Како је Пенс забранио Миловој опозицији да „шурује“ са Русима
1 min read
Спекулише се да је на састанку „грађанске опозиције“ са потпредсједником САД ривалима власти објашњено да не смију имати никакве везе са Русијом ако желе потпору америчке администрације, што су неки, изгледа, буквално схватили.
Само неколико сати након што је Демократски фронт упутио јавни позив опозицији и цивилном сектору у Црној Гори на договор око „заједничког дјеловања у циљу стварања услова за свеопште слободне и фер изборе“ у тој земљи, стигле су и прве реакције из опозиције, и то СДП-а Ранка Кривокапића, из којег је саопштено да између ДФ-а и те партије „није могућа програмска сарадња“.
Рекло би се, ништа ново и неочекивано, с обзиром да Демократски фронт већ годинама позива „грађанску опозицију“ на различите облике заједничког наступа који до данас нису наишли на позитиван одговор, док, са друге стране, већ постоји искуство сједења остатка опозиције за истим столом са Милом Ђукановићем током преговора о „Влади изборног повјерења“, па се намеће закључак да је, за сада, за њих прихватљивији партнер — власт.
Уз то, спекулише се да грађанска опозиција не врши никакав притисак на режим у Црној Гори, док са друге стране активно чека политичку понуду премијера Марковића.
Све ово доводи до сумње да су можда тачне гласине да је на састанку „грађанске опозиције“ са потпредсједником САД Мајком Пенсом ривалима власти објашњено да не смију имати никакве везе са Русијом ако желе потпору америчке администрације, што су неки, изгледа, буквално схватили.
Политички аналитичар Драган Росандић за Спутник каже да није изненађен чињеницом да Кривокапићев СДП није прихватио понуду ДФ-а, доводећи у питање и сами опозициони карактер те политичке групације.
„СДП и није баш нека опозиција. Они су 20 година били у коалицији са ДПС-ом и на власти, тако да се ту не може говорити о некој озбиљној опозицији, а идеолошки су прилично различити, тако да се на СДП не треба ослањати. Са друге стране, познато је да је већ неко подијелио опозицију на такозвану „грађанску“ и Демократски фронт, који ту онда дође као некаква „сељачка“, или „народна“ опозиција и онда постоји свађа међу њима. Тако да се бојим да је тешко саставити комплетну опозицију, не само када је у питању СДП, него можда и неке опозиционе странке сличне профилисаности попут СДП-а“, сматра Росандић.
Кад је у питању сам термин „грађанска опозиција“, наш саговорник сматра да је та кованица највјероватније настала под утицајем страног фактора.
„Не знам ко је извршио ту подјелу. Да ли је до ње дошло под утицајем страног фактора, или ју је лансирао неко из саме „грађанске опозиције“ од људи који иду на консултације у стране амбасаде, прије свега у америчку. А све је урађено са надом да ће међународна бацити око и на њих и можда их подржати у једном тренутку. Иако то годинама траје, па се баш и не дешава“, наглашава Росандић.
Коментаришући констатацију која се могла чути из ДФ-а да се показало да „грађанска опозиција“ у Црној Гори нема потребну подршку иностраног фактора, Росандић сматра да има истине у једном таквом размишљању.
„Ако посматрамо епилог и даље су опозиција деценијама, што значи да има истине у таквој дефиницији. Многи се од њих надају да су нека резерва на коју међународна заједница игра, и да ће у једном тренутку, када Ђукановић опосли све послове који се од њега траже, а богами, много је посла и опослио, можда неко њима предати власт. Мада мислим да ова рачуница није богзна најбоља, макар гледајући како се то досад дешавало. Када сте у нечијој милости или мислите да јесте, онда је и питање колико ће вам грађани дати повјерење у неком тренутку“, закључује Росандић.
Извор: Спутњик
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
…“Мислим да је Русија заинтересована за Балкан, али у овом моменту, судећи по неким догађајима, она нема јасно изграђену стратегију за овај регион“ – истиче он. Овај експерт је и раније у разговору за EADaily истицао да је у последњих пар деценија Русија учинила неколико кардиналних грешака.
«То је повлачење њене војске са Косова 2003. године, и крајње ћутање (ако не и нешто више) у причи око отцепљења Црне Горе од Србије. То је била геополитичка катастрофа, пре свега, за Србију која је изгубила излазак на море, као и за Русију, уласком Црне Горе у НАТО» – поновио је овај експерт и додао да је то био изразито непријатељски гест Запада према Москви.
Гајић оцењује да је глобални проблем руске политике у свету то што Русија у сарадњи са другим државама увек гради односе са властима, а не са друштвеном заједницом. Српска власт води политику у чијој је позадини уцена, она може да ради против свог народа и да иде на уступке Бриселу, истиче Гајић.
«Међутим, српско друштво је највише проруски оријентисано у свету. И то сви знају у Европи и читавом свету, а не само у православном или руском свету. У Србији је русофилство, ма колико то парадоксално звучало, много јаче него у бившим републикама СССР-а» – истиче овај политиколог. Он сматра да због тога Русија има предност без преседана…“
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/rusija-ima-samo-tri-saveznika-armiju-flotu-i-srbe/
http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:503808-%D0%95%D0%BA%D0%BC%D0%B5%D1%87%D0%B8%D1%9B-%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%B1%D0%B8-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B0-%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8
…“Није реч само о словенским осећањима, ни о православљу, у питању је стратешка веза. Русија је преко Србије, како сам написао у једном тексту за руску Думу, потврђивала свој статус велике силе на Балкану и губила тај статус. То само Горбачов и Јељцин нису схватили. Није случајно Петар Велики гледајући према Медитерану слао своје људе Србима и примао српске изасланике у Русији. Свако вече гледам руски дневник на руском језику и време које показује велики часовник на Спаској кули у Кремљу, који је направио један српски калуђер. Те су везе, дакле, давнашње и дубоке.
Србија није само у деликатном положају у односу на ЕУ и Русију?
– Србија је у једној општој кризи у каквој вероватно никада није била у својој историји, с ужасним последицама које је приватизација у привреди оставила на читаво друштво. То је, пре свега, криза спољне задужености. Комунизам је у Србији био створио полуиндустријско друштво које су неспособни политичари из идеолошких разлога уништили. Мислили су да рушећи комунизам све треба преко ноћи претворити у приватно власништво. И то, по формули Регановог либералног капитализма који је уништио све тековине које је капитализам до тада створио.
Да ли је историја учитељица живота, као што се од античких времена мисли?
– Давно сам написао да је историја учитељица живота, али да увек учи са закашњењем, када та подука ником не треба. У оном што се дешава пред нашим очима данас управо видимо да се од историје врло мало научило. Први пример је широка расправа о узроцима Првог светског рата 1914. Све је остало онако као што је било крајем јуна 1914, када је пукла вест да је Франц Фердинанд убијен у Сарајеву…
…Шта је данас Србија за Америку?
– Један фактор споредног значаја у свим питањима, сем стратешког. Балкан и Србија на Балкану као водећа земља, земља која је имала највише ослободилачких покрета, земља чији је ослободилачки покрет ушао у историју Источног питања, као један од битних фактора разарања Османске империје, игра изузетно важну улогу за будућност. Америка уверава своје јавно мњење да Србија има само једно својство на Балкану, а то је да отвара или затвара Русији капије. Због тога не смемо имати илузија да Америка не може поново да разбуца Србију изнутра, да нам се у једном тренутку поново може десити 27. март.
У Синоду СПЦ, у Академији наука, у свим установама и свим слојевима друштва Америка има неког на кога би се могла ослонити ако би хтела да сруши и ову Србију. Тешко нама ако то заборавимо…“, Милорад Екмечић, три године назад
Отац на службеном путу
https://www.youtube.com/watch?v=AdjkfJc45JQ