Насловна Поглед Кина на прекретници

Кина на прекретници

0
ПОДИЈЕЛИ

Комунистичка партија Кине (КПК) је током седнице свог Централног комитета у новембру 2013. године објавила директиве којима је дефинисала своје реформске приоритете за наредних двадесет година. Марта 2014. године ови принципи усвојени су и на Националном народном конгресу. Јер у Кини се политички циљеви успостављају на бази дугорочних перспектива

Кинеска привредна реформа ушла је у нову еру у којој се очекују веома важне економске и друштвене трансформације. Реформа се одвија у фазама од по пет година, вођеним у складу са стратешким плановима. Тринаести петогодишњи план за 2016-2020. и детаљна стратегија представљени су јавности на седници која је одржана у октобру ове године.

Тумачење резултата ове реформе након осамнаест месеци представља изазов за западне посматраче и то због неколико битних разлога. Прво, они са Кинезима не деле заједничке интелектуалне претпоставке. Већина њих сматра да је тржишна економија основа сваког демократског друштва. Спровести структурне реформе за њих, дакле, значи уклонити све препреке функционисању тржишта, чиме би се по аутоматизму стигло у најбољи од свих светова. У Кини то сасвим другачије функционише. Економске реформе су алатке које се користе за испуњење политичких циљева: осигурања националног јединства путем економске доминације и легитимитета централне власти КПК. Остварење овог највишег циља подразумева побољшање народног благостања. Додатно, председник Си Ђинпинг заступа геополитичко гледиште које нисмо видели још откад је Денг Сјаопинг 1979. покренуо своје реформе. Он је намерен да Кина поврати свој историјски положај у свету, какав је имало Централно царство. Како би то постигао, потребно је да Азију интегрише око јуана, тако да кинеску валуту одвоји од долара и начини је пуноправном међународном валутом. Иако у дугом року представљају кохерентну и јединствену визију, ови бројни циљеви отежавају разумевање тренутне секвенце.

Ова реформа је уистину противречан процес у ком се циљеви остварују, али се наилази и на препреке. Тако је, у протеклих двадесет година, друштвена трансформација четири стотине милиона људи избавила из сиромаштва, али је убрзани раст који је омогућио овако незамислив учинак довео до растућих неједнакости, а уништење животне средине постало је неодрживо.

Између 1993. и 2012, мотор раста била је индустријска експанзија. Кина је постала светска фабрика, користећи до максимума своје главно средство: неквалификовану, младу и бројну радну снагу, које на селу има напретек и која се могла по ниској цени пребацити у градове, те која не ужива право на основне социјалне услуге. Осим тога, да би се обезбедио брз развој било је потребно инвестирати у инфраструктуру. То је довело до превелике акумулације капитала, посебно у тешкој индустрији, што је стимулативни пакет из 2009-2010, који је служио као одговор на глобалну финансијску кризу, додатно погоршао (1). Тај режим довео је до огромних друштвених неједнакости и обогатио елиту чији би интереси могли бити у супротности са новим правцем.

Међутим, предуслови одрживости тог режима раста у међувремену су нестали. Старење становништва довело је до мањка радне снаге (2). Тржиште рада постало је наклоњено непрекидном расту надница под притиском радничких захтева, што је кинеским предузећима у великој мери поскупело трошкове производње. Страна потражња је опала. Додатно, махнити раст индустрије по најнижој могућој цени је до крајњих граница истрошио природне ресурсе и нанео озбиљну штету животној средини. Стога сада имамо и непремостиву препреку која онемогућава да се настави по старом, али и прилику за промену режима раста захваљујући успону средње класе.

То значи прелазак са светске фабрике на инклузивније друштво „просечног просперитета“, ефикасније при употреби средстава за производњу. Предност Кине је у динамици приватног сектора који чине десетине милиона иновативних компанија, добро припремљених за прилагођавање напредних технологија растућим захтевима градских потрошача.

Главни изазов лежи у преласку са једног типа економије на други. Промена је до сада била брутална. Индустријски раст је са 12% из 2006. спао на предвиђених 6% за 2015. годину. То је довело до прекомерних инвестиција, те до вишка производних капацитета у тешкој индустрији. Самим тим, стопа искоришћености капацитета износила је 71% у индустрији челика, 70% алуминијума и цемента, а 72% стакла. Аутомобилска индустрија пала је на 76% искоришћености. Стручњаци, међутим, сматрају да је нормални праг профитабилности у овим индустријама негде између 78% и 80%. Ово је зато довело до пада профитабилности. Проблем је толики да се јавна предузећа, велика и услед пређашњих инвестиционих напора тешко задужена, сада налазе у опасном финансијском стању, које утиче и на банке које су им позајмљивале капитал.

Свеукупно, сматра се да би апсорбовање овог вишка капацитета захтевало смањење инвестиционе стопе са данашњих 50% бруто домаћег прихода (БДП), на 35%. Уколико би се смањење инвестиција спровело пребрзо под претњом финансијске принуде и без компензације, довело би до прекида раста који би могао да забележи годишњи пад од 5%. То би било управо оно од чега се страхује – тврдо приземљење (хард ландинг), које би произвело велике друштвене и политичке последице по легитимитет политичке власти. Системи социјалне заштите заправо нису још увек ни развијени, а урбано кинеско друштво не толерише незапосленост. Економија мора бити способна да и у добрим и у лошим временима прави најмање десет милиона градских радних места годишње – број активног становништва опада, али ће до 2020. стотину милиона људи из руралних области мигрирати у градове. Упркос успоравању економије, она је 2014. створила 13,2 милиона радних места. Због тога је влада посвећена очувању раста од око 7%. Наставак овог прегруписавања је изазов који стоји пред задатком меког приземљења (софт ландинг).

Циљ је за сада на видику. Допринос потрошње расту БДП-а надмашује инвестиције (3). Потрошња је 2012. износила 4% на стопу раста од 7,8%; 2013 – 3,9% на 7,7%; 2014 – 5,6% на 7,3%. Стога удео потрошње у БДП-у расте, док удео инвестиција опада. У смислу секторске структуре, удео услужног сектора је 2013. постао доминантан, са 46,1% БДП-а, наспрам 43,9% производног сектора. И овде је неопходно да прегруписавање не буде прекинуто финансијским инфарктом.

Да ли је кинески дуг одржив? Укупни дуг нефинансијских сектора достигао је крајем 2013. године 220% БДП-а, од чега 150% отпада на предузећа (спрам, на пример, 317% у САД, 331% у Француској, 431% у Јапану и 120% у Индији). Видели смо да вишак капацитета објашњава крхкост биланса државних предузећа у тешкој индустрији. Предузимаче који у градовима друге и треће категорије имају залихе непродатих некретнина муче исте бољке (4).

Смањење инфлације погоршава финансијску ситуацију компанија са прекомерним капацитетима. И заиста, глобалне великопродајне цене производа ових индустрија су у паду. Те компаније су зато сада погођене дефлацијом. Из тога следи да расту и реалне каматне стопе на њихова дуговања, односно каматне стопе кориговане у складу са варијацијама продајних цена њихових производа. Због тога је порасла и њихова финансијска рањивост.

Влада се због тога одлучила на реструктурирање, док истовремено проширује процес апсорпције вишкова капацитета тако да не проузрокује поремећаје у индустријском сектору: консолидује компаније, односно међусобно их спаја, али и раставља и саставља како би елиминисала нагомилавања у истим браншама; убризгава приватни капитал у мешане власничке структуре; пребацује државне акције у финансијске холдинг компаније које имају задатак да побољшају управљање предузећима. Комерцијалним банкама је издат налог да обнове позајмице предузећима којима рате стижу на наплату, али да не издају нове кредите оним компанијама које нису смањиле своје прекомерне капацитете у односу на то колико су рањиве и шта производе.

И коначно, задуженост локалних влада експлодирала је услед стимулативног плана из 2009. године. Према свеобухватној ревизији кинеског Ревизорског суда, дуг је у другој половини 2013. достигао 33% БДП-а (5). То доводи до диспаритета фискалних средстава међу регијама и доменима. Локалне владе увалиле су се у дугове уз пожуривање опскурних компанија посебно створених да би уговарале кредите – што се подводи под схадоw банкинг (банке из сенке) – док су те кредите рефинансирале званичне банке. У ишчекивању обећане реформе пореског система, која би морала да повећа средства локалних влада, одгађа се враћање билион женминби (140 милијарди евра) путем издавања обвезница за које гарантује централна влада; на тај начин се помаже уклањању тих компанија.

Од мноштва институционалних промена неопходних да би се завршио прелазак с једног система на други, кинеско руководство одлучило је да приоритет да финансијским реформама, и то из два главна разлога. Први је сламање отпора реформама приморавањем државних предузећа у комерцијалном сектору на конкурентност, чиме се финансијске институције терају да исправно процене ризике. Други је промовисање јуана у статус међународне резервне валуте, у потпуности конвертибилне до 2020. године. Из те перспективе влада би могла да искористи прилику и да до краја 2015. јуан укључи у корпу „посебних права вучења“ (ППВ) (6). Она због тога мора да одвоји јуан од долара и да потврди монетарну независност Кине; отуда и одлука од 11. августа 2015. да се јуан девалвира за 3% у односу на долар, након што је у више наврата проширивала границе дневне флуктуације курса јуана. Супротно причама које су кружиле током краткотрајне панике која је избила на међународним финансијским тржиштима, тај потез никако не представља политику компетитивне девалвације: смањење од 3% је тек симболично и очигледно је да се није у битној мери одразило на спољну трговину, у поређењу са депрецијацијом евра у износу од 20% од лета 2014. године. Оно, међутим, указује на спремност Кинеског државног савета (влада) да јуан одвоји од долара и спроведе финансијску либерализацију.

На крају крајева, ова одлука је у складу са унутрашњом реформом финансијског система. Либерализовати финансије заправо значи либерализовати банкарске каматне стопе и створити тржишне финансијске инструменте (акције, обвезнице, деривативе), тако да је могуће ендогено, без непосредне интервенције администрације, утврдити целокупну структуру каматних стопа према року доспећа и према врсти хартије од вредности (7). У том контексту јавни органи више немају улогу директног утврђивања каматних стопа и издавања налога банкама коме и колико треба да плате. Њихов задатак је да успоставе пруденцијална правила у циљу подстицања финансијских актера да обезбеђују средства за процену ризика, да штедишама омогуће диверзификацију инвестиција и да воде чврсте билансе како би апсорбовали потресе.

Ово је политички контекст у ком долази до промена, испрва са отварањем тржишта капитала путем повезивања берзи у Хонгконгу и Шангају средином 2014, а потом и мерама којима је либерализовано девизно тржиште.

Не треба да чуди то што ове институционалне иновације доводе до финансијских превирања. Све земље које су изненада либерализовале своје финансијске системе прошле су кроз мање или више интензивну и обимну финансијску кризу: англосаксонске земље — седамдесетих година прошлог века у Уједињеном Краљевству, осамдесетих у Сједињеним Државама и другим земљама; скандинавске земље, Француска и Јапан — почетком деведесетих, па чак и Немачка 2002. године. Ова комешања смирују се једном када владе усвоје пруденцијалну регулацију и када централна банка прилагоди своје инструменте монетарне политике.

То је управо оно што кинеско руководство сада покушава да уради. Уколико цене финансијских актива у другој половини 2015. успоставе разуман опсег флуктуације, влада ће 2016. моћи да се позабави сржи транзиције, односно реформи државних предузећа, фискалној реформи, реформама права руралног становништва на употребу њиховог земљишта и стандардизацији и експанзији система социјалне заштите.

* МИШЕЛ АГЛИЕТА је професор економије на Универзитету Парис Оуест Нантерре Ла Дéфенсе, научни саветник Француског истраживачког центра у области међународне економије (Цепии) и Француске стратегије, аутор (са Гуом Бајем) La Voie chinoise. Capitalisme et empire, Odile Jacob Париз, 2012.

(1) Овај план је достигао еквивалент износу од 700 милијарди долара, махом усмерених на изградњу некретнина и инфраструктуре на иницијативу локалних влада. Држава је није покрила више од 25%.

(2) Број радно способног становништва опао је 2013. године за 2,44 милиона људи (-1,6%), другу годину заредом.

(3) Раст БДП-а у једној години састоји се из три извора потраживања: потрошње (јавне и приватне), укупних инвестиција (укључујући и промене у залихама) и нето извоза (извоз минус увоз). Њихов збир једнак је расту БДП-а.

(4) У прву категорију спадају четири града: Пекинг, Шангај, Гуангџоу и Шенжен; у другу тридесет градова: покрајинске престонице и веома важни градови (Чунгкинг, Ченгду, Вухан, Тјенцин, Сјамен). У трећу категорију улазе градови од преко милион становника. Њихов списак није коначан. На њему је између 100 и 150 градова.

(5) У питању је укупни дуг (локалне управе, државни органи…). Дуг централне владе је скроман (23% БДП-а у 2013), знатно мањи од количине девизних резерви централне банке и суверених фондова.

(6) Вредност ППВ-а одређује се путем корпе валута: долар, евро, фунта стерлинга, јен.

ПОДИЈЕЛИ

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here