Насловна Поглед Какав би председник била Хилари Клинтон?

Какав би председник била Хилари Клинтон?

2
ПОДИЈЕЛИ

Ако гледамо само на основу радне биографије, Хилари Клинтон је неоспорно квалификованија да води Белу кућу него што је њен муж то био када је 1992. изабран за председника.

Док је поворка аутомобила у којој се возила вијугала кроз град, Осама бин Ладен се са својим женама и даље скривао на мање од сат вожње одатле, а Клинтонову су дочекали натписима „Хилари, смешна си, иди кући!“. Убрзо након што је њен авион слетео, у Пешавару је експлодирао аутомобил-бомба, усмртивши више од 100 људи, а призори тог масакра приказани су на телевизији упоредо с добродошлицом поводом њене посете.

По традицији, кад шеф дипломатије дође у неки град, америчке амбасаде организују састанак с националним лидерима, конференцију за штампу, а можда и пријем, пре него што државног секретара отпрате назад на аеродром. Клинтонова је, међутим, томе додала још једну обавезу: организовање „градских разговора“. Ти догађаји незграпног имена, састанци са пробраним представницима домаћег становништва које је често преносила и телевизија, били су нека врста репризе обилазака градова и „слушања народа“, који су постали заштитни знак стила Хилари Клинтон као прве даме, америчке сенаторке и председничког кандидата.

Неки од помоћника имали су лош предосећај када је реч о „градском разговору“ у Исламабаду и оном заказаном за нешто касније, у Лахореу. „Упозорили су ме: ‘Бићеш врећа за бокс’“, написала је Клинтонова у књизи „Тешки избори“, њеним мемоарима из Стејт департмента. „Осмехнула сам се и одговорила: ‘Само удрите.’“

Кад се суочила са пакистанским новинаркама и публиком састављеном од факултетски образованих жена различитих професија којима је касно речено да ће учествовати у ТВ програму налик на друштвено-политички ток-шоу, добила је што је тражила. Клинтонову су ставиле на муке, гневне због онога што су сматрале покушајем САД да кроји нуклеарну политику Пакистана и због подршке Америке његовом заклетом непријатељу Индији.

Hilari klinton 03 Какав би председник била Хилари Клинтон?

Њујорк тајмс је известио да је Клинтонова у Лахореу „звучала више као брачни саветник него као дипломата“. То путовање није било нарочито битан моменат у пакистанско-америчким односима, али било је типично за стил Клинтонове као државног секретара, у многим погледима: добар војник који прима ударце и преузима одговорност за свој тим; каријера у великој мери изграђена на способности помног слушања саговорника, уз непоколебљиву веру у сопствени шарм и рационалност.

У Вашингтону је опште мишљење да је Клинтонова свој последњи посао, функцију државног секретара, обављала добро. Једино што за собом није оставила ништа значајно. „Способна“, али „не и сјајна“, написао је Мајкл Хирш о њој у часопису Форин аферз кад је 2013. напустила дужност.

Омаловажавање резултата Клинтонове као осредњих, међутим, не погађа поенту. Њени највећи квалитети – лични шарм, иновативно размишљање, политичка мудрост – нису дорасли довођењу у ред појава као што Путин, Асад, талибани, Боко харам и остатак подивљалог света у овим хаотичним временима. Тешко је и замислити било ког мудрог човека, међу још увек живим и историјским личностима – рецимо Хенрија Кисинџера или Томаса Џеферсона, да поменемо само двојицу – који би био у стању да заведе ред у свету у ком је проналазак стар 1.000 година, национална држава, постао угрожен у целом свету.

hilari klinton Какав би председник била Хилари Клинтон?

Право питање гласи: да ли је Хилари добро урадила оно што је урадила, а сви се слажу да јесте. Њена политика понекад није била довољно далекосежна („ресетовање“ односа са Русијом које је за циљ имало бољи однос са Москвом), али чешће је била исправна (редефинисање односа према Азији, како би Америка посветила више пажње Далеком истоку).

Критичари често претпостављају да неко може да се сматра „великим“ државним секретаром ако је за његовог мандата потписан неки важан дипломатски споразум или окончан неки рат. Савремени државни секретари су, међутим, у поређењу с Метернихом више налик на менаџере – не морају нужно да имају тако грандиозне визије света какве је имао овај деветнаестовековни аустријски дипломата. Они се конфронтирају с непријатељима, помажу пријатељима и настоје да их одобровоље, а често доживљавају и неуспех. Ни Клинтонова ту није била изузетак, али оцена њеног рада је посебно занимљива сад јер њен рад у Стејт департменту доста говори и о томе како би се понашала ако постане председница.

Довољно симпатична

Хилари Клинтон је била трећа жена државни секретар у историји САД, након Мадлен Олбрајт и Кондолизе Рајс. Саслушање пред Сенатом, који је требало да одобри њено постављање на положај шефа дипломатије, прошла је глатко, обећаваши да ће користити „паметну моћ“, нестандардну варијанту „благе моћи“, стратегије које би звучале превише женски. Паметна моћ је подразумевала равномернију примену војне моћи и благе моћи – оруђа дипломатије и развоја – него што је то било случај у ери Џорџа В. Буша, кад је доминирало ратоборно „војничко размишљање“.

Барак Обама је замислио да посао Клинтонове буде да Америци поврати неке од пријатеља, након Бушовог периода у коме је Америка свету показала средњи прст. Она је управо то и урадила. Омиљеност Америке у свету дно је дотакла 2008. – позитивно се о њој изразило само 20 или 30 одсто испитаника. Године 2014. је, међутим, позитивно мишљење о Америци имало око 65 одсто испитаника у свету. Део разлога „за“ били су Бушов одлазак из Беле куће и наде које су полагане у Обаму, али за део је свакако заслужна и Клинтонова.

hilarirat Какав би председник била Хилари Клинтон?

Ипак, посао јој није био само да слици о САД врати стари сјај. Састојао се од одржавања односа односа са председницима држава, са колегама у влади (ривалство Стејт департмента и министарства одбране једно је од најстаријих у Вашингтону) и са Обамом, о 70.000 каријериста у њеном сопственом министарству да и не говоримо. То јој је била прва функција у извршној власти, након што је претходно била прва дама, сенаторка, партнер у адвокатској компанији и председница (Фонда за заштиту деце). Напослетку, морала је да изгради и сопствени однос према моћи – што је за многе жене најкомпликованији задатак.

Током заједничког интервјуа „60 минута“, у јануару 2013. након њеног повлачења с функције, Стив Крофт је Клинтонову и Обаму неколико пута покушао да наведе да се присете свог политичког ривалства, али Обама није насео. Том приликом је рекао да њихово пријатељство почива на „поверењу сабораца у истом рову“.

Козерка

Десетог фебруара Клинтонова је са својом пратњом отпутовала из снегом завејаног Вашингтона и сутрадан слетела у пустињско краљевство Саудијске Арабије. Док је сунце блештало на аеродромској писти, гардисти су је увели у специјално опремљени аутобус краља Абдулаха, где се сместила преко пута министра иностраних послова, принца Сауда ел Фајзала, да би је одвезли у краљево пустињско уточиште. У луксузном, црном шатору са шестоугаоном основом провела је 20 минута у ћаскању са осамдесетпетогодишњим краљем, задиркујући га што његов министар иностраних послова не воли камиле. Након церемонијалне гозбе, краљ и она су се повукли на четири сата да одрже приватни састанак с ког је изашла „са широким осмехом“.

Изгладила је неприлике настале током Обамине претходне посете краљевству, када је амерички председник одмах прешао на незгоднија питања, затраживши од краља да допусти да „Ел Ал“ лети изнад саудијске територије и да он сам прими израелске министре трговине. Све то је било пребрзо и превише за старог арапског суверена. „Ко год да вас је посаветовао да то од мене тражите, намерио је да поквари саудијско-америчке односе“, наводно је рекао краљ.

У својој књизи „Тешки избори“ Клинтонова је испричала како је искористила своје пријатељство са саудијским лидерима. Групе које се боре за људска права биле су гневне због педесетогодишњег Саудијца који је чврсто решио да се ожени осмогодишњом девојчицом – мајка детета се томе противила, али у Ријаду такав брак није противзаконит. Саудијски суд је одбио мајчину молбу да се венчање спречи. Клинтонова је тада дискретно интервенисала телефоном. „Решите то на свој начин и нећу рећи ни реч“, сећа се да је рекла саудијским властима. Наименован је нови судија, који је детету одобрио развод по хитном поступку.

hilari Какав би председник била Хилари Клинтон?

Сличан лични утицај иза јавне сцене искористила је и с бившим авганистанским председником Хамидом Карзаијем, савезником који је почео да ради на своју руку, преварио Обаму и огрезао у корупцији.

„Од свих истакнутих чланова тима за националну безбедност, она је најбоље умела да Карзаију покаже где му је место“, изјавио је за Њузвик бивши портпарол Стејт департмента. „Он је склон да говори свашта, а она је била та која би га повремено спустила на земљу. Рекла би: ‘Слушајте, господине председниче, разумем да постоје сви ти међусобно супротстављени изборни окрузи. Хајде да пробамо да нађемо решење које је применљиво у контексту ваше политике.’ Клинтонова је као политичарка разумела потребе других политичара.“

Пред сам Дан захвалности 2010. новине су се спремале да објаве изводе из поверљивих докумената које је прибавио Викиликс, укључујући и хиљаде дипломатских депеша у којима су службеници САД из читавог света увесељавали Вашингтон критикама светских лидера, без длаке на језику.

Француски председник Никола Саркози био је описан као цар из приче „Царево ново одело“, турски министар иностраних послова Ахмет Давутоглу био је „изгубљен у неоотоманским исламистичким фантазијама“. Клинтонова је снимљена како говори да су саудијски донатори „најзначајнији извор финансија за сунитске терористичке групе широм света“ и како се жали да је “трајни изазов“ навести саудијске лидере да се позабаве тим проблемом.

Уместо панике, она се латила телефона. Након напорног викенда на Дан захвалности, током ког је обавила стотине позива у којима се лично извинила, успела је да стави штету под контролу до понедељка ујутро, када је Викиликс лансирао своју бомбу. Лична познанства Клинтонове и исцрпљујући изрази кајања успели су да сачувају поверење светских лидера након првог великог цурења поверљивих информација у ери информатике. Ова епизода јој је обезбедила и положај лојалног ветерана, прекаљеног у биткама те врсте, у тренутку кад је откриће Едварда Сноудена о Националној агенцији за безбедност раскринкало огромни амерички апарат за шпијунажу електронских средстава за комуникацију.

Менаџерка

Елиот Абрамс, водећи неоконзервативац и бивши дипломата током Бушовог и Регановог мандата, сматра да је Клинтонова имала ужасан однос према „арапском пролећу“ и да није оставила ништа вредно у наслеђе. Ипак, он јој даје високу оцену за руковођење. „У Стејт департменту је морал био врло висок под Клинтоновом“, каже он. „Окружила се неким веома способним младим људима.“

У тој кошници од зграде – како Стејт департмент назива своје осмоспратно седиште са 4.975 соба у центру Вашингтона – Клинтонова је била матица. Али такође је била и највреднија пчела радилица, удобно смештена у својој елегантној канцеларији на седмом спрату, опремљеној камином, оријенталним теписима и меким столицама које стварају домаћу атмосферу. Ту је читала књиге са извештајима и информацијама које нико други није отварао и непрекидно је уписивала нове ставке у свој легендарни списак задатака. (Један од саветника верује да је она била једини службеник с врха који се тим књигама са извештајима заиста озбиљно бавио.) Била је то иста она студиозност која јој је донела и аплаузе у Сенату, иако су многи очекивали да неће показати истинске способности.

Идеалиста и реалиста

Клинтонова је умела да шармира, али умела је и да хладнокрвно прорачуна колико ће својих ресурса потрошити. Била је више механичар него месија и није, попут Вудроа Вилсона или Џорџа В. Буша, ковала планове како да свет учини безбедним за демократију. Једна од земаља на које је применила свој одмерени приступ била је и Мађарска.
Мађари су 2010. изабрали десничарску партију Фидес, која се одмах бацила на писање новог устава, гушећи слободу медија и постављајући ограничења опозиционим странкама и грађанском друштву.

hilari klinton Какав би председник била Хилари Клинтон?

Клинтонова је у Мађарску допутовала у јуну 2011, са намером да изрази америчку забринутост. По свом обичају, замолила је амбасаду да сазове састанак чланова разних група грађанског друштва. Амбасадорка Елени Коуналакис и њено особље окупили су мађарске новинаре, правнике и друштвене активисте, који су почели да причају како их систематски искључују из процеса доношења одлука важних за земљу. „Државна секретарка Клинтонова је пажљиво слушала“, сећа се Коуналакисова. „А потом је упитала присутне шта тим поводом намеравају да ураде.“

Демократски настројени Мађари били су запањени. Саосећајно лице суперсиле које им клима с одобравањем подгрејало им је наде да би Американци могли енергично да подрже њихову ствар. (У Будимпешти се још памти како Ајзенхауерова администрација није помогла антикомунистички мађарски устанак 1956.) А сад им Клинтонова говори да су и даље препуштени сами себи. Коуналакисова каже да је та порука била „отрежњујућа и моћна“ и да јој је циљ био да Мађаре подстакне да узврате ударац.

Касније те године мађарска скупштина донела је антидемократске мере с две трећине гласова, без утицаја група грађанског друштва или опозиционих партија. Клинтонова се поново посветила тој ситуацији. Написала је писмо мађарском председнику Виктору Орбану у ком детаљно износи забринутост САД. Писмо је процурило у медије и „новине су биле препуне наслова који су брујали о посебној забринутости Хилари Клинтон и Сједињених Држава за мађарску демократију“, написала је Коуналакисова у сећањима на своје године у Мађарској. Тај потез се показао као успешан, па су европски лидери и званичници ЕУ, који су дотад игнорисали ту ситуацију, са закашњењем почели да разговарају о мађарским законима.

Та мала победа Клинтонове била је кратког века. Нови мађарски председник је устоличен и ускоро је ставио на снагу многе од проблематичних закона: смањивање права жена, осуду хомосексуалности и стављање централне банке под политичку управу. Данас је у Мађарској у успону антисемитизам, а Гардијан је изнео мишљење многих кад је објавио: „Мађарска није више демократска земља.“

Клинтонова је употребила благу моћ и лични утицај да би помогла да се сузбије један ауторитарни режим. Није успела, али није вероватно ни да би било који други државни секретар био боље среће. САД нису биле ништа више расположене да употребе силу него што је то пре готово 60 година био Ајзенхауер, а за санкције није било подршке савезника. Ова епизода осветљава границе моћи САД у 21. веку и показује да је Клинтонова чинила све што је могла, готово без икакве помоћи са стране.

Јастреб

Прошле године, амерички магазин Мадер Џонс објавио је колумну под називом „Ко је то рекао?“, која читаоцу поставља задатак да одреди које ратоборне изјаве је својевремено дала Хилари Клинтон, а које потичу од републиканског сенатора Џона Мекејна. Прогресивно настројени посматрачи сумњају да је Клинтоновој неконзервативизам у крви јер је гласала да се одобри употреба силе у Ираку. Вероватно су у праву. Она званично не дели Мекејново згражање због повлачења америчких трупа из Ирака, али као државни секретар је ретко или чак никад била она која се међу окупљенима истиче мирољубивошћу.

То је постало очигледно кад је дошло до проблема с Либијом, много пре напада на Бенгази 2012. Либијска криза је из немира у марту 2011. прерасла у грађански рат. „Арапско пролеће“ је стигло у Либију, а њен вођа Муамер Гадафи зарекао се да ће истребити своје противнике. Како се хуманитарна криза ширила, Запад је постајао све склонији интервенцији.

hilari k Какав би председник била Хилари Клинтон?

У време кад је Клинтонова допутовала у Париз на састанак Г-8 14. марта, чак су и чланови Арапске лиге позивали на „енергичну“ акцију у Либији, док је Саркози отворено витлао мачем. Клинтонова се сврстала уз остала два Обамина саветника за националну безбедност Саманту Пауер и Сузан Рајс, подржавајући војну интервенцију из хуманитарних разлога. Медијске личности су их назвале „три валкире“, али она у Паризу ипак није журила да пошаље бомбе на Триполи, што је био одраз расположења у Обамином штабу за решавања кризних ситуација. „Имала сам разумевања, али нисам била убеђена“, написала је касније.

Потом је Арапска лига гласала да се затражи забрана летова изнад Либије. Док су престрашени либијски цивили чекали да Гадафи започне покољ, Саркози је на Либију послао француску ратну авијацију, не саветујући се о томе са Енглезима или Американцима. Након тога, како Клинтонова пише: „Није било времена за оклевање.“ Неколико сати касније, амерички ратни бродови су испалили више од 100 крстарећих ракета на либијску противваздушну одбрану и копнене трупе.

Критичари оклевање Америке да започне с бомбародвањем приписују стратегији – или недостатку стратегије – названом „вођство отпозади“. Клинтонова то пориче: „Било је потребно много вођства – спреда, отпозади, са стране и из свих других праваца – да се та мисија одобри и изврши и да се спречи потенцијални губитак десетина хиљада живота.“
Поштено, али њена вољност да употреби силу у Либији – а касније и њена ревност у наоружавању сиријских побуњеника – чине је саучесником у америчкој реакцији на „арапско пролеће“, која се у најбољем случају може назвати смушеном, а у најгорем промашеном.

Напади на Либију су земљу оставили у хаосу, небрањену пред северноафричким исламистима који су кренули да је запоседну, што је довело до избегличке кризе у Средоземљу која и даље траје. Можда Клинтонова није други Мекејн, али свакако јесте либерални јастреб – убеђена је да бомбе могу бити хуманитарне. Ваздушни удари НАТО можда су довели до краја репресивног режима у Србији током мандата њеног супруга, али у овом веку добре намере нису баш често биле награђене успехом. Као и Џорџ В. Буш, и она је подстакла војну акцију САД која је једну арапску земљу с репресивним режимом оставила у стању потпуне анархије.

Половина човечанства

Клинтонова је 1995. године постала прва представница једне суперсиле која је женска права изједначила с људским правима, што ју је учинило хероином жена широм света. Она је свету ставила до знања да више није приватна ствар ако тучете своју жену или ако својој ћерки ускраћујете право на образовање.

Једна од првих ствари које је у Стејт департменту учинила била је да своју шефицу особља у Белој кући Мелани Вервир именује за светског амбасадора за женска питања. Вервирова за Њузвик каже да је њено главно достигнуће било то што је сакупила и осталим државама дистрибуирала податке о томе како укључивање жена позитивно утиче на економију.

Шта год да буде с председничким изборима, чини се да су је године проведене у Стејт департменту ослободиле одбрамбеног става који је имала током првих година на положају прве даме. Редовне дужности које је имала као прва дама у Арканзасу, а потом и у Белој кући, нису добра одскочна даска за једног савременог политичара, али Клинтонова је 2000. ипак освојила место у Сенату САД захваљујући квалитетима много важнијим од свог презимена.

Ако гледамо само на основу радне биографије, Хилари Клинтон је неоспорно квалификованија да води Белу кућу него што је њен муж то био када је 1992. изабран за председника. Што се тиче обуке за тај посао, 14 година на положају гувернера Арканзаса не може да се мери с осам година у Белој кући (додуше само на положају прве даме), шест у Сенату и четири које је на положају државног секретара провела обилазећи свет, током можда најхаотичнијих времена која памтимо.

Током времена које је провела у Стејт департменту Клинтонова се доказала као неко ко веома добро обавља онај део своје професије који подразумева слушање саговорника, али и као неко ко уме друге, и то мушкарце, да натера да слушају.
Помоћник Клинтонове Саливен, који признаје да је њен поклоник (а могао би да постане и најмлађи саветник за државну безбедност уколико она буде изабрана), као њено највеће достигнуће током мандата у Стејт департменту истиче односе с људима из Обаминог кабинета. „Кад је говорила, људи су се нагињали ка њој да боље чују“, каже Саливен. За жену која ради у просторији пуној мушкараца то је можда и највећа могућа похвала.

2 КОМЕНТАРИ

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here