Кад ствари крену лоше

У много чему политика је као и спорт. Потребно је пуно талента, рада, учења, мудрости, али и повољних околности, стабилних финансија, као и подршке утицајних центара, да би се остварили добри резултати. Уз све то, неопходно је и имати и дозу среће, како би се добила побједничка формула.

Међутим, понекада све те предиспозиције, једноставно, не буду довољне. Мали кикс, погрешна процјена догађаја или лоше постављена тактика, могу срушити сваку сањану амбицију.

На недавно завршеном, фудбалском и кошаркашком, свјетском првенству у Бразилу и Шпанији, све је било предодређено да домаћини дођу до самог краја. Саставе репрезентација чинили су њихови најбољи играчи са континуитетом успjешних резултата, има ли су полудириговане распореде утакмица којима су се избјегавали сусрет са потенцијално најопаснијим конкурентима за титулу до краја такмичења, огромну медијску подршку, благо фаворизовање од стране судија, као и еуфорију навијача. Све то је остављало мало сумњи око тога ко би требало да буду прижељкивани победници турнира.

Очекивања и самоувjереност су била толико велика, да су и сами тимови ове двије земље, већ видјели себе на шампионском трону, претпостављајући да ће евентуално морати да се помуче тек у самом финалу. Толико самопоуздање и потцјењивачки однос према ривалима их је на крају коштала понижавајућих елиминација и неславног краја репрезентативних каријера многих великих играча. Ниједна од ових екипа није дошла до побједничког постоља, него су дочекали трауму и фрустрацију за дуги низ наредних година.

Гдје је мјесто поређењу између ових спортских примера и политичких догађаја са овдашњих простора? У дешавањима након мајских локалних избора у ЦГ. Наиме, још и прије њиховог одржавања у стручној јавности створена је атмосфера, како ће највећи њихов добитник, не по броју гласова и мандата већ по релном политичком утицају који ће након тога проистећи, бити СДП и њен предсједник Ранко Кривокапић.

Таква претпоставка имала је за полазиште чињеницу, да је политичка сцена у ЦГ подијељена између вишедеценијске владајуће ДПС и њених сателита, те старих опозиционих снага које су чинили конституенти коалиције окупљене око ДФ и СНП. Трендови међу гласачима, јасно су показивале да ни један од ових блокова не може да оствари апсолутну побједу и да ће се тражити партнер за формирање власти у великом броју локалних самоуправа.

Позиционирање СДП-а

То је отварало пут за стратешко позиционирање СДП, као треће снаге, која иако дериват власти, може да помогне у трансформацији црногорског друштва у правцу изградње респектабилне политичке заједнице, са изграђеним институцијама, компетентним управним апаратом и примјењивом легислативом. У осталом, интенцију ка таквом приступу, СДП је кроз иступе свога предсједника, показивао неколико последњих година.

У овом периоду, Кривокапић је, уз најватреније заговарање приступа ЦГ Евро-атлантским интеграцијама, више пута отворено апострофирао поједине аномалије из јавног живота попут политичких утицаја на привредне токове, корупцију и злоупотребе поједних државних структура. Очита је била намјера да изађе из сувише превелике сенке већинског партнера из владајуће коалиције, испод које више није могао да се развија и расте.

Сама еволуције ове странке и њеног лидера, показивале су једну одлучну комбинацију идеолошке доследности и практичне прилагодљивости. Током последње деценије прошлог вијека, СДП је настао као групација око интелектуалаца тврдог индипендистичког и идентитетског упоришта, тада ипак маргинализовану у односу на далеко популарнији Либерални савез, са којим је делила блиске стратешке вриједности.

Уласком у коалицију са ДПС 1998. године, партиципацијом у власти и приближавањем реалним изворима моћи, почиње и јачање ове партије. У почетку стварањем клијентелистички везане структуре активиста и симпатизера, а касније својим радикалним ставовима по питању државног суверенитета и друштва кавог треба изградити, укоренила се у једном дијелу бирачког тијела, раније наклоњеног ЛСЦГ, који се у међувремену самоелиминисао из јавног живота.

Читав овај период, Кривокапић је вјешто искористио за маргинализацију сваког потенцијалног опонента на лидерску позицију.  Његове, иначе, најбоље особине као политичара су добар осећај за тајминг, као и сензибилитет да препозна поцесе и очекивања који спољни центри моћи имају према овдашњим просторима и елитама.

Након ресуверенизације ЦГ и стабилизовања владајућег политичког модела, Кривокапић примјећује како постепено почиње да се смањује употребна вриједност ДПС, предвођена Милом Ђукановићем, у међународној заједници. Почињу да стижу све озбиљније критике, из тих кругова, на политички, безбједносни и економски систем земље, а и противници режима више нијесу само декоративни гости у страним владама, парламентима и амбасадама.

Очито, један сегмент је бити толерисан али користан објекат у геополитичким процесима, а потпуно друга ствар бити прихваћен и инкорпориран међу изабранике западног свијета.

Кривокапић се преиграо

У последње двије године, Кривокапић креће да наступа још офанзивније тако што условљава усвајање неколико законских пројеката у парламенту, одбија да подржи кандидата за предсједника државе свог коалиционог партнера, да би пред локалне изборе направио коалицију са опозициониом Позитивном ЦГ. Све ово је требало да му омогући меки трансфер ка центалном полу политичког спектра и позицију из које би директно одлучивао о свим фундаменталним питањима за будућност државе. Током кампање за локалне изборе, у једном тв наступу, наговестио је да у случају ако ЦГ не добије позив за прикључење са НАТО самита, током септембра, у Велсу, садашња власт више не би имала капацитета да опстане. Очигледно, Кривокапић је сматрао да се ближи тренутак за потпуно дистанцирање од Ђукановића, што је било видљиво и из ставова у току кампање.

Резултати избора, и ако не идеални за његову коалицију, ипак су му омогућавали позицију какву је желео. Започео је, у општинама на источном ободу земље, да прави коалиције без ДПС, а са локалним странкама етничких заједница. Одуговлачењем да се опредијели у осталим срединама гдје је могао да одлучује, попут Подгорице, Бара, Пљеваља и Колашина, подизао је улог рачунајући да ће остали играчи постати пренервозни и исхитрено реаговати. И ту је моменат када је дугогодишњи предсједник Скупштине ЦГ – погрешио! Политичар који одлично осјећа тренутак и вријеме да се одређени потези повуку, прецијенио је своје капацитете, а нарочито странке коју води.

Занемарио је симбиотичку зависност својих сарадника и локалних одбора од власти са ДПС. Њихов поглед на свијет не прелази партиципацију у деоби интереса са Ђукановићевом странком и очекивати од њих ширу визију, која би подразумијевала стварање еманциповане и уређене државе, једноставно било је преамбициозно.

Кривокапићева СДП је тако опет добила лијеп дио локалне власти, али и маргинализовала своје капацитете да мијења ЦГ. Можда, стицајем околности и уз подршку спољног фактора, она ипак постане део слагалице који ће бити неопходан за промене, али тешко да ће то икада више бити на начин на који је могла то да буде сада.

Прихватањем континуитета власти са ДПС, она је себе за дужи период компромитовала, потпуно одустајући од циљева и вредности за које се вербално залагала. Неславан исход за једног озбиљног политичара, који је имао амбиције да се попне на трон, баш као што су то овог лета желеле домаћини свјетског првенства у фудбалу и кошарци.

Аутор текста је политички  консултант Владимир Добросављевић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: