Како сам постао Србин?

Николас Шћепановић живи у Америци а душом у Црној Гори. У писму које је послао нашој редакцији говори о свом одрастању у САД далеко од домовине, о томе како је сазнао шта је то бити Србин, његовој мајци кроз чију је љубав открио душу свога народа, и послао поруку народу у Црној Гори: не дозволите да вас заробе, ми смо најгостољубивији народ на планети, сваког ћемо угостити али ланце нећемо љубити!

„И ако живим километрима далеко у САД-у и из административних разлога још увек немам српско држављанство, ипак помно пратим дешавања у мојој домовини, у земљи одакле је моја мајка, у земљи где ми је све свето, где су ми гробови предака, у земљи због које сам као мали дечак гледао своју мајку током НАТО агресије како је плакала дан и ноћ, клела и проклињала Америку.

У земљи километрима далеко од куће осећам се као странац; иако мој српски и није тако тачан… можда заробљен у неком свом немиру због свих животних околности, морам ипак истаћи: ја сам Србин. Српкиња је мене мајка родила.

Ово што раде полтрони западних сила у црногорском парламенту јуче је код мене изазвало шок, право лице диктатуре, самовоље једног (не)човека шефа мафијашког система Мила Ђукановића.

Питам отворено г. Ђукановића, односно његове послушнике који су јуче у Скупштини на најглупљи начин бранили НАТО од нас Срба, православаца: „да ли ви имате своје ‘ја’, имате ли свести и подсвести или су вам мозгови испрани до те мере да се више и не питате са њима? Да ли стварно верујете у све што сте изговорили, да ли вам је тако лако згазити на све гробове које је НАТО направио, да ли можете погледати мирне савести у очи све оне оболеле људе?“

Чисто сумњам да можете, савести немате а жалим вас јер кад Судњи дан дође сви ћемо Свевишњем полагати рачуне – ја за себе знам, него ви се запитајте шта ће са вама бити.

Да се вратим на своју домовину. Као што сам рекао: ја сам Србин из Црне Горе.

Вероватно држављанство Црне Горе никада нећу ни добити, макар не док је ДПС на власти, али искрено и не треба ми, ускоро ћу имати држављанство Србије – то ми је довољно.

Опет, враћам у своје детињство, у ту кобну 1999-ту, када сам имао само 5 година… још увек памтим мајчине сузе, прву псовку на српском језику сам научио тада коју је моја мајка гледајући на Си Ен Ен-у бомбардовање њене земље изговарала кроз сузе.

Тада сам се питао шта је то тако веже за ту своју земљу а ипак је дошла у САД и основала породицу. Само је рекла: „Сине доћи ће дан кад ћу се вратити кући“. То је и урадила.

„Зашто? Зашто си дошла овамо мајко, кад кажеш да је тамо све много лепше?“, питао сам.

Рекла ми је: „Сине, комунисти су нас уништили, почео је грађански рат јер хоће да униште Србе, нисам дошла својом вољом већ сам морала. „.

Питао сам је: „Мајко, какви су Срби?“ Она ми је одговорила питањем: „Сине каква сам ја?“ Ја сам рекао: „Мајко ти си најлепша, најбоља, имаш златно срце и ником не би наудила“. Тада ми је одговорила: „Ето ти сине одговор какви су Срби.“ 

Сећам се дана када је извршен први агресорски напад на Београд.

Био сам са мојом мајком на њеном послу, седели смо у соби за одмор: гледала је бомбардовање Београда, без речи, сузе су јој клизеле низ образе, а за другим столом седело је неколико мушкараца који су причали неким мени непознатим језиком… мајка их је погледом попречивала али није ништа говорила. У моменту приказивања снимка гађања зграде у центру Београда мојој мајци је застао дах, пребледела је – био сам мали али то су сцене које су ми остале у памћењу.

За другим столом мушкарци који су ту седели су почели да се радују… тада сам по први пут у животу чуо нове изворне термине на српском језику које је моја мајка упутила, како је казала „Шиптарима“, који су ликовали што бомбе падају на Београд.

Тада сам добио лекцију о Косову и Метохији – срцу Србије, тада сам схватио колико Срби воле своју земљу, тада сам схватио зашто је понос бити Србин и, зашто светске банде кидишу на нас, тог дана сам рекао себи: ја јесам рођен у Америци али ја сам Србин.

За мене је, а то и историја каже, Црна Гора српска Спарта. Направљена је само административна граница, из личних интереса тзв. елита, односно лупежа којима је одговарало да опустоше нашу земљу. Овакав начин окупације наше земље је приземан чин великих моћника жељних крви, никад им ничега није било доста.

Онда размислим и сетим се америчке историје: шта су они урадили са Индијанцима – истребили их. То мало што је остало сместили у некакве енклаве, обесправљене.

Хоћете ли тако НАТО званичници, и са нашим народом да урадите?

Узалудан вам је сваки посао, ми нашу земљу не дамо а ви боље вратите оно што сте отели: где на новом континенту – где у Србији? Отели сте нам срце, посвађали нас са браћом, сад настојите и окове да нам ставите – нећете успети!

Овим путем позивам самосвестан народ у Црној Гори, оне који нијесу под хипнозом ДПС-а и западних моћника: не дозволите да вас заробе, ми смо најгостољубивији народ на планети, сваког ћемо угостити али ланце нећемо љубити! 

У памет се браћо Срби, само сложни можемо се ослободити тиранина и окупатора, а опет су се на нас устремиле велике силе… ипак, спаса има, има наде, наша сестра Русија се није одрекла нас, зато окрените се својој сестри, и запамите: нема брата док га мајка не роди! Тако да нам ови западњаци нису нити браћа нити сестре већ крвождни џелати!“

аутор писма: Николас Шћепановић из САД

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: