Још један „трећи пут“ као батина у руци диктатора

Већ неко вријеме у нашем јавном простору покушава изградити своју позицију занимљив антиполитички покрет који гаји једнак отклон од режима и опозиције, сматрајући их симбиозним дјеловима једног великог и конзистентног сустава моћи.

Пише. Душко Ковачевић

Он у себи садржи низ мањих покрета, аутономних појединаца, интелектуалаца, новинара, блогера, као и портала, фејсбук група.. користећи интернет, протесте и различите форме окупљања као своју инфраструктуру и оруђе дјеловања, док је бојкот свих избора средишно и суштинско мјесто њихове методе.

Има много тога заводљивог и истинитог у оваквом поимању политичке реалности и како теку деценије немоћи и неспособности опозиције, овај хоризонт се с правом све шире отвара и нуди као једина ваљана алтернатива…

Међутим, кроз исти тај проток времена може се примијетити једна забрињавајућа тенденција, све иманентнија таквом формату активизма: да дистанца према режиму и опозицији драстично губи баланс у корист режима!

И не само да се губи та првобитна равнотежа него се све чешће и отвореније агитује у корист Мила Ђукановића и његовог мафијашког поретка.

Ствари су већ тако далеко пошле да је неку ноћ један од најпрепознатљивијих представника такве политичке филозофије, Блажо Давидовић, на Српској ТВ, сасвим јасно заложио да се ни по коју цијену не смије нападати Прва фамилија и Прва банка!

Знаковито је да се баш овом (анти)политичком свјетоназору, уз гласни позив на бојкот избора, прикључила и најрежимскија од свих „опозиционих“ партија Народна странка, али тек пошто је брутално понижена и одбијена од ДПС – а. Приступила је резервном положају?

Које су наглашене тезе, односно шта је идејна арматура овог Давидовићевог иступа, али не само његовог:

„У Црној Гори се живи одлично„; „У Црној Гори се живи боље него у читавом региону, чак боље и од Хрватске„; „Државни апарат је врло мек и хуман према становништву“; (онај исти „меки апарат“ који је масакрирао Душка Јовановића, Славољуба Шћекића и много других – прим.аутора) „Могуће је не плаћати струју мјесецима„… 

Све ово речено провлачи дилему која нагиње мишљењу да то власт ради из алтруистичких разлога:

„Мило је врло мудар, лукав, способан… „; „Милова породица не ради у државним органима што је добро и не треба је медијски критиковати јер малтене све раде легално„; „Главни и суштински проблем Црне Горе је опозиција, посебно Миодраг Лекић и Вања Ћаловић, и са њима се треба обрачунати јер су они највећа превара и издаја„!

Дакле, шта се намеће као закључак, шта се жели саопштити:

Црна Гора је моћна, богата и рајска држава којом тако мудро и племенито руководи Мило Ђукановић, а опозиција је банда издајника која хоће да науди том благостању!?

Овакву апотеозу Ђукановићевог режима није се усудио изрећи ни чувени потпарол ДПС – а Рајко Ковачевић из времена својих најбољих саопштења. Слажем се да треба оштро критиковати и прозивати опозицију, то и сам често радим. Такође, сагласан сам са утемељеном тезом да наша опозициона номенклатура гарантује и постулира дуговјечност и несмјењивост режима. Али, када тој критици опозиције додамо тезу да је Мило Ђукановић способан и мудар политичар, да је његов апарат мекан и издашан и да се у Црној Гори живи феноменално, онда наш ангажман више није конструктиван и добронамјеран. Он поприма доминантне елементе једне кварне и бизарне прорежимске пропагандне агитације и, у том случају, овакви покрети постају батина у рукама диктатора!

Интересантно је, можда и закономјерно, како се некако брзо склизне из критике опозиције до апологије Ђукановића! Херменеутички црногорски круг. Из свега реченог немогуће је, а не запитати се: да ли је то спонтан или контролисан процес, односно, да ли је могућ трећи пут?

(п.с. Из читаве приче изузима Перфекта, као и још неке чланове ове групе, који су искрено и добронамјерни у свему)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: