Једино српско село у околини Призрена: Ако још једном Срби одавде оду, више се никад неће вратити

Од Приштине ка Призрену води модеран аутопут, али као да је водио у недођију. Све док се није помолио град, окупан сунцем при заласку и наткриљен зидинама некадашњег Душановог града. Данас на путоказима ка тврђави пише Калаја.

Промениле су се у Призрену и историја и географија. Ипак, горе у његовом старом језгру, на калдрми Шадрвана и обалама Бистрице, у луковима старих камених мостова и у стреловитом пркосу минарета Синан-пашине џамије чува се дух древног града. Остало је бескрупулозна навала модерности, разметљиви тријумф новца и кича, уступак бизнисменима новог кова и њиховом поимању ствари и потребама. Опет, остало је неке душе у његовим људима, љубазни су и предусретљиви и неће вам београдске таблице и обраћање на српском донети никакву непријатност. Вероватно и зато што после 1999. године Срби овде нису никакав фактор, а у прилогу тој истини говори и податак да их је тада у граду било близу 20.000 а сада ако их има 20-30, укључујући ђаке обновљене Богословије која је била спаљена у мартовском погрому 2004. године. Као и Саборни храм Светог Ђорђа у чијем дворишту се данас играју Павле и Урош Ђорић, деца овдашњег свештеника Слободана Ђорића који је по дужности отишао на свадбу у неко од околних села. Под будним оком бабе и деде, али и две косовске полицајке које даноноћно чувају храм. Паљена је и разарана Црква Светог Спаса која се уздиже изнад града, као и Црква Богородице Љевишке у центру града, кроз векове саборни храм призренских епископа.

Душанова задужбина

Полиција чува и рушевне остатке чувеног манастира Светих архангела, задужбину Цара Душана, чији су конаци такође горели пре 13 година. До њега се долази клисуром узводно уз реку на чијој десној обали се на више од километар протеже велелепно шеталиште и излетиште Мараш. Камени остаци Душанове задужбине већ вековима чекају обнову, остатак је још почетком 17. века узидан у Синан-пашину џамију. Манастир је, на тренутак, оживела екскурзија крушевачких пензионера који ће остати на конаку па су игуман Михаило и његови помоћници заузети око смештаја гостију.

На путу за Новаке

Био је већ увелико мрак када смо се упутили за Новаке, једино повратничко српско село у призренској општини. Без помоћи локалних Албанаца никада га не би нашли.
Помаља се село типских кућа, накнадно прављене, јер су им њихове спаљене до темеља.

– Ово је овде био Вуковар у малом! – сведочи Спасо Андрејевић, представник села и службеник за повратак у општини Призрен. Весело је у дворишту његове куће, стигли су син из Крагујевца, кћерка и зет из Шилова, унучићи, окупиле се комшије. Кад у недељу оду, остаће само он и супруга.

– Пре рата овде је било 90 кућа и око 450 становника. Сада је поново направљено 67 кућа, а једва да има 25 људи. Више се нико не враћа, само се одлази. Косовској влади је то циљ, наша је немоћна. Само је једна породица са двоје деце у селу, остало су старци. Мој зет и ћерка су се одселили за Шилово због школовања четворо деце. Обраћали смо се привременим органима Републике Србије у Штрпцу да нам се омогући школа и учитељ, али никад нисмо добили одговор. Макар и негативан – каже Спасо.

Сад их краду

Први пут су се Срби, њих седамдесет, овде организовано вратили 14. марта 2003. године, буквално годину дана пре погрома. Мартовско насиље из 2004. вратило је страх и опет отерало многе. Они који су остали функционишу као задруга, испомажу се и ове године ће пожњети 20 хектара. Муче их честе крађе, украден им је трактор, краде се стока, пљачкају домаћинства. Спасино је три пута харано, два пута је крадено звоно са цркве.

Ако још једном Срби одавде оду, никада се више неће вратити.

А од Србије ни држављанство

Бранимир и Милица Глигоријевић из Новака су једина фамилија са децом. Међутим, и то условно јер је Милица са децом чешће у Штрпцима где изнајмљује стан како би Дарија (3,5) и Матија (5) ишли у предшколско на Брезовици.
– Матија је имао проблем са говором јер није имао вршњаке да с њима прича. Купио сам му хиљаду играчака, али шта вреди кад нема с ким да се игра – каже Бранимир. Није лако ни Милици. Ни она нема с ким да попије кафу, најмлађа нжена у селу има више од 60 година. А мучи је и још једна проблем. Пошто је из Подгорице, мучи се да добије српско држављанство.

– Ето, ништа не тражимо од државе Србије, само држављанство за мене – каже Милица.