Насловна Поглед Како је Дејвид Камерон уништио сам себе

Како је Дејвид Камерон уништио сам себе

0
ПОДИЈЕЛИ

Дејвид Камерон је сам себи доделио улогу трагичног хероја кад је обавестио нацију о својој намери да ће на јесен да поднесе оставку.

У његовим речима је било и оскудне самоутехе наводећи шта је све урадио за своју државу:

„Верујем да смо направили велике кораке, са свим реформама које се тичу образовања. Изградили смо јако друштво, дајући обећања онима најсиромашнијима, омогућавајући људима који се воле да се венчају без обзира на сексуалност, али смо пре свега оживели привреду Велике Британије“.

Све ово ће највероватније да буде заборављено у европском метежу. Упозорења из историје нису могла да буду јаснија.

Подела партија довела је до пропасти оба Камеронова претходника.

Пад Маргарет Тачер 1990. године, било је изазаван њеном антиевропском реториком.

Џон Мејџор, бивши премијер Уједињеног Краљевства, доживео је пораз 1997. године због немогућности да спречи поделе, па је тако власт препуштена лабуристима и Тонију Блеру.

Од самог почетка свог успона, Камерон је знао за опасности.

Грешке у Камероновом приступу Европи увек су биле присутне. Он никад није био један од торијеваца који су појели, попили и успавали Европу, али није био ни наследник про-европске генерације либераних торијеваца попут Мајкла Хеселтина и Кенета Кларка.

Камерон је увек био евроскептик, али одлучан како би Европа могла да ради.

Када се први пут кандидовао и победио 2001. године, Камерон је покушао да узме најбоље од обе стране торијевског света. Он себе сматра евроскептиком због тога што се противи јединственој валути и сваком даљем преношењу суверенитета из Велике Британије на ЕУ. Али Камерон додаје да није био за потпуно повлачење и неприхватање и да је у неким случајевима прихватио примат права ЕУ.

За „Гардијан“ је 2003. године, у чланку о плану за устав ЕУ који је подржавао Блер, рекао за себе да није евро-опсесиван.

Када је Камерон 2006. године изнео своје познате примедбе на конференцији торијеваца, његов први говор као лидера партије био је више тактичан него стратегијски:

– Уместо да говорим о ономе до чега је већини људи највише стало, причаћемо о ономе што људе највише брине. Док се родитељи брину о деци, да стигну у школу, да балансирају између посла и породичног, ми лупамо о Европи – подсетио је своју странку након што је оценио трећи узастопни пораз торијеваца од стране Блера.

Многи су ове речи видели као покушај странке да промени начин на који се приближила Европи. Али, речи су заправо биле напад на последице страначког приступа, а не на сами приступ.

Када се 2007. године, Европа припремала за оно што је касније постао Лисабонски уговор о реформи ЕУ, Камерон је био доследан својим начелима. Прво је обећао да ће торијеваци да ураде све да се одржи референдум о споразуму. Две године касније, кад су се приближавали избори, рекао је како то обећање и „гвоздена гаранција“ више нису релевантни, јер је споразум сада закон и не може поново да буде отворен.

Избори 2010. године донели су тријумф Камерону, али су му осигурали и политичко „жонглирање“. Одлазак у коалицију са про-европским либеларним демократама значио је да је референдум о чланству у ЕУ, које су многи конзервативцни наставили да заговарају, био „бачен“ са стране. Званична политика коалиције је била да неће бити за и против референдума и да само Камерон и Ник Клег могу да решавају европску политику између њих.

Не само да је Камеорн ушао у коалицију са либералним демократама, већ је и предао лопту Европи, поново. Освета десничара уследила је у октобру 2011. године када је члан Парламента Дејвид Нутал, покренуо референдум и изазавао торијевце, са 81 гласом против владе.

Два месеца касније, Камерон је покушао да смири своје противнике, стављањем вета на план еврозоне за спасавање на самиту ЕУ у Бриселу. Меркелова, као и многи други шефови влада били су увређени Камероновим пркосом.

Успон УКИП-а све више је гурао торијевце ка референдуму. У јуну 2012. године, Камеорн је се сломио и рекао како је референдум неопходан.

Од тог тренутка само је било питање када ће се десити.

Камерон је коначно 2013. године дао обећање о референдуму у Лондону.

Крајем 2015. године и почетком 2016. умови ЕУ били су далеко више фокусирани на наставак економске кризе, мигранте из Сирије и тероризам, иако се Камерон надао концесији.

На крају се Камерон суочавао са динамиком британског живота и показао се немоћан да то контролише.

Огорчење због миграција, непоштовање политичара, све то је додало уља на ватру.

Пре три године, коментаришући Камероново обећање да ће бити референдума, приликом говора у Лондону 2013. године, Тони Блер је његово излагање упоредио са комедијом из 1970-их.

  • То ме мало подсећа на комедију „Врућа седла“ из 1974. године, када шериф држећи пиштољ наслоњен на своју главу каже: „Ако не радите шта ја хоћу, разнећу свој мозак“ – упозорио је Блер.

Ове недеље, Камерон је управо то урадио.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here