Калуђеровић: Оне ноћи када сам осветио сина сретнијег човјека није било од мене

Пише: Марко Милачић

Освета је васкрсење у крви. Срећа и задовољство у крвавој несрећи и муци. То је дух предака и потомака дубоко у нама, зов братственика и племеника, вапај земље и села. Заклетва заробљена у кажипрсту пред орозом. Мисао која чека враћање најважнијег и најпречег дуга. Дуга у крви. Аманет пренесен и преношен поганом крвљу нашом. Освета је Црна Гора. Цетиње. Родно место крвне освете. Тамо идем да се уверим зашто убити другог, зашто пуцати у чело, зашто сачмом просути трбух да би се умирила савест, због смрти оца, брата или сина. Без најаве и позива, идем у кућу најчувенијег црногорског осветника, Цетињанина Николе Калуђеровића.

Снег прекрио Његошев град. На вратима, при изласку, у црнини, затичем седамдесеттрогодишњег Николу и нешто млађу супругу Анђу.

„Ево ти кључ, ако ‘оћеш сачекај нас у кућу. Ајде, ајде узми слободно, ми морамо на једно мјесто, неодложно. Враћамо се за петнаес’ минута“, каже ми Анђа.

Нека, хвала пуно. Доћи ћу за пола сата. Куда идете, питам.

„Морамо на синов гроб“, вели Никола и додаје, „брзо ћемо ми, брзо…“

Док чекам, у кафани причам о Калуђеровићима. Сви се овде знају у душу. Прича ми комшија о њиховој трагедији.

„Вјерујеш ли да сваки дан, буквално сваки од тада иду на синов гроб. Била киша, снијег, мећава или жаропек. Несрећа је то. Несрећа. Уби им један, августа ’87. године сина јединца. Ти знаш што у Црну Гору значи јединац у мајке. Једне вечери, у кафани, заметне се кавга међу неким момцима и Жељко, син Николе и Анђе, тада је имао 23 године, ни крив ни дужан, настрада. Раде Грдинић, старији од двојице браће који су били тамо, опали и уби Калуђеровића. Тај што си га малоприје видио, Никола, покушавао је читаву годину да освети сина. Прежао свуда да убије Грдинића. Знали смо да ће се светит“, прича ми Цетињанин докиспијамо ракију и наставља:

„И Николин брат, стриц убијеног младића, убијен је из освете. Кад је био млађи убио је Перишу Поповића. Прво је покушао да га освети Перишин отац, али га је промашио, па је завршио у затвору, ђе је и умро. Онда се Перишин брат убио и остаде само један Поповић, трећи брат. Вјеровао или не, сви су чак и заборавили, мислило се да је одустао, али не. Убио је Николиног брата и осветио свог, 25 године након убиства. Можеш ли вјероват?! Што ти је освета.“

А што би са Николином осветом, питам.

„Нека ти то Никола каже, нећу ти ја све причат. Ја ћу говорит’ кад дођеш да о мени пишеш, а имао би и од мене много тога чут’ „, шаљиво ми одговара Цетињанин, наздрављајући.

Калуђеровићи су у кући. Зидови су пуни сина Жељка. Десетине фотографија и слика. Један поглед, буквално, најбуквалније, довољан је за болну гримасу родитељску, други и трећи већ прате сузе. Питам како је било након смрти сина.

„Што се мене тиче“, прича тврдо, отресито и снажно Никола, као да сваку реч мери неколико пута, „не бих никада могао проћ’ и прошетат’ том ту улицом, поћ’ до синовог гроба, да га нијесам осветио. Ја сам био потцијењен човјек, човјече“, виче Калуђеровић.

Занима ме, питам, колико је утицала средина на то да замени крв, како се овде другачије каже за освету. Одговара: „Ипак, није средина толико утицала на мене да се осветим, колико сам ја замишљао да она утиче. Ја сам размишљао што народ мисли. Што они очекују од мене“, говори Никола и почиње да прича како је осветио сина.

„Чекао сам га свуђе. Ма свуђе, човјече. Лутам, трагам, неко ми дојави… Па опет исто. Неколико пута сам га сретао у друштву. Једном је био са ђевојком. Пошао сам код њеног оца и рекао му да је склони од њега да се случајно не деси да њу убијем грешком. Послушао ме. Пратио сам крвника и до Сплита. Свуда, свуда. На крају, деси се да млађег брата убице, Рајка Грдинића, који је такође учествовао у обрачуну у којем ми је убијен син, нађем једне вечери код Светог Стефана, код кафића ‘Орион’. Дан је 21. јануар 1989. године. Са неким је у друштву. Прилазе колима. Викнем му: „Ладни, Ладни“… тако су га звали. У том тренутку он је потрчао према предњем дијелу кола. Опалио сам из пушке и тада највјероватније ранио недужног младића, Шофранца, који је био са Грдинићем. Пришао сам још корак, два и кренуо поново да опалим, али ми се пушка заглавила. Вратио сам се неколико корака назад, спуштио пушку на земљу како бих ишчупао чауру. Грдинић се хитро дигао и потрчао на мене. Брзо сам ухватио пушку у ширем простору, док ју је он шчепао у ужем. Вукли смо се за њу. Када смо били лицем у лице, викнуо је – пиздо, готов си. Нијесам жалио свој живот. Видио сам чисту смрт пред очима, ипак је то био младић у снази од двадесетпет година – узбуђено говори Никола и наставља – он је направио пет-шест доста јаких трзаја. Кроз главу ми је пролазило хиљаде мисли, хиљаде слика. Изненада сам направио нагли и јак трзај назад-напријед и пушком га ударио у груди. Пао је на кољена. Направио сам још један трзај, отргнуо пушку и ударио га њом. Једна рука му је била на асфалту, другом се држао за моје панталоне. Потрчао сам пет-шест корака назад. Осјећао сам се сигурније. Он се, затим, подигао и кренуо према мени. Тада сам опалио. Тада сам га убио“, завршава причу Калуђеровић, који је осуђен и за смрт другог момка, којег је то вече ранио, а који је умро у болници месец касније.

Никола се замислио, каже: „Жалије ми је што убих тог Шофранца, невиног, но ишта на свијет.“

Да се није осветио убио би себе, каже Калуђеровић.

„Сретнијег човјека у Црну Гору није било од мене оне ноћи када сам осветио сина, ово ти искрено говорим. Лакше ћеш проћ’ било ђе него на Цетиње да останеш дужан крв некоме. Овђе се то вазда рачуналокао дуг“, јасан је Никола.

„Што друго да ти причам, мени је рођени брат убијен у освети, недалеко одавде. Убио је момка на Цетињу, био је у затвору, одлежао, и послије 25 године га убију. Мене су при пуштању из затвора, плашећи се освете за братом, питали – смијемо ли те пуштит Никола. Смијете, рекао сам. На братовој сахрани сам одржао говор и поручио Поповићу, убици свог брата – то што си направио, на то си имао право. Тај дуг никад не застаријева.

Слободно се судите, нећемо вас теретити, нити судски гонити, тако сам им рекао“, прича ми Никола, а супруга Анђа добацује из кухиње – богами, мислим да освету треба вратит’.

Никола јој одговара:

„То је дио задовољства човјека који је направи. Ипак, не видим њен ефекат – нити је учинио свом ђетету нешто боље, ако му је, рецимо, дијете убијено па га отац освети, нити је његовој жени боље и на крају – себе је довео у затвор. Не видим ни да те освете нешто чине. Без ефекта су. Заиста сам против освете. То вам морам рећ“, вели Нико.

Након двоструког убиства и суђења, првог које је преношено путем телевизије, широм Југославије, Никола Калуђеровић осуђен је на двадесет година за двоструко убиство из безобзирне освете. Одлежао је нешто мање од девет. Спроведен је у затвор у Спужу, близу Подгорице, 1989.

„Имам осјећај да је у затвору било више поштовања него ван њега. Више достојанства сам изнио из затвора него што сам унио. Великих сам ствари доживио у тих осам година. Чак су ме људи и прецјењивали“, описује Никола, који је мимо других био поштован у затвору, колико због његових година, толико и због храброг држања. Поштовали су га сви – управа, полицајци, затвореници. Признаје. Разуме се, мило му је због тога. Каже:

„Морам ти рећ’ овако, иако је жалосно – управникова ријеч је била мала, кратка и ниска у односу на моју. У све ћелије су убаци- вали онако, ко им налети, једино у моју нијесу то радили без консултације са мном. Нијесам ја пуштао свакакву олош у моју ћелију. Не, богами! Знали су они то и нијесу ми доводили било какву фукару. Када је на робију долазио неко од рођака и пријатеља полицајаца или управника затвора, а било је и тога, увијек су жељели да их смјесте код мене. Зна да ће им ту бити добро и да су ту на сигурном“, приповеда Никола.

Прича како му је најтеже било неколико дана пред годишњицу синове смрти када је ишао на његов гроб.

„Ово остало, остале дане, ја уопште нисам звао затвором. Ја сам био крив, човјече. Ја сам се припремао да убијем. Ја сам сам отишао у затвор. Како мени може бити тежак затвор?! Боље рећи – како се ја смијем пожалити на затвор?! То од мене не можете доживјети никада“, гласно говори Цетињанин.

Ту се, након Николиних неколико затворских година, спајају две људске судбине. Две несреће и трагедије, два живота и две приче, два света која засебно, а камоли тако у ћелији обједињена, заслужују да буду испричана и забиљежена. Те 1993. године ту се додирују два Цетињанина, двоје некадашњих комшија, двоје двоструких убица.

Жарко Лаушевић долази у Николину ћелију, Л-2. Лаушевићи су живели стотињак метара од Калуђеровића на Цетињу. Жарко и Николин убијени син Жељко знали су се и дружили као деца, док Жарко ’74. године није пошао за Титоград.

„Жаро и ја смо заједно били у затвору четири и по године. Невјероватно смо били блиски. Не могу ти то описат’. Нијесам имао ни браће са којима сам био тако близак. Не знам да ли је више волио он мене или ја њега. Ипак, чињело ми се да ме није могао више вољет’ него ја њега. То је страшно, невјероватно, неописиво. Па, ја сам Жара чувао и пазио да не погријеши, не направи грешку,“ прича Никола и наставља, „Жарко ми је говорио – од овога што сам учинио, Никола, не може горе. Може, може, Жаро, увијек може горе. Како не може. А како не може Жаро?!“

Питам Николу што мисли о Лаушевићевом злочину. Каже, Жарко, ипак, усред Црне Горе, није требао рећи – каква је ово галама – и томе слично.

„Велику је грешку ту направио. Велику. Ипак, прије ћу то опростити него када је, након тога, његов брат Мили рекао тим момцима:

‘Знате ли ви ко смо ми?’ То још више иритира Црногорце. Нијесу то требали да кажу. Не! Не би се сточили, не би имали конфликт да није било питања – знате ли ви ко смо ми. Што има везе ко смо ми а ко сте ви. Ко смо то ми, а ко сте то ви?! Што то значи?!“ виче Никола, подиже глас, плануо је као да сам ја то њему рекао.

„Жао ми је и једне и друге. То је велика трагедија“, тишим гласом наставља. Анђа прилази и каже: „Богоми, жао ми је оне момке. Прво ми је најжалије мртве. И онај наш је под земљом.“

„Жаро је страшно патио,“ надовезује се муж, „ја сам био утјеха, у његовој патњи. Говорио сам му – деси се то, и ја сам убио невиног човјека. Кад се једном деси, касно је за сваку причу.“

На зиду изнад фотеље синова слика. Сасвим случајно, питам о њој. Као из топа: „То је Жарова“, каже.

Како Жаркова, па не личи на Жарка, одговарам.

„Ма не, то је мој син на њој, него је Лауш сликао. Жаро га је насликао да ја не видим. Како је искористио вријеме, богами, не знам. Док смо лежали у креветима, док неко чита, неко пише, тако је он цртао да ја не видим. Прије тога сам му дао синову фотографију, али не за цртање, него за вазда. То је када је имао 21 годину, од 23 су га убили, прича Никола, и додаје – па знаш ли ти да је Жаро писао молбу суду на основу које сам помилован двије године. Невјероватан таленат за писање је то. Невјероватан. Морам ти нешто рећи. У односу на све остало у животу – људскост, понашање, таленат за писање, сликање – у односу на све то Лаушевићу је, чини ми се, најгоре ишла глума. Вјерујете ли ми?“, смијеши се некадашњи затвореник, за кога је Жарко Лаушевић на једном месту написао:

„Начин на који Никола гледа на људе после губитка сина наводи те на погрешну помисао да он готово мрзи туђу срећу, мир и децу. Заправо он саосећа врло са несрећом, са туђим јадима и као да му једини пријатељи могу постати њему слични губитници. Као да су срећни људи неке друге расе, њему толико стране, док његовој могу припасти само одабрано несрећни, бескрајно тужни какав је и он постао.“

То пише у Лаушевићевој књизи „Година прође, дан никад“.

„То су моје ријечи,“ упада Никола. „Једном ми се пожалио – мој Никола, ово вријеме никако не иде, никад година да прође. Жаро, богами, кажем му ја, година прође, али дан никада.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: