Излазак Британије – непотребна драматика

Ко је жарко заинтересован за напредак ЕУ, боље би било да навија за одлазак Британије

Има нечег романтичног у чињеници да се српска јавност толико интересује за питање о изласку Британије из Европске уније. Слично интересовање постојало је крајем осамдесетих година прошлог века када су Словенци најављивали излазак из Југославије. Штавише, тада је преовлађивао и сличан став према питању изласка: српска јавност изражавала је опште страховање, тугу и неверицу.

У међувремену се српски мејнстрим идентификовао са Европском унијом и претњу Британаца (више Енглеза) о изласку доживљава као домаћу катастрофу. Не само да је тема већ месецима опште место домаћих медија – скоро као и амерички избори, већ јој се често приступа на готово ирационалан начин и при томе праве кардиналне грешке. Рецимо, постоји страх од британског изласка зато што би то, наводно, угрозило ЕУ, тј. њен интеграциони процес.

ЕУ се може извући из постојеће егзистенцијалне кризе само новим интеграционим подухватима.

Ако бисмо били цинични, рекли бисмо да Европску унију више ништа не може да угрози, као ни Југославију крајем осамдесетих. Али, узмимо ствар озбиљно. Јер, ЕУ се неће распасти као Југославија, премда она већ не личи на Унију с почетка овог века. Њена готово дводеценијска трансформација је супротна интеграцији и веома недемократска. Ако икада крене у нови циклус обнове, биће то нешто сасвим друго од онога што о њој знамо. У овој другој, позитивној интеграционој перспективи, уопште неће бити важно да ли ће Британија бити држава чланица.

О чему је, заправо, реч? Улазак Британије у Европску заједницу (1973) означио је почетак нове етапе интеграције у којој је Британија увела правило о повратној користи. До тада је буџетско питање у ЕЕЗ функционисало на принципу дотација истог процента БДП за сваку државу чланицу (око 1,3 одсто). Тај принцип једнакости има ефекат неједнакости када се ствар погледа из угла друштвеног производа по глави становника држава чланица, због њихове неједнаке економске снаге. У првобитној заједници шесторице о томе се није водило рачуна, јер је педесетих и шездесетих година владало уверење да се гради нова Европа на темељима мира и солидарности на којима једино може изнићи благостање. Чињенице су ишле у прилог ове максиме, али не и британско понашање.

Заједница се ширила не само приступом богатих (Британија, Данска) него и релативно сиромашних земаља (Ирска, Грчка, Шпанија, Португалија). Број нето корисника буџета ЕЗ нагло се ширио. После привремене равнотеже на основу проширења на три богате земље (Шведска, Данска, Аустрија – 1995) наступио је тотални дисбаланс приступом нових тринаест земаља (2004-07-13) од којих је једанаест имало БДП по глави становника испод просека ЕУ.

До овог великог проширења важило је правило да богате земље имају већи удео у трошковима интеграције, што су сви сем Британије сматрали поштеним правилом. Проблем Британије решаван је специфично. Прво, Британији је од средине седамдесетих година дато право на повраћај дела средстава уплаћиваних у буџет ЕЗ/ЕУ. Друго, Британији су стално толерисани изузеци у погледу многих интеграционих подухвата. Познато је да Британија није чланица Шенгенског уговора ни евро зоне, те да није била чланица Социјалне повеље све до доласка Блера на власт. Ако узмемо у обзир и концесије које је Брисел прошле године дао Камерону како би спречио излазак (ослобађање од обавезе социјалних давања за раднике из других земаља ЕУ, обећање о одустајању од продубљивања интеграције и др.), положај Британије у ЕУ заиста је изузетан.

Британци ће ипак ићи на референдум са већим изгледима да гласају за излазак. И сада се Унија, а о Србији и да не говоримо, тресе од страха. Као: излазак навлачи сумњу у кредибилност Уније, па може деловати као (лош) пример.

Не спорећи значај овог више социо-психолошког разлога, скренуо бих пажњу на то да је Британија током протеклих пет деценија увек тежила нижем степену интеграције унутар ЕЗ/ЕУ него што се то стварно дешавало. Проблем је решаван серијом специфичних уступака, рачунајући и ове последње. Можда је тај приступ Уније успео, а можда и није. Видећемо резултате референдума. Независно од тога, ЕУ се може извући из постојеће егзистенцијалне кризе само новим интеграционим подухватима. Значи, приступом који је у супротности са општим вапајем за останак Британије у Унији.

Значи, ако Унија заиста жели да изађе из кризе, боље је да Британија оде (што, разуме се, не би била гаранција). Ако Британија остане, ЕУ ће наставити да таљига као у последњих десетак година, па ком опанци ком обојци.

Из овог закључка следи и мој добронамерни савет за нашу заинтересовану публику. Ко је жарко заинтересован за напредак ЕУ, боље би било да навија за одлазак Британије. И обрнуто, ко није љубитељ ЕУ, требало би да је за останак Британије.

Што се мене тиче, мени је свеједно.

Аутор: Слободан Самарџић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: