коме ме људи могу да пронађу. Премда (роар!), нисам нарочито дружељубив…“

Nikola Malovic 02 409x273 Књижевност је трка на дуге стазе

Може ли књижевност да утиче на промене у друштву?

„Данас већ само у промилима, може. Заиста, чудесно је зрачење које из неких књига, на спрам које циљне групе, никако не престаје да емитује спознајну силу.“

Какав је Ваш став о Југославији? Да ли је то била – вештачка творевина или уређена и модерна земља?

„Нека ово буде друго мјесто на коме подвлачим гушт одговарања на Ваша питања. Југославија је била и једно и друго, обједињавајућа супротност. Иза свега мислим да нас је туђ мотив заклао више неголи што се ми сами нисмо могли гледати, живи, између себе.“

Има ли шансе да неки писац са Балкана и из региона уђе у трку за Нобелову награду за књижевност и добије је у скорије време? Јуриј Худолин или Миљенко Јерговић, можда?

„У трку данас могу да уђу многи, као и у (књижевну) политику, али ће награду посигурно да добију само идеолошки блиски Нобеловом комитету.“

Шта Вама представља међународни Београдски сајам књига?

„Увијек сам на Сајму све вријеме, у двострукој улози: као писац, и као књижар. Београдски Сајам књига је вишедеценијски феномен. Откуд толико поклоника, откуд толико литерарних ходочасника? Биће да је у нашем народу књига остала ауторитет, ма колико дигитална стварност тај ауторитет подривала as well. БГ Сајам књига је чудо које сталним присутвом треба одржавати живим.“

Шта бисте поручили нашим читаоцима-омладинцима?

„Једна од могућих дефиниција књижевност казује како је књижевност збирка дјелотворних рецепата. Ко се одлучи да живи од читања или писања мораће да трчи на дуге стазе, управо маратон.“

За крај, који су Вам планови за будућност? Радите ли на новом рукопису?

„Роман дуг 6 година, попут ‘Једра наде’, тражи да се с њим, као и са дјететом по рођењу, неко вријеме поживи. Будући да путујем искључиво колима, користим дуге релације да интензивно промишљам о темама које би биле достојне савременог читаоца, на начин да га забаве, подуче, и не удаве. Имаће томе неколико година како промишљам да напишем енциклопедијски роман о шкољкама, као успутни малаколог. Малакологија је наука о шкољкама. Приповједачки бих визир овога пута спустио испод нулте надморске и казивао о чудесном начину на који су шкољке утицале на свјетску цивилизацију. Почев од прве именом знане хришћанке, Лидије, која је продавала пурпур, најскупоцјенију боју свих времена, кад је пред њу стао апостол Павле…“

Биљешка о аутору:

Никола Маловић рођен је 1970. у Котору.
Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду.
Објавио је књигу кратких прича Последња деценија, новеле у драмској форми Капетан Визин – 360 степени око Боке, Перашки гоблен, и преко 2.500 текстова. Приче су му превођене на руски, енглески, пољски и бугарски.
Награде „Борислав Пекић“, „Лаза Костић“, потом „Мајсторско писмо“ (за животно дјело), „Лазар Комарчић“ и Октобарску награду града Херцег Новог – добио је за роман Лутајући Бокељ (Лагуна, 2007, 2008, 2009, 2010, 2013, 2014, 2016).
Комплетан је аутор књижевне фотомонографије Херцег-Нови: Град са 100.001 степеницом (Књижара Со, Херцег Нови, 2011), књиге документарне прозе Бокешки берберин (Књижара Со, 2015), и Бога у Боци (Нова књига, 2015).
Објавио је Пругастоплаве сторије (Лагуна, 2010, 2016), које с романом Једро наде (Лагуна, 2014, 2015, 2016. г; награде „Перо деспота Стефана Лазаревића“, „Борисав Станковић“, „Печат времена“ и „Бранко Ћопић“) чине јединствени дуални прозни систем у савременој српској књижевности.

Уредник је издавачке дјелатности херцегновске Књижаре Со (едиција „Бокељологија“).

Колумниста је Недељника.

Члан је Српског књижевног друштва.

Један је од оснивача Групе П-70.

Живи у Херцег Новом.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here