Насловна Поглед Како је Католичка црква разбила Југославију

Како је Католичка црква разбила Југославију

3
ПОДИЈЕЛИ

Најпознатији хрватски новинар Дарко Худелист објашњава до којих је сазнања дошао и како је пројекат „Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата“, заједно са скупом у Марији Бистрици пред 400.000 католичких верника, представљао предигру референдума 1991.

Средина је седамдесетих година и све почиње убрзано да се мења. У Калифорнији група брадатих момака производи први микропроцесор, а потом онај тип који ће нас деценијама касније увесељавати и нервирати својим црним џемперима, конструише и први мали кућни рачунар, назван Аpple I. У свету је најчитанија књига „Између два доба“ Збигњева Бжежинског, који објашњава како ће Сједињене Америчке Државе постати предводници информатичке револуције и глобализације која ће неумитно уследити, најављујући у исто време пропаст Совјетског Савеза и проглашавајући победника Хладног рата. У јулу 1976. Бжежински се упознаје са тадашњим краковским надбискупом Каролом Војтилом, својим земљаком Пољаком, који ће октобра 1978. постати папа. Планетарна историја улази у ултра-брзи воз и нема намеру да стане…

… Сем у Југославији. Држава већ остарелог Јосипа Броза, иако усамљено светло с ове стране идеолошке завесе, потпуно неспремна дочекује глобализацију и информатичку револуцију. Уместо хватања места у оном возу, у Загребу се гаси Маспок, у Србији падају либерали, а доношењем ноторног Закона о удруженом раду и опредељењем за „договорну економију“, као да свесно и намерно пркосе глобалном тренду. Маршал Тито више нема снаге ни за реформе ни за репресију. Оно мало енергије коју има троши на жестоке сукобе и свађе са супругом Јованком Броз која, у својој мегаломанији, сматра да треба да наследи супруга и постане нови владар Југославије по смрти доживотног председника. До 1978.

darko hudelist 409x263 Како је Католичка црква разбила Југославију
новинар Дарко Худелист

И само једна институција, помало скрајнута, види шта се ваља иза брега. Само једна је спремна за промене, само једна предвиђа – и што директно, што индиректно потпомаже – промене које значе и крај Југославије. Католичка црква у Хрватској. На крилима Другог ватиканског концила, духовно подигнута на идејама Пјера Тејара де Шардена, језуитског филозофа и теолога, стасава генерација бискупа и свештеника, предвођена Фрањом Кухарићем, која ће покренути самосталну црквену акцију за ослобођење Хрватске. Јубилејски деценијски пројекат назван „Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата“ завршиће, за разлику од „Хрватског прољећа“, тријумфално, мобилисаће вернике и друге Хрвате и представљати предигру онога што ће се одиграти свега неколико година касније. Јер, јула 1984. у Марији Бистрици одржаће се „Национални конгрес“ на којем ће се окупити 400.000 верника и антиципирати референдум за независност из 1991.

Овај заплет, ова три нивоа – свет, Југославија, Хрватска – чине „заплет“ новог истраживачког подухвата најпознатијег хрватског новинара Дарка Худелиста, из књиге „Рим, а не Београд“ која ће бити објављена на јесен, а чије делове Худелист ексклузивно представља српским читаоцима кроз разговор за Недељник. То је књига – Худелист је назива „интегралном историографијом“ – која ће уздрмати јавност на ексјугословенским просторима чак и више него Худелистови текстови или књига разговора са Добрицом Ћосићем, и која по први пут објашњава улогу Ватикана, Католичке цркве, папе Војтиле, Збигњева Бжежинског, хрватске и српске елите и генерала, у распаду Југославије и крвавом рату који ће га обележити.

vatikan papa 409x307 Како је Католичка црква разбила Југославију

На почетку разговора, Дарко Худелист напомиње да се заправо ради о две књиге, које се међусобно надопуњују, и обе обрађују преломне, седамдесете и осамдесете године. „Рим, а не Београд“ има чак 1.600 страна, док ће се друга књига звати „Између очаја и Криста“ и бавиће се искључиво српско-хрватским односима и сукобима.

„Истраживање је укупно трајало пуних десет година. Као што знате, обухватило је и Београд (Србију), у којем сам боравио од јесени 2005. до краја јуна 2011. Прву најаву резултата тог свог ‘ресеарцха’ направио сам 2012. у облику књиге ‘Мој БГ дневник: Сусрети и разговори с Добрицом Ћосићем, 2006-2011’. Дакле, одмах отклањам једну недоумицу – ова моја прва књига ‘Рим, а не Београд’, неће дати комплетан одговор на позне дане (а онда и распад) СФР Југославије, тај ће одговор бити свеобухватан тек када – и нарочито када – објавим и ону своју другу књигу, о српско-хрватском сукобу. У почетку сам мислио да све може стати у једну књигу (па макар она имала и 3, или колико већ, свезака), а онда сам увидео да је ово најлогичнији и једини прави редослед. Делимично ће, међутим, о српско-хрватском сукобу у Југославији бити говора и у овој мојој првој књизи, ‘Рим, а не Београд’.“

Покрет „Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата“ иницирао је, још средином 1930-их, тадашњи загребачки надбискуп-коадјутор Алојзије Степинац, заједно са својим главним саветником, језуитом Стјепаном Кризином Сакачем.

Књигу „Рим, а не Београд“ Худелист је написао с позиције независног истраживача, али као – католик. То је књига која, према њему, позитивно верификује значај и улогу Католичке цркве у СФРЈ, у другој половини 20. столећа. Али, наравно – уз критички одмак, као што приличи слободном и објективном истраживачу.

„Моја поступна трансформација (ако могу тако рећи) у верника католика догодила се управо за време мог боравка у Београду, тј. у раздобљу од 2006. до 2011, и непосредно после – али она са самим Београдом, и искуствима која сам у њему имао (а у којима никада није било ничег неугодног, напротив), нема никакве везе. Њен сведок био је и мој главни саговорник у Београду, данас покојни Добрица Ћосић, који ме је на крају и прихватио – чак и у форми пријатеља – управо као католичког интелектуалца (чак и ‘католичкијег’ него што сам то у том периоду доиста био). У томе је била, рекао бих, његова величина, тиме је показао да није тако искључив и ‘једносмеран’ српски националиста као што се то најчешће мислило“, говори Худелист.

vatikan 409x397 Како је Католичка црква разбила Југославију

Познати новинар ће још једном поновити да не би успео у тешком и изазовном подухвату да није био верник, и изнети занимљиву тезу да хрватску националну историју и може и треба да пише само неко ко је католик, с обзиром на чињеницу да је деловање Цркве у Хрвата дубински и органски уткано у повест хрватског народа, од раног средњег века наовамо.

Једна од теза у књизи је да југословенско друштво седамдесетих није било дорасло „духу времена“, није било свесно промена које се дешавају, за разлику од прогресивних снага у Хрватској и посебно оних у свету. Но, барем из српске визуре, и услед наших искустава са често (превише) затвореном Српском православном црквом, Худелиста питам: није ли чудно што је баш Католичка црква – за цркве и иначе не важи често да су спремне да се мењају – била толико прогресивна?

„Нема ничег чудног у томе да је Католичка црква – и у свету и у Хрватској – била толико прогресивна (и модернистичка) у времену којим се истраживачки бавим, тј. у 1960-им, 1970-им и 1980-им. Преломни је тренутак у том погледу био Други ватикански концил, који је трајао од 1962. до 1965, за време понтификата папе Ивана XXIII (и иза њега Павла VI), који је уједно био и његов иницијатор. Други ватикански концил је резултат сазнања сазрелог у врховима Католичке цркве да ће стари свет – онакав какав је био у индустријско и зрело индустријско доба – ускоро нестати, односно да ће за релативно кратко време настати (тј. већ настаје) један сасвим нови свет, који ће се стубоком разликовати од старога. Преломна тачка у тој трансформацији биће – односно била је – научно-технолошка револуција, захваљујући којој је човечанство, само неколико година након Другога ватиканског концила, закорачило у тзв. ново доба – доба које ми данас називамо информатичким, компјутерским, дигиталним… Први мислилац – филозоф, научник, футуролог, писац, што још све не – који је, у својим делима, најавио скору „промену доба“ (тачно се тако изразио), био је засигурно највећи католички интелектуалац у целом 20. столећу – језуита Пјер Тејар де Шарден. Он је ту формулацију употребио у свом најпознатијем делу, ‘Феномен човјека’, што га је написао у Кини за време Другог светског рата“, прича Дарко Худелист.

Шарденову тезу даље је разрадио Американац пољскога порекла Збигњев Бжежински, у својој пророчанској књизи „Између два доба“, објављеној 1970. Он је том „новоме добу“ уједно дао и име (Шарден је то избегавао чинити) – „технотронско доба“. Односно – „технотронска револуција“, као синоним за информатичку или компјутерску револуцију.

bzezinski 1 409x230 Како је Католичка црква разбила Југославију

„Тај његов неологизам, међутим, није трајније заживео, иако се мени лично много свиђа. Сам папа Иван XXИИИ (Ђузепе Ронкали) волео је да употребљава синтагму „нови свет“ (за разлику од „старога света“). Према томе, први најављивачи (или пророци) новога доба или новога света – са свим његовим позитивним, али и мање позитивним или неким негативним обележјима – били су католици, односно водећи, тј. најистакнутији интелектуалци Католичке цркве. И сам Бжежински био је (уосталом, и као Пољак) велики католик, и управо се по тој, католичкој линији упознао и зближио, у јулу 1976, с тадашњим краковским надбискупом Каролом Војтилом.“

Но, да ли је овај „реформизам“ морао значити и крај Југославије, односно да ли је Југославији већ тада било пресуђено?

„Крај Југославије није могуће сагледати (и) без димензије хрватско-српског (или српско-хрватског) сукоба у СФРЈ (којим се у овој својој књизи, из већ поменутих разлога, углавном не бавим). Можда боље речено, Југославија је скончала тако као што је скончала – на врло ружан, болан и крвав начин – управо због тог (међунационалног) момента; да није било њега, све би било мање трауматично и безболније, нпр. као што је било у ЧССР-у.

Да, али Југославија не би била то што је била, да није имала (и) ту компоненту – српско-хрватског (како се на крају испоставило: нерешивог) конфликта. Два најбројнија народа у њој – Срби и Хрвати – били су народи који су, уз остало, припадали двема различитим религијама (православље и католичанство), двема различитим културно-цивилизацијским целинама или категоријама, али који су истовремено – ово посебно истичем – имали и две сасвим различите, односно дијаметрално опречне концепције (националне) историје. Једнако као и две дијаметрално опречне концепције односа према светској историји. О томе ћу опширно и детаљно писати у оној својој другој књизи – ‘Између очаја и Криста’. Моји кључни београдски сарадници на том пројекту били су Добрица Ћосић, Дејан Медаковић и Михаило Марковић (ето, сва тројица су данас покојни). Али и многи други – њих педесетак, укључујући нпр. и – данас такође покојну – банкарку Борку Вучић, која ми је дала феноменална сведочанства о Слободану Милошевићу“, каже Худелист.

У сваком случају, с међународне тачке гледања, СФР Југославија је имала свој дубљи разлог постојања само унутар биполарне структуре Европе и света, односно подељености на социјалистички (комунистички) Исток и капиталистички Запад (онако као што је то било успостављено споразумом у Јалти 1945). Али, наводи овај истраживач, сва „болност“ распада Југославије, у смислу његовог ратног сценарија и ратнога тока, може се разумети (понајпре) кроз димензију српско-хрватског сукоба. Худелист се ограђује и од тезе, релативно распрострањене у Србији, да су само Ватикан, Католичка црква и Америка (односно Запад) кривци за онакав распад СФРЈ и оцењује да њега треба сагледавати у врло комплексној међуповезаности читавог низа фактора, процеса и догађаја.

Па ипак, у читавом сплету догађаја који је обележио „улазак човечанства из старог у ново доба“, велику улогу одиграо је папа Војтила. Нису га без разлога многи називали „папом глобалне комуникације“. Али, није то било лишено одређених противречности…

Jugoslavija Flag by evgeniasamsonova 409x247 Како је Католичка црква разбила Југославију

„Папа Војтила је, посебно кроз своју врло блиску сарадњу, па и савезништво, са Сједињеним Америчким Државама (најпре са Бжежинским, а онда и с Роналдом Реганом, с којим се састао чак четири пута; први пут, у јуну 1982, у најстрожој тајности у Ватикану), суделовао у процесу који је на крају резултирао стварањем глобалног капитализма, са свим његовим унутрашњим контрадикцијама и негативним странама. Контрадикцијама с којима се данас отворено суочава папа Фрања. Папа Јован Павле ИИ био је активан учесник Хладног рата, делујући, наравно, на страни и у корист Запада – а против комунизма и атеизма какав је постојао у Источној Европи, укључујући и његову завичајну Пољску. Једна од његових мисија била је одбацивање споразума у Јалти 1945. и стварање једне нове, уједињене Европе (то је данашња Европска унија) која ће бити утемељена на хришћанским традицијама (укључујући и католичанство и православље)“, говори Худелист.

Бжежински се с Војтилом упознао и зближио на Харварду 26. јула 1976, након чега се њих двојица почињу и дописивати (и то на пољском језику). Врло је плаузибилна интерпретација – коју сасвим отворено подржава и ватикански биограф папе Војтиле, италијански универзитетски професор и историчар Андреа Рикарди, да је Бжежински, заједно с филаделфијским надбискупом Џоном Кролом (такође делом Пољак по пореклу), лобирао за Војтилин избор за папу у јесен 1978. Бжежински је „играо“ на неколико нивоа. С једне стране, био је идеолог информатичке револуције, с друге је заступао тезу – и у томе је у Војтили нашао свог истомишљеника и сарадника – да комунистички, Источни блок, предвођен СССР-ом, треба „напасти“ поспешивањем националних/националистичких покрета у католичким земљама Источне Европе, с нагласком, наравно, на Пољску.

То нас доводи и до Балкана. С овим процесом „поспешивања национализма“ био је апсолутно компатибилан јубилејски покрет Католичке цркве у Хрватској, „Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата“ (1975-1984).

„Треба имати у виду да је Црква у Хрватској кренула с њим већ у јесен 1975, дакле пуне три године пре Војтилиног избора за папу. И ту се види колико су хрватски бискупи, „одгојени“ и формирани на засадама Другога ватиканског концила, били напредни и далековидни, а, на крају крајева, и прилично храбри. Једна мала дигресија: покрет ‘Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата’ иницирао је, још средином 1930-их, тадашњи загребачки надбискуп-коадјутор Алојзије Степинац, заједно са својим главним саветником, језуитом Стјепаном Кризином Сакачем; то је због Другог светског рата силом морало бити прекинуто, да би целу ту причу наставио, средином 1970-их, загребачки надбискуп и први бискуп Цркве у Хрвата Фрањо Кухарић, заједно са својим сарадницима (међу којима је најважнији био тадашњи главни уредник Гласа Концила дон Живко Кустић)“, објашњава Худелист.

vatikan2 409x336 Како је Католичка црква разбила Југославију

Света столица је на све ово гледала мало другачије, али разлике у погледима ипак нису биле претерано велике.

„Како је време протицало, биле су заправо све мање, да би с избором Војтиле за Светога Оца оне у потпуности нестале. У томе је, напослетку, и био смисао избора Војтиле за папу (који свакако није био случајан). Његов претходник, Павле ВИ (Ђовани Батиста Монтини) није имао ‘петље’ да тако активно и чак борбено буде учесник Хладнога рата (на страни и у корист Запада), као што је то био Војтила“, наводи Дарко Худелист, и наставља:

„Погрешили бисмо када бисмо рекли да је Света столица унапред знала да су Југославији дани одбројани – па и не само Света столица него било ко други, укључујући и вођство Католичке цркве у Хрвата, с Кухарићем на челу. Напослетку, њено деловање није ни било уперено против Југославије; главни је Црквин противник био комунизам и атеизам у СФРЈ, а не Југославија као таква. Али, наравно, то је свакако подразумевало јачање хрватског националног идентитета и стварање темеља за самосталну хрватску државу – али не у експлицитно политичком смислу, на начин на који је касније, на прелазу из 1980-их у 1990-те, то радио ХДЗ предвођен Фрањом Туђманом (који је, приде, био атеиста). Фрањо Кухарић је волео наглашавати (поседујем транскрипт тајно снимљеног разговора између њега и једног од тада водећих европских државника, из 1983) да се Католичка црква у Хрвата (намерно) не изјашњава о перспективама опстанка СФРЈ као државе, да не даје никаквих изјава о томе, нити јавно нити приватно – односно, другим речима, да Југославију признаје као стварност, да се не сматра позваном да је руши, али да жели да сви у њој буду задовољни, тј. да се осећају као код своје куће“, наводи Худелист.

Истовремено, 1975. на 1976, Југославију је захватила тешка системска економска криза, за коју, како се показало, правог решења и лека није било. Штавише, Југославија у привредном смислу као да почиње да пркоси свету и Западу (наравно, на своју властиту штету): у исто време док се у светским оквирима рађа глобални капитализам, Југославија 1976. прелази на ЗУР и – договорну економију. „Катастрофална стратегија!“, напоменуће Худелист. Већ крајем 1978. највиши политички орган у Југославији, Председништво, на једној својој затвореној седници констатује да у благајни више нема довољно новца (девиза) за куповање вискија, којим је дотад частило најуваженије госте – државнике из иностранства.

Државне власти у СФРЈ, укључујући и власт у СР Хрватској, имале су детаљан увид у оно што је Католичка црква у Хрватској радила у том кључном и преломном периоду. Између осталог, и захваљујући томе што су сва заседања Бискупске конференције Југославије (БКЈ) на загребачком Каптолу била тајно снимана од Удбе, а била је озвучена и канцеларија надбискупа Кухарића. Али, шта је о свему мислио Тито?

tito   vis 184 409x302 Како је Католичка црква разбила Југославију

„За све се знало, чак до најситнијег детаља (један од бискупа, тј. један од чланова БКЈ, знам који, био је читаво то време врло лојалан и прилично ‘професионалан’ сарадник Службе државне безбедности), али свеједно – никакве репресије у односу на Цркву није било. Ни 1975-1976 (акција Солин, са 100.000 окупљених верника), ни 1979 (прослава Бранимирове године у Нину, са 200.000 присутних), ни Национални екуменски конгрес у Марији Бистрици 1984 – са 400.000 присутних верника… То је питање, све до смрти, мучило и Живка Кустића (често ми га је понављао): зашто нас Тито није забранио, а знао је што све радимо? Има веома много, и стварних и потенцијалних, разлога зашто је било тако. Све њих потанко наводим и образлажем у књизи.

Навешћу, овом приликом, само један, али врло важан. На челу Савеза комуниста у СР Хрватској био је од маја 1984. Мика Шпиљак (који је на ту дужност дошао с функције председника Председништва СФРЈ, дакле из Београда). Боравећи у Београду, у периоду 1983-1984, Шпиљак је дошао до спознаја да Слободан Милошевић, који је у то време већ био члан Председништва ЦК СК Србије, (ускоро) креће – ако већ није кренуо – са својим великим унитаристичким пројектом који је био директно уперен против Устава СФРЈ из 1974, а који је, као што знамо, давао врло велику аутономију, па чак и одређену државност, републикама и покрајинама. И Шпиљак одлучује да, као шеф хрватске Партије, потпомаже оне политичке (опозиционе) снаге у СРХ, које су биле спремне да се супротставе Милошевићевом пројекту (а касније и покрету).“

Тада је и адмирал Бранко Мамула, од 1982. министар одбране СФРЈ, на свом властитом (војном) подручју деловања, припремао једну своју велику акцију (неку врсту војног удара) уперену против државности југословенских република (тј. против система територијалне обране у склопу ЈНА). Шпиљак је и за то знао.

„Најкасније 1983. Шпиљак се повезао с опозиционаром бр. 1 у СРХ Фрањом Туђманом (примарно на Туђманову иницијативу), и њих двојица, посебно средином и у другој половини 1980-их, постају велики (наравно, тајни) политички савезници… На тој линији свакако да није требало спречавати (поготову не репресивно) Католичку цркву у Хрвата у њезиним настојањима. Утолико је и НЕК у Марији Бистрици, у септембру 1984, протекао савршено мирно и без икаквих ексцеса и потреса“, рећи ће Худелист за Недељник.

„Рим, а не Београд“ је властита синтагма Дарка Худелиста – додаје да на њу има „copyright“. Тај слоган био је у суштини, мада никад изречен у том облику, мото јубилејског покрета „Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата“.

„Њиме је Католичка црква заправо устрајала на тези о континуитету хрватске државности – на континуитету дугом пуних 11 векова (од 879. када је хрватска држава, у ондашњим околностима, била први пут међународно призната; од Свете столице, наравно) – што је, према мојим спознајама, поприлично погодило, па и изиритирало, одређене српске национално/националистички ангажоване интелектуалце, из круга Добрице Ћосића (Дејана Медаковића, Живорада Стојковића итд.), будући да је једна од темељних карактеристика српске историје као и српске унутрашње и спољне политике – њен дисконтинуитет. Дејан Медаковић ми је више пута (са становитом завишћу или чак љубомором) коментарисао како су Хрвати преко својих идеолога и концептуализатора – међу којима је у Југославији најважнија била Католичка црква у Хрвата, тј. водећи католички интелектуалци и стратези, у распону од главног Степинчевог саветника Сакача до главног Кухарићевог саветника Кустића) – успели изградити тезу о континуитету (па макар и виртуелном) хрватске државности, док Срби тако способне и далековидне интелектуалце у својим редовима нису имали…“

3 КОМЕНТАРИ

  1. 11
    0

    Duboki su korjeni razbijanja Jugoslavije i sezu od momenta njenog nastanka i odvijaju se u kontinuitetu.
    Tajne sile koje su to radile nikada nijesu prestajale samo su se prilagodjavale vremenu i prilikama. Nekad otvoreno, a nekad pritajeno.
    Domaca mafija i takozvana elita im je zdusno pomagala i jos uvijek to radi.

  2. 11
    0

    од Свете столице, наравно) – што је, према мојим спознајама, поприлично погодило, па и изиритирало, одређене српске национално/националистички ангажоване интелектуалце, из круга Добрице Ћосића (Дејана Медаковића, Живорада Стојковића итд.), будући да је једна од темељних карактеристика српске историје као и српске унутрашње и спољне политике – њен дисконтинуитет. Дејан Медаковић ми је више пута (са становитом завишћу или чак љубомором) коментарисао како су Хрвати преко својих идеолога и концептуализатора – међу којима је у Југославији најважнија била Католичка црква у Хрвата, тј. водећи католички интелектуалци и стратези, у распону од главног Степинчевог саветника Сакача до главног Кухарићевог саветника Кустића) – успели изградити тезу о континуитету (па макар и виртуелном) хрватске државности, док Срби тако способне и далековидне интелектуалце у својим редовима нису имали…“
    i tako dalje.o njima netreba trositi rijeci i kad ovako pisu lazu,jer nece do kraja da kazu istnu,i ovolika kolika njima je mal,i nece oni stati,a zasto nece zato sto nas izgleda znaju ,i u odredjenom momentu mi uvjek imamo pogresne ljud.Poziva se na Dobrci Cosica,evo jednog clana koji je napisao Dedijer o Cosicu kada je pocela da se raspada Jugolsavija,dans ga dizu u nebo,razumijemkao pisca ,ali kao covjek i politcara stvarno je to apsurd.

    ПИСМО ВЛАДИМИРА ДЕДИЈЕРА
    НАПИСАНО ЉУБОМИРУ КЉАКИЋУ 9. АПРИЛА 1989. ГОДИНЕ
    Професор ВЛАДИМИР ДЕДИЈЕР
    Dr. iuris (Универзитет у Београду), М.А. (Оxон),
    члан Српске академије наука и уметности
    Сипар 3. 51475 Савудрија, Истра
    Тел. 053/ 74504, Југославија

    Поштованом другу Љуби Кљакићу
    Љубљана, 9. април 1989.

    Драги Љубо,
    Ово ти писмо лично пишем тешка срца. Поводом јучерашње Верине, твоје и моје одлуке да Међународној политици изнесем чињенице о прогонима против мене као разлог због кога не могу да учествујем у њиховој службеној публикацији о Косову, дошао сам до закључка да то не чиним. Моји ставови о овим питањима су познати, нарочито у свету, а то је начин на који ја одужујем обавезу коју има сваки југословенски патриота.
    Уколико бих изнео чињенице о прогањању против мене у Југославији, а посебно у Србији и чињеницу зулума Миновића у Политици, као и зулума у другим крајевима земље, постао бих оруђе ове или оне клике и предмет манипулације. Тада се не би радило о одбрани људских права једног човека кога прогањају 35 година већ би се тешка судбина моје породице, мојих пријатеља и моја злоупотребљавала за овај или онај непринципијелни циљ. То би шкодило и борби српског народа за своја права, али би шкодило и правима других народа, а нарочито процесу демократизације у Југославији. Сигурно је да би такву прилику искористиле и мрачне снаге у свету.
    Ова моја одлука заснива се на етичком ставу кога се у животу придржавам. Тако сам, када ме је Тито пред смрт позвао да се вратим у партију, одговорио да ја из његове партије из 1941. никада и нисам излазио, а да са овом нећу да имам везе. Осим тога, када сам 1954. излазио из ЦК СКЈ ја сам опоменуо своје бивше колеге да не уништавају примењену етику јер, тако, сеју семе своје сопствене пропасти. Данас сам веома тужан кад видим да се кроз злосрећну судбину нашег народа, моје предсказање из 1954. обистинило. Дакле, још 1954. ја сам се борио за демократију и социјализам, а настрадао сам и ја и моја породица. Веру су одмах избацили из партије зато што није хтела да ме се одрекне, а мене су удбаши и верни партијци избацили са Филозофског факултета у Београду. Са осам чланова породице остао сам без посла и хлеба. Убијена су ми два сина. Тринаест година није ми објављена ни једна књига у земљи. Недавно сам надлежним властима у СР Словенији поднео захтев да се доврши истрага о смрти мог сина Боре. Приложио сам веома битна документа о смрти мог сина из архива највиших савезних институција. Власти у СР Словенији ме нису удостојиле ни једне речи одговора. Али, освета индијанског поглавице биће страшна.
    После смрти нашег Бранка, Вера и ја смо ишли на његов гроб. У стопу су нас пратила два агента. Тако смо дошли до свеже Бранкове хумке. Онда сам ја ухватио Веру за руку и рекао: „Понављај речи ове заклетве. До краја живота борићемо се за права других угњетених, борићемо се против зла у мени, а тек онда против зла код других“. Од тада се трудим да се ове заклетве придржавам као основног моралног начела. Кад год нисам био у стању да испуним свој и Верин завет стидео сам се себе.
    Зато сам и одлучио оно о чему пишем на почетку писма. Тако је право.
    У овом мом уверењу још ме је више учврстио и последњи морални курварлук Добрице Ћосића званог Геџа кога, као што то видимо из словеначке штампе, величају као „оца српског народа“. Тако ови кукавци плагирају генерала Милана Недића, Хитлеровог „председника српске владе“ кога су, такође, звали „оцем српског народа“ и који је у томе уживао.
    Ћосић је, из личних амбиција да добије Нобелову награду, пристао на комромис: са, како сам обавештен из поузданих и добро информисаних словеначких извора, католичким фундаменталистима овде у Словенији, а у првом реду са Цирилом Злобецом (с којим се Ћосић јавно грли, уживајући у његовом гостопримству). Тај Злобец, истовремено, води политику која је сажета у ускличнику Натлачена, једног од водећих људи словеначког политичког клерикализма, који је 5. јула 1914. уз¬викнуо: „Србе на врбе!“ Исти Натлачен је 1941. године, као бан Дравске бановине водио поклонствену депутацију словеначког политичког грађанског врха Мусолинију да изрази своју лојалност фашистичкој Италији и прослави улазак у Нову Европу, па су га словеначки партизани, због свега овога, 1942. убили као пса.
    Што се тиче самог Злобеца, као Ћосићевог домаћина и саговорника, може се поставити ово питање: није ли Злобец, у својој младости, са Натлаченовом политиком био упознат као питомац семеништа у Копру?
    На састанцима Ћосића са Злобецом догађа се прави церемонијални циркус. Они се понашају као председници Независне клерикалне Словеније и Независне неосинодске Србије. Они свечано прокламују опело Југославији и њен распад, деле територије и интересне сфере, једно право месијанско лудило.
    Поменух горе његову нагодбу са католичким фундаменталистима у Словенији ради Нобелове награде. Католички фундаменталисти су Ћосићу дали благослов и препоруку с којом га њихови повереници на универзитетима у Западној Европи предлажу за Нобелову награду.
    За узврат Ћосић је њима обећао подршку у блокирању рада Српске академије наука и уметности на изучавању историје геноцида. Још приликом забране нашег научног скупа о Јасеновцу, пре три године, под династијом Стамболића, Ћосић је нешто мућкао. Са оним чарапаном председником српске владе Десимиром он је протурао гласине: „Шта Дедијеру треба тај симпозијум о Јасеновцу кад су нам Хрвати обећали помоћ око Косова ако не чачкамо Јасеновац“. Када смо, после сизифовских напора, коначно успели да остваримо научни скуп о Јасеновцу, прошлог новембра, опет нас је Добрица Ћосић крваво издао. Ја сам му лично послао позив да као велики српски писац, први говори о мучеништву српског народа. Он ми је одговорио да је болестан и да не може да прихвати овај позив, а здрав је као дрен, јер се одазвао позиву Злобеца да говори у Трсту о нужности разбијања Југославије. Био је болестан да би учествовао на скупу о Јасеновцу у Београду, а одјурио је на Злобецов миг у некакав дворац у долини Соче где су он и Злобец извршили праву велеиздају према интегритету Југославије.
    Ћосић иде још и даље. Његови људи, махом бивши љотићевци, четници, недићевци и остали олош квислиншки сада јавно прихватају Злобецову тезу и тврде да Ватикан није крив за геноцид над српским народом и да је то све измишљено. Ове историјске неистине се појављују и на страницама Дуге и Нина. Зато је и Ћосић агитовао у Словенији да нико од десет позваних словеначких научника не дође у Београд.
    Дошао је само часни Лојзе Скок, коме су хитлеровци стрељали оца пред читавом породицом. Он је као десетогодишњи дечак гледао како му стрељају оца, а мајку су му одвели у концлогор.
    За Ћосића су јасеновачке жртве предмет обичне политикантске трговине. Он је са својим чарапаном Десимиром, као што сам ти раније описао, пре три године учествовао у трговини јасеновачким жртвама. Тако је он прихватио понуду Јосипа Врховца да ће влада СР Србије добити помоћ Загреба у решавању косовског проблема под условом да се ћути о Јасеновцу – добила је шипак.
    Највеће морално богатство свих Југословена јесте мучеништво наших народа у другом светском рату, што нам је признао сав напредни свет. У Јасеновцу је побијен цвет српског и осталих народа. То је наша највећа светиња. А за Добрицу Ћосића то је само предмет политикантског тактизирања, транге-франге трговине и средство да добије Нобелову награду.
    Ја се питам – шта то би од оног нашег Добрице о чијем сам роману Далеко је сунце с радошћу писао у скандинавским земљама? Ја сам стари пријатељ са Добрицом, али не знам шта се то сада догађа са њим. Сузе ми иду на очи када размишљам о његовом трагичном паду и издаји самога себе.
    Већ дуго радим психо-историјску студију о Добрици Ћосићу. Мислим да је код њега главно питање, питање власти. Он је 1953. био за демократију у социјализму. Био је оптуживан да је ђиласовац. Био је неколико месеци у немилости и пратили су га полицијски агенти. После неколико месеци он је капитулирао. Кумовао је тој његовој издаји Петар Стамболић. Покуњени Добрица је отишао код Александра Ранковића и капитулирао тотално. О томе он данас ћути к’о заливен. И њему ћу, као и осталим нашим савременицима, да помогнем са својом историјском грађом, када буде решио да о овоме пише. Ја имам текстове које је Добрица Ћосић писао по директиви Петра Стамболића Александру Ранковићу за велике прославе 13. маја Дана Удбе. Доброћудни Ранковић, у знак захвалности слао је Добрици корпице пуне специјалних ликер бомбона које је Добрица волео. Не знам шта је Ранковић слао Оскару Давичу за поеме о 13. мају, али можда Добрица о томе нешто зна.
    По предлогу Ранковића и Стамболића, Тито је водао Добрицу Ћосића на свим својим великим путовањима по свету. Једном ме је, по повратку из белог света, сусрео на улици. Прво је окренуо главу као да ме не познаје. А онда се окренуо и обрецнуо: „Ти треба да љубиш отисак точкова Титовог мерцедеса у блату“. У истом духу Добрица је учествовао у писању Програма СКЈ из 1958. године.
    Од кад се Ћосић прогласио за мученика и јеретика он и даље задржава монопол истине, правде и своје непогрешивости. Приликом нашег последњег сусрета пре неки месец, осорно ми је рекао наредбодавним гласом: „Ти мораш у IV тому да раскринкаш до краја Јосипа Броза“. А ја, због тога „мораш“ сетих се да сам пре 35 година, баш због тога „мораш“ изашао из партије. Добрица је сада наша нова партија, већи Месија од Тита, вођа народа и будући шеф српске државе.
    Рекох, ја сам о Титу написао све оно велико што је учинио 1941. и 1948, али сам отворио питање не само о његовој величини, него и о његовим гресима, слабостима и погрешкама које има сваки смртник. Питао сам се када ће Добрица Ћосић да напише макар једну критичку реч о свом великом добротвору Александру Ранковићу. Додуше, он испод жита даје наређења јадном, покојном Љуби Ђурићу шта треба да напише не само о Ранковићу него и о другим људима. Историја треба да утврди зашто је Политбиро 1953. послао Ћосића на Голи Оток?
    На крају овог писма, драги Љубо, да схватиш да ја чврсто стојим на становишту о нужности демократског дијалога, да не можемо да рушимо партијски монопол, а да стварамо монопол амбициозних појединаца. У Словенији, ја имам доста пријатеља који са мном деле становиште о нужности демократског дијалога. Исти је случај ту у Србији. Зато ја оптимистички гледам на будућност Југославије. Није она репа без корена. То је идеал из најцрње историје наших народа. Само треба читати Светозара Марковића, Ивана Цанкара, А. Г. Матоша и мудрог Супила па видети да су корени ове земље дубоки, ма шта о томе мислили злобеци и добрице.
    Драги мој Љубо, Херцеговче мој, морам да ти откријем зашто у дну срца свога ја не шмекам Добрицу Ћосића. Једном приликом сам му рекао: „Вас, кулаке с Мораву правили су пијани Турци крај цариградске џаде и утерали вам у кости нужност капитулације. Једини прави Срби долазе из наших поносних херцеговачких планина где гинемо за слободу и против тираније већ вековима“.
    Сине Љубо, добро проучи трагедију Добрице Ћосића. Она нас учи како не треба да радимо, како сласт славе да си не само „отац српског народа“ него и први нобеловац из Дренову, упропашћује ове наше полу скојевце – полу радикале какав је Добрица.
    Ето Љубо, мој Херцеговче, сину Невесињске пушке 1875. и 25. јуна 1941. када је твој велики бунтовник Дукица Граовац са црвеном заставом јуришао на усташе, не дај да те однесе прљава Добричина вода с београдске калдрме.
    Као сваки излапели старац никако да довршим ово писмо. Много ми је љета, живим дуже него и један мој предак и морам да мислим на суђени дан. Кроз који дан полазим у далеку Москву, први пут после 1947. да узмем учешће у научном скупу Совјетске академије наука о Француској револуцији. Осећам да нећу моћи још дуго да деверам, упамти добро Добричину трагедију. Теби остављам у аманет: не продај се врхушкама и не дозволи да те користе као Немци свиње које су терали на минска поља Мажино линије. Води рачуна да си на београдском асфалту. Упамти: историјски корени слободољубља у Београду леже у чињеници да су се сељаци у Србији, после огромних жртава, први на Балкану ослободили феудалних окова. То је до данас темељ слободе и борбе за слободу код српског народа. С друге стране, јака је и традиција куповања мртвих душа и терора, нарочито међу интелектуалцима.
    Е, јадни наш Добрица. Глупаво сељаче из Дренову кога онај језуита Злобец преведе жедног преко ладне воде. Е, јадни мој Добрице, туго наша српска. Е, јадни мој фалирани ђаче ниже пољопривредне школе, пљуну ти на нашу највећу светињу – Јасеновац. То ти историја никада неће опростити.
    Тако ти Љубо завршавам ово дуго писмо. Чувај га и не читај никоме. Нарочито не дај да се о њему чује у Нобеловом комитеtу у Стокхолму.
    Поздрави мајку Иву, супругу Божану и твоје двије дјевојке двије златне јабуке,
    твој љутити дјед Владимир Дедијер
    (следи и својеручни потпис: Владо Дедијер, прим. Љ. К.)

    P.S.
    Ево ископах моје материјале за психоисторијски портрет Добрице Ћосића.
    Он је после рата учествовао у врбовању многих несрећника који су као младићи залутали међу четнике, љотићевце, недићевце и томе слично. Помагао им је да не страдају, мада су они морали да потписују обавезу вишој сили. Многи од њих данас су угледни писци и томе слично. Али, догодила се ствар коју би могли да одгонетнемо само читајући Достојевског. Инквизитор-цензор прихватио је идеологију својих жртава. Отуда Добрица у својој приступној беседи у САНУ излази с потпуно квислиншком концепцијом да је српски народ узалуд жртвовао милионе живота. А ја мислим да је највеће морално благо српског народа то његово уверење да је борба против неправде постулат, пре свега. Мислим да то својство српског народа није на некој расној основи него проистиче из једноставне чињенице да се Србија и српски народ налазе на најважнијем геостратегијском простору између Европе и Азије па је српски народ, ради свог опстанка, морао да пружи отпор сваком угњетачу. Добрица као неуки интелектуалац лако је, за вољу према идејама јачих од себе, ма колико оне биле неисторијске и према томе глупе, прихватио те нетачне концепције. Зато га је сада и прекувао језуита Злобец. То је у суштини једна капитулантска појава. У ту клопку упао је, својевремено, и краљ Милан, да покадимо мало Добрици, он то толико воли, који је потписао тајну конвенцију са Аустријом пристајући да Србија буде интересна сфера Беча. Ако се осврнемо на политику Петра Стамболића, док је био на власти, видећемо да код њега има много елемената политике уништења субјективитета СР Србије. А Добрица Ћосић је био и јесте велики поклоник те политике. Ђаво ме носи да правим забелешке о свим свињаријама што се код нас дешавају. Један присталица Александра Ранковића донео ми је један његов текст о догађајима из 1966. године. Питам га ја „ко је ово читао?“, а он ми вели „друг Ђидо“. Кажем му ја „какав друг Ђидо кад си га ти хапсио. А ко ти је још читао?“ Он одговори „друг Добрица Ћосић“. Питам га шта му је саветовао Добрица (а то је било у доба пуне владавине друга Пере у београдском пашалуку), а овај добри несретник је одговорио: „Казао је да избацим све где Ранковић критикује друга Перу“. Иако сам атеиста, ја сам се од чуда прекрстио.
    Љубо, лудо дијете, погледај ти по Београду како се ови Добричини пајташи шепуре, како ходају као дванаест апостола, као да су оклагију прогутали. Чини ми се да си ти био сведок када је један бивши љотићевац ових дана, у сред клуба књижевника, тврдио да Ватикан нема везе са злочинима у Јасеновцу. Научио несретник ту лаж још за време рата када су га гестаповци бранили у Банату. Видиш ли ту срамоту да у Дуги, на пример, пљују на највеће моралне личности у српском народу као рецимо на Гаврила Принципа. Један Добричин пајташ који је у младости био жестоки дражиновац пише у брошури о Ћопићу и напада 27. март. Ето, Добричина велеиздаја према ономе што је најсветије у историји српског народа, огледа се и у овим мућкама са словеначким католицима фундаменталистима, клерикалцима. Ови му се смеју иза леђа. Направили су једну касету како Добрица плаче на рамену једне заводљиве клерикалке и медитира о тешкој судбини словеначког народа. Скренуо сам Добрици пажњу на ту клерикалну подвалу и питао сам да ли ћу његовој Божици за Нову годину да пошаљем ову касету. Збуњен, рекао је да могу. У том тренутку био је врло храбар.

    (Ово Дедијерово писмо објављено je у:
    Љубомир Кљакић, Ослобађање историје I : Почетак пута,
    Архив Кљакић, Београд, 1989, стр. 8-14)

    Izvor

  3. 12
    0

    Ako cemo da uprostimo, bez pretenzije da je zakljucak u svemu nepogresiv : Jugoslavija je stvorena i rusena iz jednog istog razloga.
    Iz razloga svih geopolitickih razloga “ puta na istok „, da Srbi ne otpocnu i ne dovrse nacionalnu i drzavotvornu konstituciju!!!
    Da ne osnaze i suvereno ovladaju najznacajnijom i najpotentnijom geopolitickom i strategijskom transverzalom Zapad-Istok!
    A ko su sve akteri, javni i skriveni protagonisti stvaranja i rusenja Jugoslavije, tema je neuporedivo kompleksnija i beskrajno kontroverzna!

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here