Насловна Поглед Јосиф Бродски – Поезија као универзални циљ

Јосиф Бродски – Поезија као универзални циљ

0
ПОДИЈЕЛИ

Пише: Слободан Милић

ИЗ САМИХ НЕБЕСА СТИЖЕ

Покушај и настојање да продрем у једну неиспитану успомену бљеснули су јутрос преда мном као оштрица украшене сабље. С једне стране њена љепота а с друге, сјечиво на којем се прелама зрак. Не пишем ово због себе. Залазим у ову бесконачност тренутка или тачке у којој су се спојиле двије особе залутале негдје по меридијанима земаљског шара. Он, Јосиф Бродски, Јевреј, нобеловац, на егзилу, и ја, Црногорац, познавалац његовог стваралаштва, у срцу пјесник, залутали оравски сањар на добровољном егзилу.

Судбину и удес изгнаника носио сам на длану. Овидије, Данте, Ман, Солжењицин, Мандељштам, Шаламов, кружили су мојом хемисфером по елегичним круговима у чијем је центру била пјесма „Лакомеду, на Скирос“. Из ње је, из центра избијала ватра, која ми је личила на осветничку, Мандељштамовску:

Јер ако се човјек може вратити на мјесто злочина
На мјесто гдје је био понижен вратити се не може.

Ја сам заправо то одсањао много прије него што се збило у такозваној нашој стварности. Кажем збило, догодило, ако мислим да је већ он био припремљен на неком од небеса. Јер сусрет двију правих ипак је могућ.

Један број „Стварања“ донио је једну моју пјесму са насловом „Мала елегија за Јосифа Бродског“, деведесете или деведесетпрве. И да не дужим, ја сам ту пјесму послао великом пољском пјеснику, врсном преводиоцу пјесника енглеског подручја на пољски, пријатељу и преводиоцу Бродскога, а такође човјеку на егзилу поштованом Станиславу Барањчаку, да је уручи библијском Јосифу. Не знам колико је мјесеци прошло од тог догађаја а он је већ био на периферији мог тијела или сјећања. Истина кружио је као Душа Џон Дона над градом. И кад сам се једног дана вратио са некаквог путовања кући, у Катовице, са врата видим: жена се смије некако чудновато. Руке држи иза леђа и устрептала је као да ће да ми открије неку ванземаљску тајну. Радује се као да јој се указала Госпа.

Joseph Brodsky  Јосиф Бродски   Поезија као универзални циљ

„Оооо! (тако дуго О и тако изговорено никад прије нијесам чуо) Барањчак ти пише. Пјесму је дао твом Бродском. Послао ти је адресе, своју и његову. Пише ти на разгледници: на којој је Роберт Фрост, као да је Станислав знао да га много волиш.“ Загрлила ме је њежно. Учинило ми се да ме због тога још више воли.

– Ајде, ђаволе, то је ситница. Што видиш ту. „Бог Бродским, Бог Барањчак. Пише до тебе из Орава“.

– Понекад се и сам Бог смете и напише до смртника. Ми смо, драга моја, крик јастреба који је изгубио своје гнијездо и ништа више.

И тако кроз лавиринте сања, сањарења, снова, нада, ишчитавања, писања, превођења пролазио сам од јутра до јутра удишући тешки као мора шљонски ваздух и испијајући пресодиране минерале воде мислио на чашу Марезе, на Простор у којем нестајем, у којем нестају сви па чак и Вријеме. И онда почетком јуна деведесет треће у културном додатку дневних новина Адама Михника, које су биле дебело антисрпске и остале све до данас, двије вијести: да ће добитник Нобелове награде Јосиф Бродски бити гост Шљонског универзитета 21, 22, 23. и том ће му се приликом уручити почасни докторат тог Универзитета. У прегледу изашлих књига – гле чуда! „Ђавољи троугао“ Миодрага Ћупића.

Храм драме у Катовицама једног јутра освану свечано украшен. Велика светковина Великом пјеснику. Портрети, огромни транспарент са написом „Почасни докторат Јосифу Бродском“, панои су обавјештавали гдје ће читати поезију, ту је плакат о премијери „Мрамор“.

Једина тачка у Простору постаде ми Позориште „Виспањски“, једина звијезда. Вријеме узе смјер ка тој бесконачној суштини коју називамо Сусрет. Чини ми се да сам жену тих дана сто пута питао да ли ћу имати ту привилегију да се сретнем са Бродским, да ли ћу имати храбрости, како ћу све то извести. Она се провокативно смијала изговарајући: „Јеси ли Црногорац или нијеси“.

Јун 21, ведар, сунчан дан. Ето и смог се пред Пјесником повукао. Шетао сам испред позоришта као изгубљен – пролазе хиљаде слика о његовом животу, стотине стихова, све што сам прочитао о њему. Ту је и запис са суђења (касније ћу га навести) у којем на крају каже „Писање је дар од Бога“. Нека дар буде и мој сусрет.

Купио сам карту за велико књижевно вече. Што ближе позорници кажем оној на каси. Она подиже поглед, задржа га, као да ме пита а зашто, јадан.

Ближи се почетак Велике сезоне. Испред позоришта свечана одијела, хаљине у разним бојама и кројевима. Само ја у црним панталонама и некаквој кошуљи. Улази се. Сиједа се. Излази Анджеј Дравич, пријатељ и преводилац Бродскога са спонтаном најавом. Завршава. Из оне моје тачке, која је звијезда, избија библијски Јосиф. Журно граби ка центру. Устајемо. Дуг аплауз. Он се смијеши. Затим оним молитвеним гласом који се пролама у нашим православним црквама почиње стиховима из „Династије Минг“. Затим каже да је он тенк и да нас мора да држи у неизвјесности. Другачије бисмо се успавали. Очитавао је нама своју молитву до Бога, два сата. Томе треба додати још један сат одговора на постављена питања и разговоре.

Josif Brodski Јосиф Бродски   Поезија као универзални циљ

Једно моје питање дотицало се Мистике, и његовог односа према Јакову Бему, Мајстору Екхарту, Светом Августину, Цвијећу Светог франка од Асижа и осталих мистичара. „Ну, ну, што ета“? као да се обрадовао постављеном питању, и развио је причу о Мистици и мистичарима. Казао је да тренутно на њемачком проучава дјело Јакова Бема, да га диви њихово обраћање Богу а посебно њихов језик. Било је још неколико питања и одговора. Након тога сјео је за сто да потписује књиге.
Полако су се тијело и мисли ослобађали напетости и пришао сам тачки која је била звијезда.

– Барањчак ми пише да сте добили ону малу Елегију за Великог Бродског.

– Особен ток и рима и ритам. Осјећам српски језик, у Лењинграду сам много читао „Борбу“ и „Политику“, и преводе западне литературе, посебно поезије.

Нашао сам се у некаквој Расутој свјетлости која изазива неку унутрашњу ватру.

– Уморан сам. Дођи у хотел рано.

Био је заиста уморан. Исконски уморан. Изгледао је чудновато. Погурен у раменима, палио је „Кент“ један за другим, миран, само су два ока скакутала и била немирна и треперава као небески свод. Осјетио сам и тада да га овоземаљски умор полагано обара и да му тијело мисли на смрт.

Хол хотела „Силесија“ 22. јун. Стоје Бродски и Томас Венцлова, литвански пјесник, професор на једном америчком универзитету, а што је веома чудно пјесник у егзилу. Даје ми књигу са посветом „Поезије“ на руском и превод на пољском. Венцлова пита на руском ко сам ја. Бродски одговара. Црногорац.

„Црногорац“, изговара зачуђено.

„Црногорци“, страшно слободарско племе. Ета удивитељнаја историја.“

„Много сам читао о вама. Слушај, Јосифе.“

И каза нам оне двије прве Пушкинове строфе.

„Знају, знају, Томасе“.

Даде ми и он књигу са посветом „Разговор у зими“, која је тада изашла у Пољској.

Аха, Бродски исписујући датум на књизи одједном прекиде и упита:

„Знате шта се збило на данашњи дан“?

„Шта?“, упита Венцлова.

Ја мирно одговорих – напад Хитлера на СССР.

„Харашо, харашо“, некако задовољан мојим одговором.

Затим нам рече да је јуче добио ћерку АНУ Марију, предлажући да попијемо кафу. Венцлова поче да говори како је код нас тешко, трагично, али га Бродски прекиде. Било је непријатно и Бродском и мени. Поче да говори о Вилијаму Блејку и његовој поезији. О његовој Мистици. „Пјесма је молитва. Свака пјесма је упућена Богу зато тако говорим пјесме“.

Удавио нас је димом. Протестовао је и Венцлова. Кад сам му рекао да не пушим и не пијем, једноставно се чудио. Уз то не пијем ни кафу. Само чај. Затим се врати Мандењштаму. Чудио се како га он није схватио. А да га је он проучавао и слиједио до одређеног момента. А онда пошао другим путем. Питао сам га да ли му могу послати неколико питања да на њих одговори. „Свакако“.

Срели смо се и сјутрадан. Да ли ћемо се више икада срести?

Можда. Ако ја доспијем до тог Круга.

Послали смо му питања ја и Ранко Јововић. Али писмо је доживјело чудну одисеју. Вратило нам се, јер је у међувремену био промијенио адресу. Поново сам питања дао Станиславу Барањчаку. Шта је даље било видјећемо. Умјесто одговора стигла нам је једна једина ријеч: СМРТ.

Од хапшења 13. фебруара ’64. до Нобелове награде ’87.

josif brodski 2 Јосиф Бродски   Поезија као универзални циљ

– Најбоље би било Бродски, да објасните Суду зашто нијесте радили у паузи између једног посла и другог?

– Радио сам. Писао сам пјесме.

– Али то вам није сметало да радите.

– Али ја сам радио. Писао сам пјесме.

– Али су ипак људи који раде у фабрикама и пишу пјесме. Што вам је сметало да тако поступате.

– Али ипак људи нијесу међу собом слични. Чак бојом косе, изразом лица.

– То није ваше откриће. То је све познато. Боље објасните, како треба да оцијенимо ваш удио у нашем великом и напредном покрету ка комунизму.

– Изградња комунизма није само стајање уз машину или обрада земље. То је и рад интелектуални, који…

– Завршите са тим вашим узвишеним фразама. Боље да одговорите како ћете у будуће да организујете вашу радну дјелатност.

– Хтио сам да пишем пјесме и преводим. Али, како је ово у супротности са неким устаљеним нормама, запослићу се, па ћу и тако и тако писати пјесме.

– А дакле писали сте своје такозване пјесме. Што сте добро урадили за домовину?

– Писао сам пјесме, то је мој посао. Увјерен сам… Вјерујем да ће ово што сам написао бити корисно људима и то не само сада, такође будућим поколењима.

„Велика елегија за Џон Дона“ већ је била написана. Њен значај заузима врх у стваралаштву Бродског а такође њена појава прави прелом, чини новину у руском пјесништву. До појаве „Велике елегије“ знамо како је текао ток великог пјесништва. Од сада, богме, поезија ће морати да се хвата за њен реп, ако би се хтјело да се буде велик и да се уђе у савремене свјетске токове. Доказ њене величине је јасан и трагичан. Данас након његове смрти у Русији нема Великог пјесника.

– А затим мислите да ће ваше такозване пјесме донијети људима неку корист?

– Зашто говорите о пјесмама „такозване“?

– Називамо ваше пјесме такозване јер сматрамо да неки други назив не заслужују.

Али поезија је дар од Бога.

Нећемо слиједити даљи ток процеса. Пјесник је рекао своје. Знамо како се све завршило. Остао је сам пред својом судбином. То је: са пет година принудног рада у џепу наслиједио дрвену бараку Шаламова. Млади пјесник био је депортован у неки други простор, друго вријеме. Том простору и том времену пјесник ће се стално враћати, и биће присутни у његовом стваралаштву. Овим протјеривањем великој ријеци мијењају њен ток.

О дјетињству и средини у којој се развијао и растао, јер првих петнаест година су најважније у животу једног човјека, то су године у којима се све упија од најмање травке до пада метеора, налазимо у есејима „Умјетност дистанса“ и „Соба и по“. Сам аутор каже да је те есеје морао сам себи да напише, из неке унутрашње потребе. Морао је на овај начин, на други му није дозвољено, да оцу и мајци подигне вјечни споменик. И њима да врати дуг.

Из тог бункера који се зове соба и по изникао је његов проблем слободе. Пјесник се на извјестан начин ослободио нашавши уточиште на Западу, али његови родитељи остали су до смрти заточеници у соби и по, и растојању које их је дијелило. Читајући ове есеје разумјећемо рану лирику у којој се налази његова дефиниција поезије. Од пјесме „Дефиниција поезије“ коју је везао за Пастернакове религијске пјесме из „Доктора Живага“ па преко „Јеврејског гробља у Лењинграду“, „Плове облаци“, „Глаголи“, „Ходочасници“ и осталих пјесама Јосиф Бродски се опредјељује да на стварање пјесме дјелује мислима и свијешћу.

За стварање Великог пјесника су потребни и велики учитељи. Он никада није скривао, већ поносно истицао, од кога је учио пјеснички занат. Са љубављу је говорио о утицају Мандељштама, Ахматове, Цветајеве, Одна, Фроста. Он је враћао дуг пишући и анализирајући њихово стваралаштво. У једном кратком разговору истакао ми је да три године није из руку испустио Мандељштама, да је знао сваку, тачку, запету. Да су „Камен и Тристиа“ оставиле дубок траг на њему. Овој листи учитеља треба додати Џон Дона и остале енглеске метафизичаре седамнаестог вијека, Кавафиса, Норвида, Библију, Јеванђеља, Талмуд, а античку књижевност не треба ни спомињати.

„Нове станице за Августу“ излазе ’83. и посвећене су М. Б. Прва пјесма „Обухватио сам ти рамена“ је и уједно прва која је објављена у СССР-у па сам зато и ја одлучио да је преведем. У то вријеме Бродски је прави ученик Ане Ахматове и зато у овим пјесмама налазимо све одлике ахмеизма. Сва његова љубавна лирика до његовог изгнанства садржи осјећања која се одсликавају у форми и језику. Поплава узвишених ријечи избаца једно прекинуто осјећање. Овим прохујалим осјећањима пјесник ће се вратити и касније у „Похвали ријечима“.

Пјесме „Станица у пустињи“, „Горбунов и Горбачов“, „Разговор с ванземаљцем“ и друге, настале од 67. до 71. чине збирку „Крај лијепе епохе“. Проблемом времена и простора Бродски се бави у „Уранији“. Он напушта Клио јер каже да је Уранија ипак старија. Он бјежи од Клио пред напливом мисли о времену. Он овдје напушта ствари да би се позабавио проблемом тачке, линије. Ту су још и носталгични мотиви као у пјесми „Децембар у Фиренци“. „Литванско ноктурно“: Томасу Венцлови“ подсјећа својом формом на крст или човјека.

Brodsk Јосиф Бродски   Поезија као универзални циљ

ЦИТАТИ:

Какво мјесто заузима моја пјесма ако се ради о односу до овог или оног литератског круга или политичког система – то ме апсолутно не занима, интересује ме писање добре пјесме, то значи радити то што ми се чини да у језику треба радити. То је једина категорија која је у мањем или већем степену за мене реална…

Литература није бочним продуктом еволуције врсте, већ потпуно обрнуто. Ако је то по чему се разликујемо од представника краљевства звијери управо говор, то је литература а посебно поезија, будући да је врх форме књижевности, чини, говорећи, брутално циљ наше врсте.
Једину обавезу коју има писац према друштву то је да пише добро.

Нијесам у стању да пишем пјесме које се не римују.

Родио сам се у Русији у њеном језику (којега нећу одбацити, и надам се vice versa).

То управо језик диктира пјесму и проговара у њој сопственим гласом, иако наступа под псеудонимом Музе или Надахнућа.

Литературна критика има seans само тада кад се креће на том истом нивоу што и аутор: психичком и језичком.

Поезија се пише прије свега зато да има утицај на дух, на осјећања, да би такла срца, да би уздрмала људе. Да би се то постигло и да би се на трајан начин утицало на читаочев ум, треба створити нешто што има дојам неизбјежног и важног.

Јосиф Бродски

Из циклуса
РИМСКЕ ЕЛЕГИЈЕ

Сагни се, хоћу да ти шапнем на ухо нешто: ја
благодаран за све: за хрскавице кокошје
и за торокање ножица које већ кроје
пустош за мене: која је каткад и твоја.
Не мари што је црна. Не мари што све гасне
и руке, и лице, и линије човјечјих овала.
Више невидљивије ствари тим су боље јасне,
Она је некада давно постојала
на земљи, и зато је она свуда.
Ти си био први коме се то десило, је л’ тако?
Само се то држи о клину, гле чуда,
и што се не да подијелити на двоје лако.
Био сам у Риму. Купао се у свијетлу. Исто
како само може да машта одломак!
На мрежњачи мојој лежи новац, златио чисто.
Биће га доста за сву дужину пута у мрак.

ОБУХВАТИО САМ ТИ…

Обухватио сам ти рамена и погледао
На оно што иза леђа прелијеће видом,
И видио да је сјен истурене столице падала
И да се сливао са освијетљеним зидом.
У лампе је пламен прејако сијао,
Све ствари су осјећале то
И зато је диван у углу блистао
Мрком кожом, скоро жутом.
Пусти сто, бљештао је паркет тамо.
Тамњела је пећ, у оквир прашине суша
И стиснути пејзаж, у креденсу само
Чинило ми се покреће се душа.
И лептир је по соби кружио сада
Мој моћан поглед тргао је био
И ако је ђаво живио некада
Сад је напустио овај дом. Напустио.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here