Насловна Поглед Ђуровић: Јес’ Црвена, али никад Звезда

Ђуровић: Јес’ Црвена, али никад Звезда

10
ПОДИЈЕЛИ

Пише: Саша Др. Ђуровић

Кажем себи – пусти новине, пробај бар одморит. Узалуд, не да ми ђаво мира, па прочитах следеће: “Посланица ДПС-а Александра Вуковић, која је учествовала у изради новог етичког кодекса…“

У најкраћем, „етички кодекс“ симболизује дисциплиновање посланика пријетњом да ће им се, ако не буду слушали одбити од посланичке плате, или ако се дрзну да дигну глас, устану у одбрану става и права, покажу да имају кичму, да ће их се финансијски ударит по прстима.

Да је ово сретна држава, та иницијатива би послужила за спрдњу и за грохотан смијех, генерално, овако насмије тек понеког.

Немају људи за ‘љеба, па им није до смијања. Него, ајд’ да видимо шта то не зна другарица „Црвена“, а морала би. Уз дигресију да сам чуо једном ту другарицу како је, пропагирајући неки њен а мени стран језик („фурушт црта а дужд дјапа“ – па ко разумије, схватио је) рекла у њеном “ђетињству“… Питао сам: „Ко је ова ‘препаметна’ другарица?!“, и закључио, „Што се мене тиче, ова више не мора каменит.“

Btw, никнејм „Црвена“ је сама себи уђенула, у заносу страсти а на њеном језику који није и мој. Иако смо расли у истој географији, за разлику од другарице „Црвене“ која је имала „ђетињство“, ја, и сви које знам смо имали дјетињство. Прилично ушушкано, за разлику од турбулентног „ђетињства“ другарице „Црвене“, све су прилике.

Врхунац ироније је изјава коју је просто гре’ота не цитират, а и да би био разумљивији context: „Скорашњи кадар ДПС-а, посланица Вуковић, позната је јавности по реченици: ‘Ја имам име и презиме, али сада бих се презивала – и рекла бих да се зовем Црвена’, коју је изговорила на једној од конвенција ДПС-а пред последње парламентарне изборе.“

Ако занемаримо тачку кључања у полтронству којом је другарица „Црвена“ пробила ионако бушан поклопац ДПС лонца овом изјавом, и ступањ идолатрије који је незабиљежен у повијести парламентаризма, морамо признат да је Црна Гора земља чуда, па јој се десило и то да се у парламент усели другарица „Црвена“. Другарица „Црвена“, која оваквим изјавама ФЛАГРАНТНО призна континуитет комунизма у овом региону. Наивно се мислило да је једна ера, најнакараднијег система у повијести, огавног комунизма, свршена оним несретним јагњадима која су безбрижно трчкарала црногорским пропланцима док их, никад сити, комунисти (гладног никад најест) нијесу ухитили и ријешили их испећ. Сврха дознаке – черечење. Гладно то било, нијесу они знали за дегустацију. У складу са својим револуционарним подухватима, комуњаре су ‘ватале јагњад и пекле их на ражњу да омасте брке које масте ево 70 година. Комуњаре и дјеца им комуњарчићи.

Дакле, реш-печена јагњад у желуцу комуниста су означила крај једне накарадне ере. После тек је пао Берлински зид. Но, другарица „Црвена“ која се („стил“ казује) извјесно гнуша јањетине те тако прекида једну „фину“ гастрономску традицију, овом изјавом даје на знање, а мени за право, факат да је комунизам на овим просторима 70 година континуитет. И другарица „Црвена“ мисли да то нико не зна, па је прионула да оформи потпуно непримјерен закон грађанским слободама. Тај закон је типично комунистички. Узгред, за континуитет комунизма у Црној Гори зна добро и Америка. И „…званичну Америку треба поштоват (цитат из моје књиге), ако ни због чега другог а оно због тога што презире све што има комунистички префикс“. Тек да подсјетим, будући да су сви из власти постали љубитеји до јуче мрске им Америке. Па мора и другарица „Црвена“ по природи ствари знат за Ујка Сема, мада „имаУ“ они у ДПС добру технолошку потпору. Може то да се гугла на много модернијим техничким помагалима, а нијесу оне „таблетЕ“ за које оптужују Медојевића, чувеног криминалца који је опрао милионе, шверцовао опијате, нафту и цигаре, приватизовао толика предузећа, а за којим је расписана интерполова потјерница (таман црвена, као никнејм наречене другарице) има тај земан.

Медојевић, зликовац и ратни злочинац, лично је гађао зидине старог града Дубровника док су прваци ДПС-а (надређени другарице „Црвене“) били борци за мир, па су у име мира гранатирали древни град. Ма прави пацифисти! Медојевић је, у међувремену, своју лупешку и ратнохушкачку политику „надградио“ тако што је од скоро проглашен за реметилачки фактор. Смијешни су Багзи Зигел и Карло Гамбино за Медојевића! Ако се прате медији којима инклинира другарица „Црвена“ и дружбеници јој.

Другарица „Црвена“ ни „у шеширу“ није аутентична појава, иако се упиње из петњих жила да то буде. Сви који су се подизали у географији другарице „Црвене“, мада, колико сам ја информисан, а то је увјек тачно, другарица „Црвена“ је кроз „ђетињство“ протрчала изван града баш као и идол јој, на периферији. Тада је то тек била жежена периферија. За разлику од нас, градске дјеце, које они с периферије никад нијесу могли очима гледат. И разумљиво је то негдје. Ако је мени и Мићу Ђукановићу од куће до корза требало два минута, лагано пјешке, па се „усидримо“ пред „Прољеће“, некима није могло бит ни да прођу туда. Некима данас јако „битним“. Ја вјерујем да многи од њих и не знају за „Прољеће“, култно. Али, тад се знао ред, то је оно вријеме кад је Никшић био град. Па се знало ко стоји пред „Прољеће“. Ове комитетлије би били „запрцани“ прије него би и стали. Дакле, њима је ваљало „гребат“ до аутобуса па онда аутобусом до периферије, „клај, клај“.

Milo i Aco Djukanovic 409x287 Ђуровић: Јес Црвена, али никад Звезда

И екс-премијеру је требао добар комад до „пјаце“. Ја сам из завичаја отишао с непуних 18, али никад га не видјех до те доби „у град“! Питах му једног рођака како то, а он вели: „А… он је играо кошарку.“ Па није тренирао 24 сата, чоче… И није се томе ругат, али не даје за право ни глумит као да се на двор расло а не на маргинама града.

И све ми се чини да су ти комплекси из „ђетињства“ одредили касније понашање. Прошлост одређује будућност! Тако да је врло могуће близу истини да су такви, периферци-маргиналци, у знак одмазде, освете, граду и градској дјеци, нагрдили исти. Није им могло бит фино кад је требало, е ево вам сад из ината! Сад кад је нас запало!

Него да се ја вратим на другарицу „Црвену“. Дакле, другарица „Црвена“ није аутентична појава ни у „паланачком модном миљеу“ „шешир-стајлингом“, макар јој красио и „ђетињство“. Наиме, једна професорица француског језика а суграђанка другарице „Црвене“ фура шеНшире 50 година уназад, тако да је другарица „Црвена“ и ту само блиједа копија.

А сад суштина коју другарица „Црвена“ не зна. Могуће, јер није виђела свијета. Нема парламета у ЈевропУ а и шире (части ми моје, једна ми пријатељица ради за УН у Уганди, па вели да и тамо има) ђе нема трзавица, псовања, па и туче. Другарица „Црвена“ то не зна, али типично црногорски митомански, даје себи за право да суди. Лишена искуства у политици а поготово парламентарног. А могла је другарица „Црвена“ и да предложи инцијативу, кад је већ толика пуританака и сметају јој вербалне пацке, да ови над којима се врши правно па ето и физичко насиље, а усуде се да одговоре (срам их било!) клекну над какву кунету, ставе руке на потиљак и да их се, у типичном комунистчком маниру удари кундаком у исти.

Е па … прошла су та времена фукаре, фукаре те врсте. Олоша који је кукавички и јајарски, убио два моја ђеда. Јована на Пандурицу и Бошка код Зиданог Моста, брата мога ђеда Милоша. Милош Неђељков Ђуровић је као врли четобаша скончао природном смрћу. Данас кад се насиље врши у свиленим рукавицама кроз разне институције, „Црвена“ другарица може да потенцира црногорски језик, да прича о властитом „ђетињству“ па и да жали за херојима из „ђетињства“ Тому, Џерију и другим, које је замијенила тамо неким којима је ограничено кретање услед непочинстава. Све то другарица „Црвена“ може, али јој извјесно фали „сиве масе“, ако мисли да има увета у Црној Гори ком то није смијешно. Независно од „ђетињства“. Да је макар духовито па ајде де, али није…

10 КОМЕНТАРИ

  1. 25
    1

    „Crvena“je perjanica dps-a,prevešće joj neko no je tamo malo umnija.Dijelim stav da je milo unistio Nk jer je vazda bi inferioran i seljačina.Sjeća li ga se neko iz grada?Niko.Sjeća li se neko da je imao djevojku ikad prije ove koju je oženio?Niko.Zato se sad pomamio,odlično veli autor“zapalo ga“ ali opet ne umije probrat,krenuo je sa jami prosječnom pevaljkom za koju je slao avion pa do male šćepanovic koja je dobro uzigarala pa joj bracu restoran milo otovrio na obalu “ Verige“ e moji crnogorci i srbi,sve to od vaših para pa vi ćutite i trpite ..-

  2. 12
    0

    Е то мени смета, направили су од њега неког лика, шатро харизма, љепота, висина и сл глупости, а НИЂЕ везе с везом. Сећате га се са почетка каријере, није умио двије реченице да свеже како ваља. Па све вам је јасно кад видите каквим се људима окруживао све ове године. Жена филипова, убиједљибо највећи мачо међу свима њима.
    Какав год да је испао на крају, слободан је лик жешћи што се тиче неких ствари. Био је достојанствен, угледан, образобан, елоквентан. Господин Човјек.

    • 2
      0

      Vukane to svakom smeta.Kakva harizma džemperaša ne sprdajte se ljudi,to samo u Crnu Goru prolazi,čovjek sa periferije tipičan marginalac,uletio u kombinaciju posle Žute Grede ne zna šta ga je snašlo.Dobro si rekao Vukane vidi mu okruženje,vidi mu nevjeste.Ne znam je li žena fijipova mačo za sve njih konkurencija jojje ministar odbrane boškovic hihihihhihi,a ja bih radu vojvodic za se ako je nijesu ovjeravali „harizmatični“ prije,drugče ne bih

  3. 3
    0

    U ogavnom komunizmu crnogorskim proplancima su trckarala nesretna jagnjad…Nista se narocito nije promenilo.Danas tim istim proplancima trckaraju „srecne“ ovce !
    Dok ne napisu knjigu o svom djetinjstvu,koje zasluzuje dvostruko sjecanje!!!???
    Usput dopisujuci biografiju Zivka Nikolica ! Sve to, cekajuci da Marlon Brando vaskrsne, e da bi mu povjerila da u nekom kinematografskom ostvarenju glumi upravo nju.Crvenu na Prkosima…
    Vreme čuda!!!

  4. 1
    0

    ово није о Црвеној, ни о Београџанима, а као да је…

    +ПРЕУЧИО, Момо Капор

    Догодило се да су ме, потпуно случајно, пријатељи из варошице Н. одвели у једну трошну приземљушу, око које кљуцају пилићи, ко старије сестре познатог европског интелектуалца, којег годинама срећем у Њујорку, Паризу и Женеви.

    Запањих се кад видех родну кућу овог знаменитог човека и постарију жену која га је одгојила и подигла после смрти родитеља. Помислих како би било добро и поштено написати велику добру књигу о старијим сестрама, тим мученицама без младости, које су се одрекле свега само да изведу млађу браћу на пут. Вечито у црном, пре времена остареле, никада ништа ни од кога нису тражиле; само су давале и давале…

    У животу сваке неудате старије сестре постоји увек неки дивни, већ заборављени човек (чију фотографију чува у старој празној бомбоњери), нека раскинута веридба или, једноставно, осећање да се нема права на срећу и сопствену фамилију док брат не одрасте, а тада већ бива касно за било шта. Те благословене неудате баба-девојке, како их зову у Србији, много старије од својих година, бориле су се за браћу до последњег даха, све док не остадоше без ичега, у мемљивим приземним собичцима, гордо кријући неправду од света и комшилука, коју су им нанеле господске снаје што су им поотимале рођену браћу.

    Испуцали линолеум на патосу, нацепкана дрва испод шпорета, шкиљава сијалица од двадесет пет свећа и треперави црно-бели телевизор без тона, уместо којег се чује само тиктакање лименог будилника…

    Послужени слатком од дуња (које не могу да престанем јести), седимо у тој скромној кухињи, добро познатој из детињства свих провинцијалаца, док се скупљају комшије, жељне разговора.

    Годинама пратим каријеру њеног брата, још од оних дана када је као сељаче стигао у главни град. Сећам се свих његових џемпера плетених од разнобојне сељачке вуне и готово свих љубави и битки за стипендије које ће га, једна по једна, одвести далеко у свет… Чудим се како то да ништа од овог предела, ни овог кућерка под сасушеним орахом, ништа од ових мириса и акцената, није продрло у његову прозу очишћену од свега овдашњег, пуну притајеног гађења над кишама, блатом и летњом прашином; згражања над варварским клањем и шурењем свиња у децембру (чварке је, ипак, јео у своје време), док се нахерена палачинка крчма „Европа“ на крају његове улице, у којој су му седели и деда и отац, временом претворила у најцрњу метафору балканског кала. Читам пажљиво његове интервјуе у новинама, у којима смо му непрестано за нешто криви. Изгледа као да нам је, пошавши у свет, оставио на чување неку идеалну земљу, а ми је, простаци и незахвалници, упропастили. Преводилац енглеске поезије, писац есеја у којима је тек свака пета реч српска (не рачунајући везнике), потписник мировних прогласа и члан међународних форума, од младости је прескакао векове бежећи од свог скромног порекла. Највећа похвала коју је добио била је она да уопште не личи на Србина и да стране језике говори савршено, без акцента!

    Годинама не могу да дефиншем ту врсту издаје, јер је гађење над својим народом, такође, издаја; годинама покушавам да пронађем разлоге или неку давну повреду која га је на крају довела до изјаве да су „Срби започели овај прљави рат“ и никако не успевам да пронађем ту танану нијансу и да је преточим у речи и слог… Али, ево, док седимо у полумрачној кухињи његове старије сестре, пијемо преслатку кафу (коју није он послао из белог света) и причамо, због ње, све најлепше о њему, мој мудри народ, који тако непогрешиво уме лако и просто да објасни и најсложеније ствари, проговара кроз уста комшије, пензионисаног поштара, једну једину реч која замењује тоне исписане хартије. Он, који га познаје од малих ногу, завијајући отврдлим прстима цигару, каже ми у поверењу, мрмљајући себи у браду да остали не чују:

    „Преучио!“

    У тој мудрој речи има и сажаљења и праштања… Преучио! Вредело је путовати пет-шест сати аутобусом по то, како једноставно, помало разочаравајуће „преучио“, изречено кроз дубок уздах, благо и без икаквог гнева, зависти и злопамћења.

    …“ Да превод Библије није којим случајем стигао до Црне Горе, довољан би био „Горски вијенац“.

    Његош је, оивичен Црном Гором без икаквих школа, без правих путева, без икакве инфраструктуре и значајнијег облика привреде – испјевао мисли које се од Хомерових или Есхилових разликују само по томе што су хришћанске.

    Бокељски ђак, Петар II Петровић Његош, научио нас је лекцијама о борби за слободу. Ко год каже да су лекције превазиђене, да то више нису она времена, да нема Турака, на симболичној равни није рекао ништа: поново се од нулте надморске па до ловћенских висина одродило плахо и лакомо. Замке су по временима растегнуте увијек исте. Или љубиш слободу или мислиш да си зарадио њеном продајом. Готова формула…“

    https://stanjestvari.com/2017/05/13/malovic-cg-biblija/

    +Милица, једна у мајке, Ој весела веселице, Ксенија Цицварић

  5. 0
    0

    Došlo na moje.Kad zborih Milu gdje zovete Sašu Đurovic u vladine novine 8(analitika,pobjeda) rekao mi je „vele da je odlican a i crnogorac je“ rekoh mu tebi vele a ja ga poznajem od djetinjstva, je li bistar jes je liobrazovan jes,je li o svom poslu jes, a ma je li srbin ili crnogorac ja mislim srbin Znam tu porodicu odvazda.I evo covjek sam priznao pozivajuci se na četničke pretke.E sad treba Milo da vidi ko mu je predložio gdin-a Đurovica pa da sankcionise i đuranovica i ko bijahu tada urednici lajovic sofraceva .. jer ce ga tako neko i fotelju preveslat.e moj Milo,četnički unuk ti je bio perjanik u vladine novine ..ka da ve je sve zaeba tamo .. Pobvjeda je bila srbskija u njegovim tekstovima no 4inSsve pisaše protiv dps-a sjecam se kad je tarzana i daliborku odirao pa đurisica oko aerodroma a tek pajovica a vi ste mi rekli „moramo ga trpjet sad kad smo se zeznuli “ E sad ga trpite odavde đe mu je prirodno stanište,sam kaže cojek,ćetnički unuk.

Оставите одговор