Како је киша спасила Његоша

Пише: Ђуро Радосавовић

Горјела је Црна Гора. Опет. Први пут горјела је шума на неколико мјеста, пламћела су брда, и то је једва угашено. Кад се запали еколошка држава, а зелена гора црни дим испушта, резултат је Црна Гора.

И би мирно неколико дана. Сунце је жарило, али нико није палио. Политичари су повремено палили народ, али праве ватре није било.

Није прошло много, кад оно опет – пожар!

Овога пута није ни приморје, нису брда, ни оно мало равнице. Овога пута гори Ловћен. Узбуна. Општенародна.

Тад је почела нелагода. Ватра је кренула, иде ка горе, ка гробу, а тамо Његош спава. Тако кажу, тако се пјева. Ако се анализира тај стих, Његош је или замрзнут као Волт Дизни (иако је то заблуда), или је бесмртан. Ватру пјесници не занимају. Иде ка врху. Не пита. Вјетрови распирују, баш како не треба.

Може ли пјесник да изгори?

Паника. У свима нелагода. Питају се: „Што ако…?“, а нико не смије да изговори, да доврши реченицу, мисао свима присутну у глави. Како да формулишу питање, да ли је боље рећи да ће да изгори Ловћен, или да ће да изгори Његош? Опасно су се двоумили.

Познато је да рукописи не горе. Али – Његош!? Може ли пјесник да изгори? Да ли може владика да плане? Горе ли искључиво материјалне ствари, или може и духовно да изгори? Његош да изгори, е то би ватра била. У тој жестокој ватри било би и књижевних одредница и правила, али и велике истине. Његошева поезија је доказано запаљива ако је користе злонамјерници и политичари. Али његовој поезији ни политичари ни ватра не могу ништа. Врхунски стихови су сами себи одбрана. Не, рукописи не горе.

Људе је било срамота од могућег исхода. Пукла би брука – изгори Ловћен. Институције би кривиле вјетар и случајности, неће себе окривити сигурно. Док грађани гледају пожар преко екрана, критикују и мудрују, ватра не часи часа. Пење се уз Ловћен брзински, како ниједан освајач до сад није јуришао, а било их је. Сваки пут се жестоко бранио Ловћен, скоро до посљедњег Црногорца, а сад да тако лако плане и па’не Ловћен?
Сви се данима праве паметни, дају савјете, градоначелници са свитом обилазе мјесто пожара. Пресијавају се на сунцу њихова скупоцјена одијела, они упиру прстом у шуму, нешто говоре послушнима око себе, али све је то поза за дневник. Ватра нема интермецо, не зна што је епп и пауза, само наставља док политичари вијећају што да се ради даље.

Већ су једном звали Брисел у помоћ, па су из Европске уније рекли да ће се јавити чим се усагласе око помоћи, да треба да размотре предлог и опције. Другим ријечима, пожар чека бироткратију. Звали смо и НАТО, али како да објаснимо да нисмо званично нападнути са стране, а да нам треба помоћ, хелихоптери и авиони?

’Канадери’ с чашама пуним воде

Како да објаснимо НАТО пакту да су нам потребни њихови канадери да одбранимо Његоша? Ако питају за Његоша, ко је тај човјек на врху брда, откуд он тамо и зашто толико инсистирамо на помоћи због једне особе, како њима објаснити да „изгоре нам духовно“? Битни су аеродроми, базе, мостови, пруга, школе, болнице и саобраћајнице, а кога брига за једног јединог човјека, пјесника, владику, који је умро давно? Зашто би то занимало дежурног бирократу?

Како би им тек објаснили фору да Цетињани конобарима тепају „канадери“. Притисла је народ велика немаштина, па се након кафе у кафићу наручују искључиво чаше чесмоваче. Конобара који на тацни носи само пуне чаше воде зову канадер. Аутоиронија.

Ипак је било грађана који су ишли да гасе. Носили су од алата што стигну, од обичне лопате до апарата за прскање лозе напуњеног водом. Било је дирљиво видјети примјер солидарност и колико им значе не само Ловћен и Његош, него и свако дрво.

Данима су се борили са ватром – и ватрогасци, и грађани. Ишли су дотрајалом механизацијом и техником против онога што у дневнику исфорсирано забринути водитељ зове „ватреном стихијом“. Баш кад су сви ватрогасци били црни у лицу, што од умора, што од гарежи, почела је киша.

Његош је спашен. Ловћен је одбрањен. Сви су одахнули. Ватрогасци су славили. Ишли су градом у колони возила, притискајући сирене, да прославе као сватови кад доводе младу.

Ватрогасци – потплаћени хероји

Имали су што да славе, пожар је угашен. Али, апсурдно је да ватрогасци славе кишу, а народ слави ватрогасце. Јесу они хероји, иду у ватру због мале плате, без помоћи из ваздуха, јер нема хелихоптера и канадера, али руке нису довољне. Киша им је помогла више него што им често сама држава изађе у сусрет. Ватрогасаца се треба сјетити и кад пожара нема.

Фотографија ватрогасца Марка Поповића који слави кишу на Ловћену истовремено изазива у посматрачу дивљење и срамоту. Доказ да смо препуштени невремену, доведени у ситуацију да се надамо чуду с неба. Док нас од ватре киша спашава, судбина ће нам зависити од натприродних појава, а не од стручности оних на власти. Остаје нам да призивамо кишу, као Индијанци.

На црногорске ватрогасце може се примијенити изјава Винстона Черчила о пилотима који су бранили Велику Британију у Другом свјетском рату:

„Never was so much owed by so many to so few.“  Или: „Никада толико пуно људи није дуговало толико много тако малој групи људи.“

Извор: Al Jazeera

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: