Како је Бугарска опљачкана у ЕУ – аларм за Србију

Текст о нестајању Бугарске због интеграције у Европску унију добио је велику популарност на друштвеним мрежама. Тај чланак аутор је написао још 2013.г., али је због актуелности садржаја поново почео да се шири и у 2016. Када су у његовој малој Бугарској, кроткој као кунић, ствари кренуле сасвим лоше, тридесет шестогодишњи фотограф, алпиниста и револуционар романтичног имена Пламен, полио се бензином и извршио јавни чин самоспаљивања на тргу испред градске администрације у граду Варни. У знак протеста против сиромаштва, корупције, неправде и небриге власти.

Ако његова земља умире, због чега живети?

Фотограф је одлазио дуго и мученички, читава Бугарска је јечала, плакала и молила се за њега у православним храмовима.

„Пламен се угасио“ – написале су новине после смрти Пламена Горанова.

Његова смрт није била једина. Пред крај мучне зиме још пет људи плануло је у живе бакље. Међу њима – отац петоро деце, 53-годишњи Венцислав Василев који је изгубио посао (судски извршитељи били су дужни да попишу његову имовину на рачун дугова за комуналне услуге – 219 евра за воду) и незапослени Трајан Петров (имао је само 26 година).

„Тако нешто никад се није дешавало у бугарској историји! Понављам: никад!“, с горчином узвикује легенда бугарске журналистике, Валериј Најденов. „Ми смо – хришћанска земља којој су непознати екстремизам и фундаментализам. Самоспаљивање људи је нешто неочекивано и шокантно. За хришћане, уопште, политички суицид је неприхватљив. А ми не сумњамо да су та самоубиства – политичка. Ако неко жели да се убије постоји много других, безболнијих начина. У случају самоспаљивања човек не умире одмах. То је две недеље мучења и најстрашнија агонија на свету.“

Шта се десило са Бугарском, некада задовољном и просперитетном земљом?

И шта се десило са Бугарима – најтрпељивијим и најпомирљивијим народом Европе?

Како је фрижидер победио телевизор

„У јануару смо потпуно запали у неприлике“, уздише моја другарица Светла. „Људи су добили рачуне за електричну енергију, који су два пута били већи од пензија. Односно, ако пензионер престане и да једе, ипак, неће моћи да плати рачун. Када је ствар дошла до реалне претње глади и хладноће (многи станови се греју на струју), десетине хиљада људи изашле су на улице. Почела је „електрична револуција“. Како се оштроумно изразио један локални политичар: празан фрижидер коначно је победио телевизор. Не можемо нахранити људе причама о „европским вредностима“. Али, дошло је пролеће и изгледа да телевизор опет побеђује.

„Код нас постоји израз ‘дочепати се зелени'“, каже економиста Димитар Себев. „Кад отопли ме се ‘ухватимо за зелен’ и преживимо лето. Сви имају башту, своје домаћинство или макар рођаке у селу. Али после јесени, кад нестане ‘зелени’ и почне грејна сезона, поново ће почети протести.“

Једини је излаз бежати из земље

Бугари више воле да се спасавају појединачно. Популарна је шала: „Бугарска има два излаза из кризе – терминал 1 и терминал 2 на аеродрому“. Млади, талентовани и упорни пакују ствари и беже не осврћући се и остављајући старе да умиру у селима. Север земље где незапосленост (по званичним подацима) износи 60% (!) – опустео је. Ретки туристи га упоређују са мртвом зоном Чернобила.

Током последњих двадесет година Бугарску је напустило два милиона људи, број становништва смањен је на седам милиона. Земља је изгубила више људи него у два светска рата. Али, то није крај. Економска криза подударила се са застрашујућом демографском катастрофом. Уочи 2060. број становништва Бугарске износиће свега 5 милиона људи (од којих су 1,5 милион Цигани). Бугари, као јединствен народ са старом православном културом, осуђени су на пропаст.

„Прошле године рођено је само 62.000 деце“, додаје тв-новинар Иво Христов. То је најнижи наталитет од 1945. Бугарска се топи брже од свих европских земаља. Само Естонија има лошији резултат. Током своје 1300 година дуге историје наша земља никада није била тако близу распада.

„Зар је сад горе него под Турцима?“,питао сам зачуђено.

„Горе је. Демографска и економска криза подудариле су се са моралном деградацијом. Друштво је сада много више изопачено него у временима турског ропства када је читав народ обједињавала идеја борбе за ослобођење.

А шта ви од нас хоћете? Бугари су – тих народ“, у очима познатог публицисте Светослава Терзијева светлуцају искре ироније.

„Код нас је петсто година био турски јарам. Навикли смо. Затим је дошла Русија и ослободила нас. Касније смо се споразумели с Немцима, али су се они показали као лоши савезници. Од њих нас је ослободила Црвена Армија. Заједно с њом дошао је СССР, који је 90-их нас сам од себе ослободио. Сада су код нас дошли 300.000 Руса и купили овде куће. Ми смо веома задовољни. Русима ће овде бити лепо међу људима који их разумеју и воле. Каква је наша будућност? Зашто бисмо о њој размишљали? Преживели смо дан до вечери, а то није лоше. Ми, Бугари, навикли смо да седимо и чекамо да нас спасу.“

Бугари и слободно тржиште

Бугари су веома желели да буду примерни ученици у школи „слободног тржишта“, које ће, као што је познато, „све само регулисати, ако му не сметамо“, и слепо се предали новим руководиоцима попут америчког консултанта Ричарда Рана. (За такво понашање обећали су им да ће их помиловати по глави и пустити у ЕУ).

„Године 1997. код нас се појавио ММФ и изјавио: ми ћемо вас да спасимо, ако будете испуњавали наш програм“, каже економиста Дмитр Себев. „Основни услов је: распродаја свега. Огромне државне активе које су вределе милијарде долара падале су у стечај и одлазиле за ситан новац, понекад за један долар! Овде је све завршено веома брзо, и ми смо се пробудили у свету апсурда. На пример, ми имамо бугарску воду, постоје бугарске цеви и бугарски потрошачи. А уговор о продаји наше воде нашим људима кроз наше цеви припадне, на пример, Енглезима! Како то?! А можда није Енглезима.

Ми чак не можемо да разјаснимо ко, заправо, шта поседује?! Ко су ти људи? То су међународне компаније, понекад оф-шор, регистроване „богу иза леђа“. На пример, компанија којој смо продали за свега 2 милиона долара највећи рудник злата Челопеч, регистрована је у Канади. Бугарској припадају смешна 2% од добијеног злата. При том, „суштина“ је у томе да ми немамо право да сазнамо КОЛИКО злата се добија у руднику ни од чега да рачунамо та два процента. Током 23 године од времена наше „перестројке“ Бугарска која је имала одличну производњу и најбоља пољопривредна земљишта у региону претворила се у најсиромашнију земљу Европе.

Руда – Белгијанцима, водовод – Французима

„У време цара-премијера Симеона II продали смо електродистрибуције Чесима, Аустријанцима и Немцима, Французима је припао водовод и канализација, а бакарна руда, по свој прилици отишла је Белгијанцима“, каже један од лидера националиста, Ангел Џамбазки. „То су били тајни услови за улазак Бугарске у ЕУ – све старе државе су се цењкале да би скупље продале свој пристанак. Захваљујући издаји на самом врху, Бугарска је продата на лицитацији.“

До 2013. Бугарска је изгубила 60% радних места, остала без људи и претворила се у колонију под политичком управом ЕУ. У свету најбоља „парадајз-република“ престала је да производи парадајз!

Сахрана бугарске паприке

У данашњем рецепту чувене шопске салате налазе се турски (или јордански) „пластични“ парадајз; „бугарска паприка“ из Холандије и Македоније, лук из Кине и француски сир. На локалном тржишту више нема бугарских сокова од парадајза, али зато има холандских напретек. 80% свих врста поврћа и воћа су увозни.

„Наши политичари обожавају позиве да пресецају врпце на отварању иностраних ланаца продавница типа ‘Била’, ‘Метро’ или ‘Карфур’, кисело се осмехује лидер националистичког покрета Красимир Каракачанов. Они тамо у поздравним говорима нешто наклапају о инвестицијама и радним местима, али страни монополи не раде са локалним производима – дански сир је јефтинији од бугарског. Ја немам ништа против увозног сира или француског вина, али онда и у француским продавницама треба да се налазе, на пример, бугарско вино и бугарски сир. Шопинг-молови и велики ланци продавница два пута пљачкају земљу. С једне стране они узимају новац од сиромашних Бугара и тај новац одлази на Запад где ради за туђе економије. Са друге стране то убија локалну пољопривреду, а заједно с њом хемијску (ђубрива) и индустрију за конзервирање.

Након што је сахранила бугарску паприку заједно са парадајзом, Европска унија посегла је на неприкосновено – на ракију (нелегална производња алкохолног пића у приватном сектору), али је касније утихнула. Било је јасно да тако грубо вређање осећања неће поднети чак ни најплашљивији Бугари. Ракију производе у домаћим казанима у читавој Бугарској. „Село без казана је као село без цркве“ – кажу у народу.

Електрична енегрија

Читава економија Бугарске минирана је дугорочним ропским, наметнутим уговорима.

„Уговор није био једноставан, напротив, имао је подмуклу замисао. Држава се обавезала да код Американаца откупљује сву (!) електричну енергију током 15 година по изузетно високим ценама и у свим околностима. 

Суседи

Зашто Русија губи на Балкану?

„Према социолошким испитивањима 70% бугарског становништва су русофили, али је при том Русија изгубила политичку и медијску битку у Бугарској. Парадокс!“, узвикује новинар Иво Христов.

Доминантне идеје у медијима убацују такозвани локални think tank фондови („трустови мозгова“, „фабрикемисли“), које финансирају амерички (ређе европски). Све те институције само цитирају једни друге и у свом називу обавезно имају нешто „демократско“ – Фонд за истраживање демократије или Институт либералне стратегије. Они никада не рекламирају своју проамеричку усмереност. Русија исказује своје интересе преко организација које себе проглашавају за русофилске. Осећате ли разлику? Чак и када се подударају интереси Бугарске и Русије сама чињеница дефинисања тих интереса као руских – њих дискредитује. А САД су узурпирале област демократије и просперирају (оне се, тобоже, не боре за себе, него за опште добро).

Шта је то данашња Бугарска?

То је пион за жртвовање на шаховској табли. А њена привремена улога је – да буде блокирајући пион за све руске пројекте. Ми опслужујемо туђе интересе, кваримо односе са Русијом и губимо новац за транзит нафте и гаса. А наши амерички пријатељи тапшу нас по рамену и кажу: „Браво, момци! Код вас је демократија!“ Један бугарски сатиричар веома прецизно је дефинисао шта је то демократија: „То није власт народа. То је власт демократа“.

Превела Ксенија Трајковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: