“Килибардизација“ и нова српска политика

Познат је феномен издаје још од најранијих времена и она прати човјека кроз сву историју људског рода, тако је наравно и данас, тако ће и бити до краја.

Кажу да заправо није могуће издати нешто што се не воли, неопходно је прво вољети или бар бити дио нечега да би се издало, а  издаја у нашем народу у последње вријеме подигнута је до нивоа готово да не кажем пожељног, а оно бар све учесталијег понашања на јавној и политичкој сцени, које од стране тих који издају безмало бива представљено као „напредак“ модернизација и искорак из учмалости и конзервативизма кроз преумљење у прогрес и модерне токове. Свуда у свијету издаја се назива правим именом, само је издаја овдје све осим издаје!? Издаја у политичком смислу по логици представља прелазак у супротни табор или маскирано и прикривено дјеловање и  чињење или нечињење у корист штете сопственог табора.

Један од облика овдашње издаје, познатији и као „килибардизација“ сам добро запамтио и као дјечак, и данас се са горчином и нелагодом тога сјећам. Међутим, морам признати да је поменута издаја била, иако у почетку бајковита и добро упакована, ипак касније и потпуно огољена прије свега оличена кроз њеног творца, по коме је и добила тај неславни назив и то траје и дан данас.

Све њене последице су свима добро познате и ту се нема шта додати.

Издаја као да је постала наш усуд.

Свједок сам да се сада полако припрема нова „килибардизација“ која ће вјероватно временом евалуирати и мијењати своје особине,но не треба сумњати да ће породити још и горе последице од оне прве.

Она ће под плаштом некакве модерне „грађанштине“ и савремених погледа прикривена и лукаво забашурена покушати да образложи свој настанак кроз понуђена решења за решавање овдашњих диоба,идеолошких и партијских размирица, сукобљавања и разлика, стварања неког повјерења кроз запостављање и одстрањивање племенске свијести и локализма, који има историјско-социјално поријекло. Притом она у својим спољним манифестацијама неће ни по коју цијену признавати било какву издају, чак напротив означиће своје противнике као деструктивце и противнике било каквог помирења и сарадње.

Она ће на моменте дјеловати и износити ставове као и владајуће елите (чији дио убрзо постаје) са етатистичких становишта и бриге за свеопште добро.

Помирење и сарадња апсолутно да,али са киме и како? „Онај  што ме лане био ни ове године ми није мио“.

Уз то морамо имати у виду и ону велику истину по којој онај ко је направио проблеме, не може бити и дио решења, што ће нова „килибардизација“, свјесно пренебрегавати, зарад својих уских,партитократских и ускогрудих разлога.

Она ће имати да понуди „тикве“ за свакога, по његовој потреби.

Неко може превасходно у свом незнању и необавијештености помислити да ће ова појава новог типа и формата, имајући у виду велики број Срба који се тамо налазе, урадити нешто добро за своју националну заједницу, што може бити веома опасно и контрапродуктивно из унапријед поменутих разлога.

Јер ако се ико грађанизовао и мијењао последњих година у Црној Гори, онда су то Срби, прихватали бројне изазове, трпјели бројне неправде,дискриминацију и друге врсте напада и ниподаштавања. Сигуран сам да и данас, а ево какви смо и колико нас има (најмање трећина), боље ћемо чувати Црну Гору, његошевску разумије се, од свих других који су је стварали уназад десет година,јер наше памћење није мувље и сеже вјековима прије 2006. године. Једино нијесмо могли у политичкпм смислу,а и сваком другом,јер политика је дубоко скопчана са животом са оним који је издао све што му је било при руци, а што за неби није било свезано,укључујући и традиционалну црногорску част,темељна опредељења,витешко људско достојанство „национални понос“. Може се расправљати и о томе, да ли све ове „килибардизације“, ствара мека српска политика која није имала корпоративне одговорности и осјећаја за нешто шире и више унутар националног корпуса.

Да ли савремена српска политика треба да се мијења у Црној Гори, ја мислим апсолутно да.

Она мора да буде свеобухватнија у контемплативном смислу,мора да изађе из квазиестетске површности и „салонског“, начина дјеловња,незаинтересованости за обичног човјека, пољопривредника, сељака.

Она свакако мора остати вјерна својој традицији, свом светосавском духовном курсу и у философском и у егзистенцијалном смислу, али и косовском миту и његошевском поимању живота и свијета и националног набоја. Никако не запоставити и тај гусларски и рурални, за неке можда и прост и превазиђен начин и тип поштовања своје прошлости и историје, али са мјером и укусом, разумије се, да то не буде узето за репер и показатељ наших јединих вриједности, како то обично раде наши идеолошки противници. Наравно, као што није сав во у рикању, тако није ни сав човјек у ономе што прича, тако да ни ми нијесмо неко ко се везао за историју као пијан плота, знамо да смо и грађани, али истовремено и Срби, иако нам се то често не признаје, а то је по нама неодвојиво. Коме такви одговарамо, добро је дошао, коме пак не, онда он има проблем, а не ми. Онај ко не поштује себе, неће га ни други поштовати, то је ваљда свима јасно много пута потврђено.

Онај пак ко тражи да се свега поменутог одрекнемо и да то буде једини начин за улазак у интеграцију модерног црногорског друштва, сигуран сам да нас тамо не жели, што је до сад и безброј пута практично било и видљиво.

Ако им,а то се сада већ назире одговарају модификовани, испрани и очишћени Срби прерушени испод грађнских обланди, таквих ће наћи и срећно им било са њима.

Напомињем на крају, да се наш човјек који држи до части и обрза гнуша од свих врста издајника и националних манипултора и трговаца и сматра их за последње људе.

Коме је избор да га историја памти као такву појаву, нико му више не може помоћи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: