Како Шпанци пишу о једном од наших највећих писаца (ВИДЕО)

Књижевни критичар Мерседес Монмани објавила је у културном додатку мадридског листа “АБЦ” на две стране причу о Данилу Кишу, под насловом “Сви против Данила Киша”, у којој се бави ликом и делом једног од највећих југословенских писаца. Текст преносимо у целости.

Ове године се обележава 25 година од смрти једног од најбољих писаца прошлог века: Србина Данила Киша, рођеног у бившој Југославији 1935, умрлог у Паризу 1989. Син једног Мађара јеврејског порекла и једне православне Црногорке, Киш је приповедао (писао) као ретко ко, са изузетно високим литерарлним квалитетом, о двострукој трагичној убилачкој тиранији – нацистичкој и комунистичкој – које су претвориле у прах у 20. веку не само животе милиона људских бића већ такође и хуманитарне идеје једне цивилизоване Европе.

Један од његових најжешћих бранилаца, Сузан Зонтаг, посветила му је следеће речи:
“Смрт Данила Киша 15. октобра 1989 у 54. години прекинула је на жалостан начин једног од најважнијих литерарних дневничара у другој половини 20. века. Година у којој је умро била је “аннус мирабилис” у којој се у Централној Европи ликвидирао тоталитарни режим у совјетском стилу. Утешно је мислити да је умро оккружен само добрим вестима.”

Када Зонтаг каже “само” мисли да Киш, ватрени противник “националистичких ништавности”, није имао времена (доживео) да види “рушење мултиконфесионалне и мултинационалне државе чији је грађанин једном био”. Такође, није присуствовао ономе што се десило после. Рат, концентрациони логори и фуриозни национализми који су уништили Југославију и учинили да се поново појави Европа варварства и терора.

Револуција коју је Данило Киш донео у литературу Централне Европе једнака је оној коју је проузроковао Џејмс Џојс у англо-саксонској, Кафка у германском амбијенту и Бруно Шулц у пољској књижевности. Киш је то урадио из једног малог провинцијског града, Дрохобиц, данас на територији Украјине.

Често је довођен у везу са Борхесом, посебно захваљујући изјавама у којима је открива “литерарну генеологију” са којом се осећао близак, али разлике са великим аргентинским писцем биле су несумњиво велике иако су “официјелни писци” Титовог режима покушавали да га нападају користећи паралалеизам са Борхесом. Био је мање заинтересован за метафизичке феномене него Борхес и много више за теме из историје и политике. Његово дивљење према Борхесу било је огромно, исто као и према Мусилу, Набокову или Гомбровичу, ауторима који су му помогли када је почео егзил у Француској.

Рођен у једном малом граду у Србији, Суботици, између Будимпеште и Београда, Данило Киш је са 7 година присуствовао масовном убиству Јевреја и Срба од стране мађарских фашиста у Новом Саду где се фамилија преселила. Његов отац се спасио, али је 1944. био депортован и убијен у Аушвицу. Присуство “имагинарног оца” несталог у детињству доминира у највећем делу његових књига, као у “Породичном циклусу” (1965-1972).

То су чињенице које, из маште и са неким имагинарним личностима, описује у свом другом сјајном роману “Псалм 44” који се сада појављује и у нашој земљи у издању куће “Акантиладо” која је издала и друга његова дела. У роману једна фамилија коју чине млада Марија, лекар Јеврејин Јакоб који у Аушвицу ради са Менгелеом званим “доктор Ниче”, и њихова беба покушавају да побегну из логора док се из даљине чују руски топови. Киш је роман написао са 25 година. На половини књиге описује дивљачко масовно убиство незаштићених стараца, жена и деце на обабили Дунава што је, вероватно, резултат онога што је видео и што су му причали.

Текст о Кишу у културном додатку дневног листа АБЦ: Сви против Данила Киша
Када је већ био објавио неколико маестралних дела – ”Башта и пепео”, “Пешчаник” – и неколико година пре него ште ће објавити своју фамозну “Енциклопедију мртвих”, Данило Киш је 1976. објавио импресивну и незаобилазну новелу “Гробница за Бориса Давидовича” о стаљинистичким процесима 30-тих година у Москви. Књига није потресла само читаоце у његовој земљи, него и све они који су тада живели под совјетским јармом. Уз помоћ докумената добијених из различитих извора и сведока, описао је профиле седам фанатичних комуниста који су били масакрирани од доктрине коју су бранили. Кишова књига била је пуна “професионалних револуционара” и идеологија сваке врсте. Криминалци су завршили као жртве терора који су сами произвели. Након што су тортурисани били су стрељани, иако су на монтираним суђењима признали измишљене деликте о “анти-совјетској саботажи”.

Књига је изазвала велики немир и Киш је одлучио да оде у Париз. То је био резултат оркестриране кампање која је трајала месецима и коју су почели “ловачки пси” режима. Измишљени су свакојаки разлози и увреде, чак и оптужба за плагијат. Киш се у делу “Час анатомије” 1978. бранио од “инквизитора из београдске Козе Ностре” пишући да је реч о “лову на вештице”. Инквизитори су били “званични писци”, подржавани од државе, они који су живели од дотација, државне службе и помоћи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: