Јовановић: Поступак укидања имунитета и одређивања притвора Кнежевићу и Мандићу је правно ништаван

Комплетан поступак укидања имунитета и одређивања притвора посланицима Милану Кнежевићу и Андрији Мандићу је по више основа правно ништаван, па је прије отпочињања кривичног поступка потребно разјаснити низ питања која су од значаја да ли ће тај поступак бити спроведен сходно Уставу и законима, или ће се до краја спровести политички процес против лидера ДФ-а, саопштио је Никола Јовановић, функционер Демократског фронта.

Његово саопштење преносимо у цјелини.

Формално-правно, поступак за одређивања притвора није могао да покрене орган кривичног гоњења већ само судска инстанца, односно судија за истрагу. Такође за одређивање притвора није постојао нити један основ по ЗКП-а. У тренутку покретања поступка , Андрија Мандић се налазио у Србији, након чега је допутовао у Црну Гору, што недвосмислено доказује да није постојала намјера ни опасност од бјекства. Такође, Милан Кнежевић је у јавним наступима, више пута позивао Тужилаштво да их позове да дају изјаву везано за кривични предмет који је формиран за стварање криминалне организације, познатији као „државни удар“. Уостаом, сви челници ДФ против којих се већ воде кривични постпуци у другим предметима се уредно одазивају на рочишта. Није постојала ни опасност утицања на свједоке јер су свједоци у овом предмету углавном свједоци сарадници или лица која су потписала споразум о признању кривице и сходно закону уживају посебну заштиту коју може да предложи државни тужилац.

Захтјев СДТ о давању одобрења за кривично гоњење и одређивање притвора посланицима је у самом старту представљао кршење уставне и законске процедуре јер је Миливоје Катнић, супротно својим овлашћењима, преузео надлежности судске инстанце и затражио одобрење и за одређивање притвора. По Уставу, ово су два одвојена поступка, јер тужилаштво као орган гоњена може да затражи само укидање имунитета и након што покрене кривични порступак и утврди све чињенице и околности које су основ за одређивање притвора то затражи суду, који је једини надлежан да одлучује о тој мјери и да затражи то од Скупштине. Катнић је, баш као 16.октобра, преузео више надлежности него што му Устав прописује, када по признању највиших државних званичника није никогаобавијестио о својим радњама, што би у уређеној држави, у којој постоји поштовање надлежности и институција, представаљало основ за објективну и моменталну смјену ГСТ.

Врховни државни тужилац је у својој обавезујућем упутству Главном специјалном тужиоцу дао наредбу, у складу са својим законским овлашћењима, да се у овом конкретном случају не одређује притвор јер закон прописује да се притвор примјењује само када је строго неопходан и када представља крајњу мјеру. Ова одлука ВДТ-а је могла јавност да изненади само у политичком смислу, у правном смислу је потпуно логична и није никакво изненађење.

Скупштина Црне Горе, односно њен Предсједник је морао, након добијања захтјева да испита правну утемељеност самог захтјева и читаве процедуре.То што није правник не аболира га од одговорности за грубо кршење Устава, закона и Пословника јер је на тако значајну функцију изабран управо да чува Устав и да руководи највишом законодавном инстанцом. Уосталом, у Скупштини постоји преко 200 запослених и стручне службе су могле и морале да испитају захтјев и процедуру. Иван Брајовић је свјесно кренуо у кршење процедуре и наставио је све до тренутка доношење одлуке. Након што је Административни одбор и Љуиђ Скреља као пресједник тог радног тијела направио катастрофалну материјалну грешку и дало препоруку да се Мандићу и Кнежевићу укине имунитет за кривична дјела за које се сумњиче Широков и Попов , а не за дјела која је ГСТ затражио, умјесто поништења такве одлуке, Шкреља је свјесно фалсификовао додатни извјештаја и сам га, без одржане сједнице одбора доставио предсједнику Скупштине. Ово не само да је кршење Пословника Скупштине већ је и кршење закона и представља само по себи кривично дјело злоупотребу службеног положаја, које је Шкреља свјесно и са умишљајем починио. Брајович који је примио два извјештаја одбора,а која су контрадикторни, поново крши процедуру и иде у даље кршење Пословника. Предсједник Скупштине, сходно Пословнику није могао заказати ванредну сједницу Скупштине из неколико разлога. Први је тај сто се она, у овом случају може заказати само од 1.ог јануара до 1.марта, када је предвиђено вријеме за ванредно засиједање. Други је тај што се ванредна сједница може заказати у најкраћем року од 15 дана, никако прије, а у овом случају то је значило улазак у рок када почиње редовно засиједање, па није постојала пословничка могућност да се закаже ванредно засиједање. Трећа неправилност је што је сједницу заказао на захтјев 28 посланика, који нису подносиоци захтјева због чега се тражи ванредно засиједање. Процедура налаже да се у овом случају одлука о скидању имунитета доноси на првој наредној сједници Скупштине. Очигледно је да се некоме журило и да је постојао временски цајтнот за све ово због чега је читава процедура урађена уз грубо кршење Устава, закона и Пословника.

Имајући у виду бруталне неправилности које су пратиле овај случај, поставља се прије свега правни закључак који гласи да је оваква одлука Скупштине Црне Горе правно ништавна. Одлука, било да је у питању и највиши законодавни дом, која је донешена уз кршење правних правила, и уз извршење кривичних дјела злоупотребе службеног положаја, не може се сматрати легалном и обавезујућом и иста се мора поништити, уколико се не жели ићи у даљу незакониту процедуру, јер ни поланици а ни Скупштина Црне Горе не егзистирају мимо правног поретка. Апсурд је да они који стварају право у овој држави, а то је парламент, крше Устав, законе и Пословник у овако осјетљивом друштвеном питању као што је укидање имунитета посланицима и предсједницима двије опозицоне парламентарне партије.

Сублимирајући читав досадашњи поступак са правног аспекта може се закључити да је процес против Андрије Мандића и Милана Кнежевића правасходно политички мотивисан и спроводи се уз брутално кршење Устава, закона и правне процедуре, што указује на непостојање основане сумње, доказа па чак и индиција онако како то кривично правна материја захтијева, и да ће крајни епилог, убијеђен сам, бити позитиван по њих. Да није тако, надлежне институције би у овом случају, испоштовале процедуру и у дјеловале у оквиру закона и Устава. Брутално кршење елементарних правних правила и процедура, доказује да је стварна намјера била да се Мандић и Кнежевић што прије нађу у притвору, иако за то не постоје основ по ЗКП-у, и да из притвора доказују своју невиност, и да би у том односу ГСТ Катнић, по инструкцијама врха власти, лакше могао да убиједи јавност да су криви. Они који су посегнули за оваквим методама, су направили толико правних брљотина, да већ сада можемо да констатујемо да је ова прича доживјела правни и политички фијаско.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: