Јенкији су рушили кнеза Павла, а потом разорили Југославију

Пројектована спољња политика САД у Другом свјетском рату се заснивала на томе да Амери леже у ‘ладовини испијајући виски са ледом, са апсолутном убијеђеношћу да ће Други свјетски рат који се распламсао у свијету они избјећи. Тај их рат уопште није интересовао.

Зато се и десило да је од 13. марта 1938. године, када је нацистичка Немачка анектирала Аустрију, до напада на Перл Харбор 7. децембра 1941. прошло дугих двије године и девет мјесеци- колико су Американци игнорисали ратна дешавања.

До учешћа САД у копненим операцијама у Европи требало је чекати све до 10. јула 1943. године када се десило искрцавање “Западних савезника” на Сицилију. Савезнички упад у континентални дио Италије се десио 3. септембра 1943 године, операцијом „Бејтаун“, која се може рачунати апсолутно неуспјешним војним походом. Наиме, Рим су „савезници“ успјели да ослободе тек послије годину и девет мјесеци послије упада у Италију, тачније 4 јуна 1944 године. Затим су се зауставили, јер су Њемци били прејаки. И тако, док су се САД својски трудиле да не уђу у рат са Хитлером, а то нити су смјеле нити хтјеле, на другој страни су свим силама притискале Краљевину Југославију да мора ући у рат са Хитлером! Апсурд?!

Труман игра над костима Њемаца и Совјета

Војна операција Англосаксонаца у Италији послије заузимања Рима је завршена крахом, и оцијењена неперспективном. Невјероватно је да су њихову војну силу успјеле да зауставе само двије ефективне њемачке дивизије. Да напоменем, у нападу на Краљевину Југославију, коју су Черчил и Рузвелт непотребно и подло гурнули у рат, је учествовало петнаест само њемачких дивизија- 7 пјешадијских, 4 моторизоване и 4 тенковске дивизије. Англосаксонска армија у Италији је против себе имала само двије њемачке дивизије, и у једном тренутку замало била бачена у море.

Управо зато, прави почетак борбе Запада против Хитлерове војске на европском копну се може сматрати почетак операције Оверлорд, искрцавање у Нормандији. Колико је Западу требало времена да озбиљно уђу у рат, напросто је смијешно! Анексија Аустрије се десила 13. марта 1938. године, а операција Оверлорд је отпочела 6. јуна 1944. године. Дакле, шест година и три мјесеца је требало Англосаксонцима да отпочну озбиљну и успјешну копнену операцију у Европи против Хитлера.

Да би се описала политика САД према рату у Европи, најбоље је погледати изјаву сенатора Трумана која презентује преовлађујуће мишљење америчког естаблишмента тог времена.

Наиме, 23. јуна 1941, само дан након почетка њемачког напада на СССР, сенатор Хари Труман је изјавио: „Ако видимо да Њемачка побјеђује, треба да помогнемо Русима, а ако видимо да Руси побеђују треба да помогнемо Њемцима! И тако их треба пустити да се поубијају што је више могуће, иако ја не желим видјети Хитлера као побједника ни у ком случају.”

Да подсјетим, тај сенатор је потом био 33. предсједник САД, и то у периоду од 1945. до 1953. године. Дакле – Англосаксонци су планирали да се Њемци и Совјети међусобно што више поубијају, а борбу на европском тлу започну тек на крају рата када се она буде дијелила међу побједницима. Таква политика је и довела до тога да је од пет погинулих њемачких војника, четири погинуло на Источном фронту, а СССР имао губитке од 25 милиона људи, од којих 16 милиона цивила!

Поруке Рузвелта кнезу Павлу

Збиља, како у контексту те пријеварне геополитике звучи бедасто порука кнезу Павлу упућена 18. марта 1941. од стане предсједника САД Рузвелта: „Мислим да је потребно да на неки начин ставимо до знања да Сједињене Америчке Државе не гледају само на садашњицу него и на будућност и да ће свака земља која се покорно преда без отпора уживати мање наклоности у свијету него земља која пружи отпор, макар тај отпор трајао свега неколико недеља.”

Са друге стране су кнеза Павла притискали Британци, а до каквих је апсурдних дијалога долазило најбоље говори случај из 1939.г. када се кнез Павле вратио из Италије. Тада је, по упутствима лорда Халифакса, британски амбасадор у Београду сер Роналд Кембел упитао кнеза: “Шта Југославија намјерава да учини ако Њемачка упадне у Румунију?” Кнез Павле је, разгоропађен, упутио узвратно питање: “А шта Британија намјерава да учини?” Сер Кембел није имао одговор, и заћутао је!

Када је и Румунија приступила тројном пакту, кнез Павле је тражио од Британаца хитну помоћ у испоруци наоружања. Разматрајући то питање, Черчил је на састанку свог кабинета цинично рекао: „Има ли друге помоћи коју им можемо пружити, изузев што сами настављамо да ратујемо? Ако не можемо обећати помоћ у материјалу, можемо бар да их уверимо како ћемо настојати, као што смо то учинили и прошли пут (у Првом свјетском рату), да се неправде према њима исправе у будућој победи“. Укратко, никаве помоћи!

Када је Артур Лејн, амерички амбасадор у Београду, саопштио кнезу Павлу да „земље које се не супротстављају агресији нису ни заслужиле независност”, кнез Павле је одговорио: ”Шта очекујете да учиним?! Британци не могу помоћи. Што се тиче САД, док би стигла помоћ Југославија би већ била уништена”, притом двапут поновивши да би волео да није жив.

Приступање Тројном пакту

Схватајући да од САД и Британије нема никаве помоћи, одлука о приступању Тројном пакту донијета је на Крунском савету 6. марта 1941. године у Белом двору, после Павловог повратка из Берхтесгадена.

Том састанку је присуствовало девет најмоћнијих људи у земљи: кнез Павле, остала двојица намјесника: Раденко Станковић и Иван Перовић, предсједник владе Драгиша Цветковић, министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић, министар војске и морнарице Петар Пешић, министар Двора Милан Антић, потпредсједник владе и хрватски вођа Влатко Мачек и Словенац Фран Куловец.

На инсистирање Влатка Мачека, министар војни је објаснио војну ситуацију рекавши да би у случају рата са Хитлером врло брзо пали Београд, Љубљана и Загреб, те да би војска капитулирала послије максимално шест недјеља у планинама Босне јер би армији нестало и хране и муниције. Министар војни је рекао ово: “Француска више не постоји, енглеских трупа, и то веома мало, има само у Египту, Русија је у савезу са Њемачком, а цио Вермахт је тренутно слободан. Њемачке трупе се налазе у Мађарској, Румунији и сада у Бугарској, Италијани су на нашим западним границама и у Албанији. Када будемо поражени само ће мали дио војске, буде ли имао среће, успјети да се провуче између Италијана у Албанији и Њемаца у Бугарској, и побјегне према Солуну. Осим тога, имамо само 48 тенкова.”

Словенац Куловец је инсистирао на потписивању пакта “јер би Словенија била прво подручје које би у случају рата напала Осовина”.

О позицији хрватског лидера Владка Мачека, кнез Павле је рекао ово:”Др Мачек је узео реч и инсистирао да треба да потпишемо пакт са Немачком, јер је она прихватила све наше захтјеве, а то су да немачким трупама и војним возовима неће бити дозвољен пролаз кроз нашу земљу и да нећемо бити увучени у рат против наших савезника из Првог светског рата.
Његова аргументација заснивала се на томе да је Хрватска на сјеверу и у равници, да је највише индустријализована и да ће стога одмах бити уништена, а да ниједан Хрват неће моћи да побјегне, док би мали број Срба могао да се провуче између Бугарске и Албаније. Ракао је да не може да гурне Хрватску у рат када нам Њемачка непосредно не пријети и када од нас не тражи ништа.”

Послије савјетовања, сви су одобрили потписивање Тројног пакта, осим кнеза Павла који није гласао.

Државни удар и лажни краљ Јововић на радију

У Бечком дворцу Белеведере, у жутој дворани, по одлуци Крунског савјета, 25. марта 1941.године Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић су потписали протокол о приступању Југославије Тројном пакту сила Осовине, а чину потписивања је присуствовао и Иво Андрић, тадашњи амбасадор Краљевине Југославије у Берлину.

Тога дана, а и 26. марта су се десила комешања незадовољног народа у: Ужицу, Никшићу, Подгорици и Београду!

Кроз два дана, под контролом Британаца, извршен је пуч у Београду! У девет сати изјутра, 27. марта, прочитан је преко радија проглас краља Петра Другог о преузимању власти. Ту лажну прокламацију, коју је написао професор Слободан Јовановић, прочитао је, имитирајући краљев глас, поручник бојног брода Јаков Јововић. У вријеме док је Јововић читао прокламацију, млади престолонаследник се играо у друштву свога рођака кнеза Александра. Чувши прокламацију око 9. часова ујутро, кнез Александар је рекао Петру Другом: “Гле, ти говориш на радију?” Петар Други је узвратио: “Али, то нисам ја!”

Пуковник Донован, специјални изасланик предсједника САД, који је боравио Београду у вријеме пуча, је потом поврдио да: ”Краљ Петар Други уопште није имао никаквог учешћа у пучу, нити је био консултован. Прокламација коју је наводно читао краљ на радију, потпуно је лажна. Краљ исту није видио, нити потписао, нити одобрио. Прокламацију је прочитао један официр имитирајући краљев глас…!“

Народ је изашао на улице, а амерички предсједник Френклин Рузвелт, којем није на памет падало да ратује са Хитлером, је краљу Петру Другом послао ову поруку: „У тренутку када Ваше величанство преузима потпуно вршење својих краљевских права, моћи и вођство једног храброг независног народа, ја желим да са народом Сједињених Држава узмем учешћа у изражавању наших искрених жеља за здравље, добробит Вашег величанства и за миран напредак Југославије.”

Напад Хитлера, цинизам Донована

Рузвелт и Черчил су одлично знали шта су урадили и шта ће се десити. Шестог априла, у 6:30 ујутру, без објаве рата, Хитлер је напао Краљевину Југославију.

Његове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца. Град је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. и потпуно сравњен са земљом. Том приликом је употребљено је око 440 тона запаљивих бомби, и убијено 2 274 човјека. Југословенска краљевска армија је, послије отказа Хрвата и Словенаца да учествују у одбрани државе, капитулирала за 11. дана! Пучисти су побјегли!

После бомбардовања Београда, Рузвелт је краљу Петру упутио нови телеграм: “Сједињене Државе су дубоко потресене ничим изазваном и немилосрдном агресијом на народе Југославије. Влада и народ Сједињених Држава с дивљењем прате храбру самоодбрану народа Југославије, која представља најсветлији пример њиховог традиционалног јунаштва.“ Послије само три године, тај исти Рузвелт ће послати своје бомбардере да убилачки сравњују са земљом градове у Србији и Црној Гори, што се безусловно може третирати, да употребим његове ријечи, као “ничим изазвана и немилосрдна агресија на народе Југославије”.

Пуковник Донован, тадашњи специјални изасланик Рузвелта у Београду, се по питању пуча одредио на овакав начин: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941, јер смо ми ту ревoлуцију купили…“

Нема сумње да ово “купили” у изјави- звучи као: преварили, превеслали, обманули , насукали…

Јер, шта значи- Купили!?

И све животе изгинулих грађана Југославије током Хитлерове окупације су, такође – Купили!? Шта су тада радили на улицама градова демонстранти, јер су осим Београда демонстрације подршке пучу захватиле: Крагујевац, Никшић, Краљево, Цетиње, Подгорицу, Шабац, Ваљево, Чачак, Котор, Јагодину, Власотинце, Књажевац, Нови Сад, Вршац, Руму, Сарајево…

Монструозно англоамеричко бомбардовање Србије и Црне Горе

То ниподаштавање народа који је тада, под хипнозом пропаганде, устао да би потом био разгромљен Хитлером, је и довело до ненормалне појаве- крволочног “савезничког” бомбардовања градова у Србији и Црној Гори на крају рата.

Авијација САД је 7. и 8. априла 1944.г. сравнила Никшић са земљом. Под рушевинама је нађено 500 људи, а тадашњи градоначеник Никшића Јеврем Шаулић је Међународном црвеном крсту у Женеви јавио да су Никшић бомбардовали непријатељски авиони, који су осим бомбардовања градског језгра убијали митраљеском ватром из авиона цивиле по улицама града.

Београд су англо-америчке ваздушне снаге на крају Другог свјетског рата бомбардовале 11 пута. На први и други дан Васкрса 16. и 17. априла 1944.г. чак 600 бомбардера америчке 15. ваздухопловне јединице, са базом у Фођи на југу Италије, су са 3.000-5.000 метара испуштали „тепих бомбе“ на Београд. Према њемачким проценама, погинуло је око 4.000 људи жена и деце, а према процјенама амбасаде САД у том америчком бомбардовању је погинуо 2.271 човјек, а теже и лакше је рањено око 5 000 Београђана. Потом су слиједила америчка бомбардовања Београда 24. априла, 7. маја, 18. маја, 6. јуна, 3. јула, 3., 6., 8. и 18. септембра.

На Велику суботу 15. Априла 1944. године бомбардери Ратног ваздухопловства Сједињених Америчких Држава су напали Ниш, при чему је погинуло 700 људи. Следеће бомбардовање Ниша се десило 30. марта 1944. године. Извлачење мртвих и рањених трајало је 7 дана. Треће бомбардовање уследило је 5. априла 1944. године када је оштећен и Саборни храм. Ниш је бомбардован 17 пута.

Подгорица је бомбардована 5. маја 1944.г. када се на тај град обрушило 116 тешких бомбардера Б- 24, који су уништили 60 одсто градских објеката бацивши 270 тона бомби. Цивилно становништво Подгорице је имало преко 1800 мртвих као и 4500 теже и лакше рањених људи, док су Њемци имали само 8 мртвих и 25 рањених војника. Тешко су бомбардована, такође, Пљевља и Бијело Поље.

Само 3. септембра више од 300 бомбардера учествовало је у бомбардовању градова на територији Југославије. Најтеже бомбардовање доживели су становници Лесковца којег су бомбардери САД сравнили са земљом 6. септембра 1944. године. Од 28.000 становника живот је изгубило 6.000 људи, жена и дјеце. Према њемачким извештајима, око 2 000 бомбардера је бомбардовало Србију, знатно мање Босну, а још мање Хрватску.

Злочин над Југославијом је англосаксонских руку дјело!

Пуч Симовића САД и Британци приписују себи и својој вјештини манипулације и преваре, и нека им буде. Мада, мени је ближа позиција енглеског војног аналитичара Лидела Харта који на београдски пуч гледа као на “јединствени самоубилачки акт Југославије, који је највише штетио њој самој, поготову пошто је као последицу имао безглави герилски рат разних струја”.

Самим тим, и инсистирање кнеза Павла на потписивању савеза са Хитлером, је био изнуђени потез да до самоубиства Југославије не би дошло. За ту одлуку у том моменту није морао одговарати Британцима, који су од Хитлера побјегли из Француске, Американцима који нису хтјели ратовати са Хитлером, и Совјетима који су били у савезу са Њемачком.

Али, ако су се Англосаксонци одлучили на пуч у Београду, тада носе одговорност за напад Хитлера на Југославију, њено цијепање на марионетске државе и све злочине који су се на тој територији десили. Дакле, Независну државу Хрватску, Велику Албанију, Велику Бугарску, Велику Мађарску, и несретну марионетску Србију под Недићем су последично створили Черил и Рузвелт.

Крвави грађански рат партизана и четника је њихових руку дјело. А свирепим бомбардовањем градова у Србији и Црној Гори, САД и Британије су превазишли злочине њемачке авијације. Дакако, Хитлер је био монструм свјетског калибра! Али, димензије монструозног понашања Черчила и Рузвелта у односу према Југославији, а посебно према Србији и Црној Гори, далеко надмашује Хитлера, нажалост!

Ипак, ако се тражи дубљи узрок таквог ниподиштавања малених народа Балкана, крволочног односа према њима, он се код англосаксонаца вјероватно налази у домену једне “науке” коју су први изобрели. Дакако, ради се о квазинауци еугеника, оргиналној англосаксонској “науци”, која је била претеча расне теорије! Другим узроком је тешко објаснити тај вирус зла који је константа политике Анлосаксонаца, не само на Балкану…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: