Југоносталгичари

Са разлогом избјегавам да пишем о домаћим темама. Да би човјек могао да види пуну слику потребна је дистанца. Што је посматрач ближе слика је мутнија… Ипак, одлучио сам да се окренем на трен „домаћем терену“ из разлога што са многим својим пријатељима, ако не и са већином међу њима често имам мање или више жучне расправе на тему земље у којој смо се сви родили и одрасли, и коју смо, неко више а неко мање, добро запамтили. Ако и недостаје просторна, онда ми барем временска дистанца од краја постојања СФРЈ даје могућност за истински критички осврт на авнојевску Југославију. Одлучио сам да ради својих пријатеља на једном мјесту саберем оно што им у свакој прилици говорим на ту тему, али прво… Прво ћу истаћи неколико цртица о реакцијама људи на моје ставове о СФРЈ.

Разумијем ја шта је носталгија. Људи могу осјећати носталгију и за родним крајем и за бишом дјевојком, и за ко зна чим све не. У питању је потпуно природна појава, и природно је да враћање мислима у нека прошла времена доноси осјећај спокојства и мира. Чак је и научно доказано да се код човјека сјећања на ружне ствари и ружне догађаје много брже бришу из памћења него сјећања на пријатне тренутке. Ваљда је то просто механизам самоодбране код човјека, како неби изгубио вољу за животом. Човјекова природа је оптимистичка, и то се не односи само на будућност, човјек је оптимиста и када је у питању прошлост, и зато лако заборавља зла која приживи. Да није тако, зар би могли живјети у држави без политичких промјена већ 27 година… Али југоносталгичари су посебна сорта. Њихова носталгија је именом и презименом митологија! На првом мјесту, било какав негативан коментар о земљи коју воле сматрају табуом! Готово да не разумију одкуд некоме право и смјелост да каже нешто неповољно у вези СФРЈ.

Да ли је то одјек школског васпитања, којем сам и ја био подвгнут као дијете или не, ја одговор немам. У сваком случају, људи благе нарави, мирног темперамента, рационални, слободног ума… реагују ватрено, борбено до краја, идолопоклонички вјерно. Чудно… То ме подсјећа на реакцију када би вам неко док сте још дијете рекао нешто лоше за вашу мајку. Питајте било које дијете, која је мама на најбоља на свијету, и свако ће вам без размишљања рећи, моја! Али како људи одрастају, полако почињу да прихватају да је и мама само човјек од крви и меса, а не неко митско биће, не престају је вољети, али свакако оно што она јесте пропуштају кроз филтер искуства које су стекли. Југоносталгичари се према СФРЈ односе као петогодишње дијете према мајци! Ако их и суочиш са егзактим, статистичким податком, просто затворе уши, не желе да чују. Код југоносталгичара није дошло до одрастања, и како вријеме пролази чини се да су све оданији својој „идеалној земљи“. Друга још интересантнија реакција је „ а ово сад ти је боље!?“. Шта одговорити некоме ко ти са тим питањем одговори на нешто што га је такло? Има ли смисла уопште говорити, да тренутак у којем живимо не може да се пореди ни са чим, да се садашње стање не може бранити ничим, а понајмање критиком предходног. Једноставно, тада или прекинем разговор или одговорим питањем… Јеси ли икада могао и помислити да ја мислим нешто позитивно о времену у којем живимо, ако ниси, јер ниси имао ни разлога, зашто ме онда то питаш? Далеко од тога да сматрам да у СФРЈ није било позитивних ствари… па и ја сам имао срећно дјетинство! О позитивним стварима, и ако бих могао, овдје нећу говорити ни најмање, јер о њима слушамо увијек и свуда. А шта ја то говорим што моје добре пријатеље баца у ватру???

СФРЈ која се родила у „Народноослободилачком рату и револуцији“ (југоносталгичари ријеч револуција пишу са велико Р) је правим чудом и низом повољних прилика на међународном плану успјела да опстане до 1991. Да, повољних прилика, а не како су нас учили да је била „окружена бригама“. Прво, економија: Кроз цијело историско трајање СФРЈ, земља је константно била у некаквој економској кризи и спроводила је некакве реформе које ту кризу треба да отклоне. А како је реаговала југословенска влада на „кризе“? На три начина, мољењем за страну помоћ, ако то не иде узимањем иностраних кредита, а ако ни то не иде исељавањем прекобројног становништа у Западну Европу. Кад се све то исцрпи… тада се приступало „уставним реформама“… и тако у круг 50 година. У току цијелог трајања СФРЈ платни биланс земље је био изразито негативан, извоз није могао покрити увоз у највећем дијелу, и то се однекуд морало надомјестити. Ево кратке хронологије југословенске економије 1945-1991.

1945-1948 Период економске, научне, војне и сваке друге помоћи са стране СССР-а. 1948-1955 Исто ово само са стране САД-а. Много је људи чуло за израз „Труманова јаја“, ради се о јајима у праху, која су поред осталог, долазила из САД-а како би се прехранио народ који је гладовао.

1958. Југословени добијају пасоше и могућност да путују и арбајтују по Нјемачкој и осталим земљама З. Европе. Тито на овај начин рјешава, тачније ублажава два проблема. Проблем незапослености, јер ЈУГО-привреда није могла да запосли беби-бум генерацију, и „пегла“ платни биланс. У Југославију се сливају милијарде долара дознака које арбајтери шаљу породицама. Граде се куће, пуне намјештајем и апаратима, нови споменици на гробљима итд итд… Ово је био велики замајац југо-привреди да су га комунистички економсти умјели искористити.

1968. Ова идила је кратко трајала. Послије 10-ак година арбајтери воде младе удаваче из Југе у Њемачку, тамо заснивају породице, добијају дјецу, праве куће, купују Опеле и Мерцедесе, новац троше тамо гдје живе…. Иностране дознаке су омалиле жестоко. Поново криза… Ова ће довести постепено до уставних реформи из `71. и Устава из `74. У свим југословенским републикама које нешто стварају расте незадовољсво. Словенији се враћа један од шест уплаћених динара у савезни буџет… Хрвати истичу да већина девиза у земљу улази кроз туризам на њиховом мору, и зашто они морају да моле Народну банку у Београду да им да девизе да увезу опрему, машине…. фармерице, банане… Србија истиче да они хране сву земљу и како то да геџа нема пара да једе оно што сам на њиви засије… Црна Гора, БИХ и Македонија ћуте, њима је добро… они су корисници „фонда за неразвијена подручја“ и кљукају их федералним парама много више него што могу и потрошити. У овим републикама главна преокупација је како обезбиједити два свједока и добити борачку пензију из федералног буџета.

На Косову исто што и данас…. „више права“ није их много брига за милијарде које им се дају… треба им Репубљика…. први корак у остварењу идеје „Сви Албанци у једној држави“.

1971. Југославија почиње да се задужује у иностранству. Спољни дуг енормно расте. Већ `75 он износи 22 милиарде долара. (тада је унца злата коштала 160 долара, а данас је 1100, чисто да се зна о којим је парама ријеч)

1980. Умире Тито. Највећи син умире у за себе најбољем тренутку, на врхунцу моћи и поштовања. Тврдим! Да је дочекао 1989. да би прошао као Чаушеску, а ево и зашто… Тито умире, што би се рекло, тачно кад је истекао грејс период, кад је дугове требало враћати од њега је остала кућа цвијећа и успомена како се лијепо живјело. Током цијелих 80-тих југословенска привреда је у стагнацији, тј. мали привредни раст уз велику инфлацију… треба додати и терет враћања дугова… то се рјешава узимањем нових и нових кредита…

Темпо раста дуга је далеко бржи од раста привреде.Дефицит роба је све израженији, и ко има паре нема шта да купи за њих. За фармерице се у Трст иде, за сир у Бугарску… уплатиш за Југа (најгоре ауто на свијету) и чекаш испоруку три године… Свима је јасно да се иде у пропаст и сви траже начин да се спасу потопа. Словенија и Хрватска траже излаз напоље, Србија тражи централизацију. ЦГ, БИХ, МК и даље ћуте још увијек их субвенционишу из федералних фондова и још увијек се може опослити нека паразитска пензија. Косово.. исто што и сад, у мислима Велика Албанија, само што се тад клицало „Косово Репубљик“.

1990. Држава пуца као тиква. Исто као кад у породици нема пара. Сви сваког прозивају да много троши и да мало ради. Развод је неминован, али пошто је то Југославија, не може се то опослити цивилизовано. Сви гледају да од сваког по нешто украду… На крају крајева, сви су научили да живе по мало на вересију.
Све да је ова земља била невјероватно хомогена национално, вјерски, културно, цивилацијски, растурила би се због економских разлога. Земља у којој сиромаштво никада није искоријењено, са невиђеним економским регионалним разликама, није никако могла опстати. На један зарађени динар у ЦГ, у Словенији се правило четири динара, на један динар са Косова, чак осам! Пробајте ви некога да издржавате довијека….

А каква је Југославија била по другим питањима? Градивни народи Југославије су били (нек извину остали који су били придружени) Срби и Хрвати, два народа без заједничке историје изузев историје крви, без заједничке културе, вјере, припадности цивилизацијском кругу… Такве противурјечности је било могуће држати скупа само диктатуром, Краља Александра или Комунистичке партије, свеједно. И снажном идеологијом, Интегралним Југословенством у Краљевини или Браством и Јединством у СФРЈ. Како год Југа није могла функционисати као слободна и демократска земља заснована на народној вољи, јер се народ просто мрзио, она се морала држати на стубу диктатуре и систему индокринације маса. На крају постало је видљиво да ни 50 година идеолошког образовања, медијске пропаганде и репресије политичких противника система није искоријенило „антијугословенске и антисоцијалистичке елементе“, а просто зато што је Југославија била сачињена управо од тих елемената.

А није да у старту није замишљена као демократска држава. Видовдански Устав из `21 је био и савремен и демократски. Парламентарна демократија, владавина права, слобода говора, удруживања и дјеловања…. Тај експеримент је трајао, уз сталне сукобе, блокирани парламент, немогућност формирања стабилне владе, до пуцња у скупштини Краљевине, и последичног увођења дикратуре, када су распршене идеје о Југославији заснованој на компромису два највећа народа у њој. О тада па до краја њеног постојања један од тих народа, или оба истовремено, су се осјећали обесправљеним у тој земљи.

Право је чудо да је трајала…..

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: