Насловна Поглед Како је Ноле извео тениску револуцију

Како је Ноле извео тениску револуцију

2
ПОДИЈЕЛИ

Ирационалан однос између Срба и Нолета, последица је једноставне ствари: он је сублимација свега што Срби о себи воле да мисле и тврде да јесу. И да су ономад били: храбри, упорни, морални и поштени. И најбољи на свету, нек иде живот…

Као фото-робот суперхероја из дела нашег „колективног несвесног“, који смо тако дуго, дубоко и неуспешно гајили, ниоткуда се појавио мршави, црнокоси дечко, као отелотворење националне мегаломанске имагинације. Или смо, заиста, некада били такви, мада нема чврстих доказа за то: храбри, упорни, морални, поштени. И, нек иде живот, најбољи на свету.

Још већи феномен Новака Ђоковића јесте тај што дечак долази из друштва у којем је вековима гајен колективни мит. Од коњичких битака са исуканим сабљама, када смо се са земље селили на небо, до слободног пада са небеса, када смо треснули о свето, српско тло. Од устанака и пораза, до седам офанзива и обнове и изградње. Од сељачких задруга, до Централног комитета Комунистичке партије и радничког самоуправљања. Од митинга и контрамитинга, до кошаркашке и ватерполо репрезентације.

Зато је Ноле највећа национална парадигма. Зато ће он, и када нестане са АТП листе, и када остари, и када га више не буде, остати заправо највећа српска мистерија: како је дечак који се са једнаким жаром смеје, удара у груди, псује, шали, пева, плаче и борави на трону најбољег тенисера света, порођен у црној рупи колективистичког, успео да завлада западним, тениским монденским светом, у друштвима која су гајила култ појединца. Или, како је то говорио творац капитализма, друг Адам Смит – то је био поредак који је настајао и растао, као двоглава аждаја, на егоизму и покварености човека, што су две особине које свет терају у прогрес.

Американци Џими Конорс, Џон Мекинро, Пит Самрас, уз часне изузетке, попут шмекера Агасија, који би се попели на место Броја Један када би Сампрас отишао на летовање, потом читава скандинавска колекција шампиона, као што су Борг, Едберг и Виландер, уз швајцарске и шпанске огранке, Федерера и Надала, производ су такве, владајуће филозофије. Било је ту и случајних пролазника, попут немачког вундеркинда Бориса Бекера, безличног Куријера који је ваљда, сишао са Стеновитих планина, или соцреалистичког изузетка, откаченог Румуна Настасеа, који је своју ексцентричност шампиона Варшавског пакта доказивао потпуним одуством рационалног понашања, па је, усред финала грен-слемова, мувао женске линијске судије у мини сукњицама.

Уздизање Чеха Ивана Лендла који је био доминантан током осамдесетих и почетком деведесетих година, текло је паралелно са падом Берлинског зида и зато је владавина славног играча била заправо идеолошка симболика тог доба: растао иза гвоздене завесе, где је тенис био сматран остатком буржујских тековина, Иван Грозни је био најава велике епохе коју је Фукојама с правом назвао крајем историје. Лендл је, наиме, играо толико савршено, да су лекари, уместо антидепресива, преписивали на рецепт гледање његових мечева. Та роботска хладноћа на његовом лицу, савршено једнака док удара пасинг-шот или када се спрема да легне у кревет и спопадне жену, била је отелотворење тезе да је историја идеја окончана признавањем либералне демократије као крањег облика владавине човека.

Велики и можда највећи играч којег је свет видео, Швајцарац Федерер, својом безгрешношћу је надмашио Лендла. Краљ, а незанимљив, ванвременски Федерер је био играч досаднији чак и од птичице која на федеру излази из кућице швајцарског сата. Ни један скандал ван терена, ни трунка емоције док игра, потом склапање брака са симпатичном буцом, шкртост која се велича као скромност…Такав светачки досадњаковић, гле апсурда, који склапа највеће маркетиншке уговоре, био је тениски манекен коначне победе неолиберализма.

Али, већ је појава неуротичног Шпанца Рафаела Надала, који игра као бик који је побегао са улица Памплоне и успут, у вечна ловишта, послао групу страних туриста, најавила тектонске промене не само на шљаци, трави и бетону, већ и много даље и много шире, него што се простиру терени у Аустралији, Паризу, Лондону или Њујорку. Присилно-компулзивне радње шпанског генија, наизглед су бизарне: он пред сваки сервис најпре десном руком почеше задњицу, богами и истражи њене тајне, потом помирише руку, онда помери истом, намирисаном руком, косу са једног, па са другог ува и тада, када са друге стране мреже, супарник помисли како ће Шпанац почети да се понаша као Наполеон када су га одводили на далеку Свету Јелену, Рафа одсервира жестоко и прецизно. И игра такве спинове животињском, исконском снагом, да изазива језу која путује из далеких предела сећања, из прошлости, из праисторије, из доба када су људи изашли из пећина и угледали небо.

Тениска анксиозност Рафаела Надала је, заправо, метафора глобалне неурозе, изазване крахом неолибералног тоталитаризма као доминирајућег поретка и светске економске катасрофе која не јењава. Зато је свет – годинама се дивећи тениском дуополу два великана, једном смиреном, надменом и супериорном, који одсликава моћ финансијске корпоративне елите што је изазвала глобални хаос, са главном централом, гле чуда, управо у Рожеовој Швајцарској, и другим, медитерански ватреним, дубоко несрећним али једнако величанственим играчем, који је представљао типски модел оног дела Европе која је оптужена од Великог Судије за изазовање хаоса, за расипништво и за лењост – тај свет је, дакле, стрепео над коначним идеолошким исходом великог слома.

Али, Надал је био само најава олује, само онај дрхтај коју осећају животиње уочи катаклизме, коју нањуше пси пре земљотреса. Зато је Надал ипак био прихватљив за нарацисоидни Запад, јер његова егзотика и дубоко потиснуто незадовољство, представља исто оно што Вуди Ален значи за Холивуд или Педро Алмодовар за европски ауторски филм. Рафаел Надал је део Великог Система, владајућег поретка ствари, који је повременим искакањем са шина, само увеличавао незаборавну драматургију светског тениса, баш као што су одсликавани глобални геополитички односи. Или, реалност на терену, што би се рекло по нашки.

Зато појава Новака Ђоковића ниоткуда, у светском тенису, толико подсећа на библијску олују која изазива немире, стрепњу, страх и истовремено дивљење, пред великим Ишчекивањем. Зато је репортерка Лорен Колинс била дубоко у праву када се у „Њујоркеру“ питала – хоће ли свет икада заволети Новака? Наравно да неће, иако је он све учинио да га због тога не гризе савест. И, да се не лажемо, падао је Ноле у бедак много пута због тога. Али када се тргнуо, када су мистериозни др Четојевић, или већ ко зна ко, у његовој глави учинили велико спремање и извршили савршени обрт, Нолетов мозак, као и сваки овдашњи, са мањком самопоуздања и вишком самодеструкције, искористио је звиждуке и анимозитет публике, која је готово по правили против њега, као погонско ракетно гориво за уништавање противника. Шмекер који игра бездушно озбиљно, шоумен са смртоносним ритерном, Арсен Лупен који је покрао све драгуље из Федерерове и Надалове ризнице скраћеним лоптама, постао је уљез монденског спорта, незвани гост у Дому лордова, зајебант који се ушуњао на АТП турнире и постао Број Један.

Тај парадокс Нолетовог преузимања престола – да га све мање воле што је успешнији, чак толико успешан, да је остварио најбољу сезону у историји белог спорта – није резултат обожавања бинарног модела Федерер-Надал, какво је инфантилно објашњење површних гледалаца тениских мечева, већ јасна свест да Нолетов експанзионизам предсказање Новог Доба. Оно што је био Спартак за Римско Царство, Симон Боливар за шпанске колонисте, Че Гевара за ЦИУ, и зашто не, маршал Тито за блоковску поделу света, то представља Новак Ђоковић у свету кога називамо тениским.

Његова доминација је дубоко револуционарна и крајње идеолошка, иако је Ноле можда не схвата тако. Напротив, он организује добротворне балове, сеје шарм, одржава музичке перформансе, удара дланом у рекет исказујући поштовање противнику, али је његова природна жеља да се коначно и допадне, све мање успешна, што је интензивнија. Могуће је да Ноле намерно жмури над тим парадоксом, тај апсурд не схватају ни Срби, не разумеју га ни Роби де Ниро или Кевин Спејси, који гостују у његовој ложи, али је ствар одмакла далеко изнад свих њих. Јер, Нолетова владавина начела је утврђење глобализма и идиотизма као завршне фазе политичког поретка мултинационалних, финансијских спекулативних корпорација, које су, у свету спорта, оличавали Федерер и Надал. Зато мегакомпаније још склапају далеко вредније маркетиншке уговоре са њима двојицом, него са Нолетом, што је нехотице, доказ њиховог контрареволуционарног удара на Броја Један светског тениса. Јер, забога, зашто би финансирали особу која показује да особе и земље са фуснота, осуђене на колонијални статус, како државни, тако друштвени, културни и спортски, ипак имају шансу да постану владари? Том кастинском свету, у који би се тако слатко уклопио омиљени Шкот њеног величанства, Енди Мареј, Новак Ђоковић пристаје баш онако као што је хипик Бергер пристајао оној журци у Њујорку, у класичном мјузиклу „Коса“, када се окачио о лустер, поломио сав сребрни ексцајг, а потом зграбио најбољу рибу за руку, како би је одвео до њеног дечка и свог најбољег друга.

Али, Ноле се никада, зарад добијања симпатија великог и света овдашњег, није одрицао своје привржености Србији. Играо је гладијаторске мечеве у Девис купу, или наглашавао страним новинарима, као опште место свог дечаштва, како је тренирао под звуцима сирена и експлозијама НАТО бомби. За Бога милога, па Ноле је вероватно једини тенисер на свету којег је из свечане ложе гледао његов верски поглавар. Ваистину, патријарх Иринеј је вероватно за тенис сазнао када се прочуло да неки мали Србин побеђује по свету, што је пријало светосавским душама, али је његовој светости сада савршено јасно ко је, у међувремену, постао дечак, који је је побегао из националне митологије у стварност, са рекетом, уместо буздованом. Са чајем од нане, уместо рујним вином. Са некаквим пахуљицама, уместо прасетином. Са пентхаусом у Монте Карлу, уместо чардаком, ни на небу, ни на земљи…

Међутим, Нолетово српство није вулгарно, већ инспиративно. Оно показује дечацима да је остварење српског сна могуће, ако имаш нешто талента и много више жеље за радом, усавршавањем и јачањем вере у себе… Колико је само пута Ноле стајао без душе у носу пред Надалом, као пре неко вече, колико пута је патио од аустралијске врућине, као делфин кога су извукли на суво и терају гад а игра брекденс.

Преломивши у себи и одлучивши да је време да напусти касабу и покори свет, одрекавши се глутена, што је још један Нолетов револуционарни допринос гастрономији, те је његова књига о дијети светски бестселер, Ноле је спортску планету довео до екстазе. Заправо, његов пучистички план из 2011. године, чије детаље његов тим сада крије као лек против Сиде, подразумевао је како је могуће убити Рафаела Надала форхендима с основне линије. До тада се није могло наслутити да ће Србин на зрневљу исцрпети толико Шпанца да овај изнурено дише, једва стојећи на ногама и халапљиво хватајући кисеоник.

Права фама, и поред Нолетове кризе, не престаје да прати његов тениски блиц криг, те штабови противника расправљају о његовим менталним тренинзима, тражењу пута ка просветљењу, утицају православља, медитацији, Јоги… Мада ће пре бити да је Ноле сам себи, једнога дана, бријући се, заурлао, као што то некада чини, док поручује онима коју му звижде, да му завире испод шортса:

– Све ти је у глави, бре!

Из дана у дан, он постаје зрео мушкарац, епски херој светског спорта, трчећа и летећа бесплатна реклама Србије широм света којој не може да се процени вредност, јер је та вредност непроцењива. Осуђен да, због свог порекла, насупрот себе, осим Рафе, Роџера и Ендија, игра и против невидљивих и далеко моћнијих играча, Ноле ће се, са места Броја Један светског тениса, вратити тамо одакле је и пошао. У националну митологију.

У том, Нолетовом циклусу, у десетерцу ће бити опеван див-јунак каквог нисмо имали. Није локао вино, није опијао шарца, нити се макљао са Турцима, да би им сутрадан, када би се отрезнио, целивао руку.

Биће то циклус о човеку који је владао светом. Али, бојим се да ће се, када нестане са АТП листе, суочити са националим проклетством, као првим природним законом српске митоманије: он неће више бити тако леп, тако висок, тако еластичан и тако убојит. Јер, Новак Ђоковић је можда највећи спортиста света, али џаба му је то, ако није први у својој касаби.

2 КОМЕНТАРИ

  1. 0
    0

    Malo mi je nategnuta ova paralela sa ideologijama i njihovim teniskim simbolima.Previše pretenciozno bez osnove.Ipak je to sve sportsni šou biznis sa puno love i bez velikih odstupanja.Neka ih je naš dilber potukao,bolje on njih nego kontra.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here