Како је један пас на Кошарама завриједио чин мајора

Ово је прича о псу који је својим завијањем заувек оставио печат пријатељства и саборништва. Ово је прича о Листеру, вучјаку са Кошара који се борио на нашој страни до последњег даха.

У служби Отаџбине ступио је 1995. године, несебично давајући своје тело и свој ум.

Чин мајора добио је због изузетно добро извршених задатака, откривања, заплене наоружања, па и неколико убистава албанских екстремиста у ратним околностима и илегалаца у мирнодопским условима.

Постоји прича да је 1995. године, својом прибраношћу спасао себе, војску, мечиће и мечку општег покоља. Наиме, једно вече је војска копала рупу у којој би затрпала смеће, и одједном је у мраку захушкало нешто, војска је била сигурна да су људски кораци, уперили су пушке ка том месту уз повике „Војска Југославије стој!“, Нико се није одазивао. Листер је био препознатљиво затегнут као струна, али се није попео на задње две ноге (што је значило да, ипак, нису у питању људи), длака му се накострешила дуж кичме, али није режао као обично и померао уши што је увек радио када су на другој страни били непријатељски војници.

Војска је због њега остала прибрана и није пуцала, па је бљесак логорске ватре открио да су то заправо мечићи и мечка, који су, хвала Богу, наставили својим путем.

Последњи пут зацвилео је на Васкрс 11. априла 1999. године, до краја одан уз свог тадашњег вође паса, водника Васојевића. Убијени су у рафалу са још тројицом сабораца.

Војнички поздрав, господине мајоре!

(Фејсбук-страница Историја Срба)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: