Какве везе имају Еспањол, патриотизам и патка?

Пише: Томислав Ловрековић

Финиш Примере, многи тврде најбоље лиге на свету, пре неколико година (да вас не лажем око датума, имам памћење као златна рибица, а можда сам и у мало подређеном положају у односу на њу). Барселона и Реал, као два најдоминантнија тима, улазе бодовно изједначени – Каталонце очекује неки лагани меч, док Мадриђани иду на ноге Еспањолу. Познато је да се та два клуба не симпатишу нарочито, и та дефиниција важи само ако искористимо највећу могућу снагу еуфемизма. Елем, Еспањол води 1:0, узима титулу Реалу, али цео стадион звижди својој екипи, негодује и навија за мрске госте. Логика је једноставна: боље да титулу узме и тај Реал, него вечити ривал и архнепријатељ Барселона.

Ок, пошто смо разјаснили ову наизглед чудну, а заправо сасвим разумну логику, хајде да објаснимо и какве везе има шпански фудбал, њихова ривалства и та три клуба са овим подручјем, актуелним моментом и порталом озбиљног реномеа као што је то ИН4С? Кренимо са малом дигресијом: пре пар дана, зове ме пријатељ, патриота, здрав човек, нормалан, способан за расуђивање, да идемо на протест „Не давимо Београд“. Питам, због чега и којим поводом. Збуњено, па и помало увређено, одговора ми „Како зашто? Па време је више да се против овог лудака побунимо на улици“. Одговорам афирмативно. Он, помало збуњен пита кад крећемо, на шта велим да не крећемо. „Зашто“, још ће збуњеније, на шта му следује још смиреније „Зато што се слажем са тобом“. Непријатна тишина, вероватно пријатељ у то време куцка СМС психијатру познанику да има човека за њега и да је ситуација озбиљна и хитна. „Слажем се, време је да се побунимо против овог лудака. Ми, а не они. Ово није наша прича, њихова је“.

Не може нашу причу, рекао бих уз сво дужно поштовање, али не осећам ни дужно ни поштовање, да предводе они који су крали и отимали 15 година, они који су урушавали Србију, не може наш гласноговорник да буде организатор Прајда и заштитница лезбијских права, не може наш представник да буде онај који тврди да је Српска геноцидна и да смо ми геноцидан народ и не могу нашу причу да плаћају Сороши и остали који су се трудили да униште све честито на овом подручју. Не може и не сме. Или, да то дефинишемо баш онако како треба: ово београдско паче јесте ружно, али неће постати прелепи лабуд. Нажалост, „Не давимо Београд“ није, дакле, да се наслутити из претходне реченице бајка, него басна – она у којој зли вук глуми умиљато јагње, а пронађе се ту и по који магарац на маргинама или ближе центру, свеједно.

Јасно ми је, као што свакоме макар полуразумном јесте, да је овај постављени, марионетски режим ту да ради не само мимо, већ и оштро против интереса Србије, да је урушава погубним мерама, успављује, гази и уништава. Али, у дуелу ове две екипе чији су само дресови различити, али формација на терену, селектор и филозофија игре потпуно исти, не желим да будем играч. Напротив, обавеза свих нас је да грицкамо семенке на трибинама и да, баш као навијачи Еспањола, навијамо за мрског ривала – и најгоре је боље од титуле вечитог ривала. А, они који се сакривају иза те патке, јесу вечити ривал Србији.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: